u/Beautiful_Habit_6510

Igrao sam Skylanders od svoje šeste godine pa sve do 2018, kada sam ih konačno prerastao i kada mi je dosadilo. Sada imam kutiju sa sigurno preko 150 figurica sa kojima nemam šta da radim. Kad sam malo stavio na papir i izračunao koliko su roditelji (a i ja) kroz godine trošili na sva 6 dela franšize, figurice i dodatke, shvatio sam da je tu spucano između 200.000 i 300.000 dinara (2.000+ evra).

Naravno, baciti ih tek tako bi bilo jako bolno. S druge strane, porodica mi govori da ih čuvamo za moju buduću decu, što mi iskreno nema previše smisla

Pošto ne verujem da ovde kod nas u Srbiji postoji neko ozbiljno tržište za ovo (s obzirom na to da je franšiza odavno umrla), zanima me šta biste vi uradili na mom mestu? Da li da probam da jurim kolekcionare preko interneta, da ih prodajem u lotu, ili da ih spakujem negde u podrum i zaboravim na njih?

Imam jedno pitanje i voleo bih da čujem vaše mišljenje, jer se već neko vreme osećam prilično neshvaćeno ovde.

Primetio sam da kad god napravim post koji nije vezan za seks, već se tiče nečeg emotivnijeg, otvorenijeg i pozitivnijeg i odgovor bude nikakav. Dobijem eventualno jedan komentar ili potpunu tišinu. Najviše me frustrira kad vidim da post objavljen odmah posle mog opušteno skupi 10+ komentara (jer očito bude vezan za nešto drugo kao seks), dok moj ostane potpuno neprimećen.

Meni je to iskreno malo nelogično i prosto me zbunjuje. Moja prošla objava je bila sasvim neutralna i pozitivna: "Vikend izleti i date night ideje: Šta preporučujete?". Verujem da ovde ima ljudi koji imaju super predloge ili iskustva, pa mi je bilo čudno da niko ne ostavi ni bareem kratak komentar. Jasno mi je da niko nema obavezu da piše ako ga tema ne zanima ili čuva privatnost, ali deluje kao da je post samo prošao ignorisano. Ja se uvek trudim da prokomentarišem kad vidim da se neko potrudio oko posta, čisto iz poštovanja i ljudskosti prema trudu, pa me zanima zašto je ovde atmosfera takva da se takve teme preskaču.

Mislim i da me ljudi iz nekog razloga gledaju s upozorenjem, kao da sam "homofobni špijun" (nisam, gej sam) ili neko ko ima loše namere, samo zato što pokušavam da pokrenem drugačiji tip razgovora koji se ovde očigledno ne viđa. Nisam nikakav trol. Samo želim da ovaj sub bude mesto gde možemo da pričamo i o dubljim, drugačijim stvarima.

Da li su se ljudi ovde prosto zatvorili, da li je u pitanju neki vid lenjosti, ili zajednicu jednostavno ne zanimaju teme koje nisu samo seks i samo seks? Šta se desilo?

P.S. Ako su teme van seksa ovde prosto nebitne, možda ima smisla napraviti poseban sub konkretno za emotivnije i svakodnevne priče? Svestan sam da bi tamo bilo dosta manje ljudi, ali bar bismo imali prostor za takve razgovore

Zdravoo svimaaaa woohooo

Hteo sam da pokrenem jednu opuštenu i pozitivnu temu za sve koji su u vezi. Zanimaju me vaša iskustva i ideje kada je u pitanju kvalitetno zajedničko vreme, pa bih voleo da podelite šta kod vas najboje funkcioniše.

S druge strane, voleo bih da čujem i vaše ideje za "date night" u kućnoj varijanti ili negde drugde. Zanimaju me te svakodnevne stvari i kreativan provod kod kuće ili u gradu od tema za tematske večeri do zajedničkih hobija ili thingzzz koji vam ulepšavaju slobodno vreme

Kako vi najradije provodite vikende i slobodne večeri sa partnerom i imate li neka mesta ili aktivnosti koje biste preporučili?

Ćao svima treba mi savet, realna iskustva starijih ili bar jedno hladno, logičko objašnjenje jer me mozak godinama opasno jebe i osećam pritisak koji je paklen. Imam 17 godina (uskoro punim 18) i tema zbog koje pišem su usamljenost, emotivna preosetljivost i strah od budućnosti.

Ljudi iz mog okruženja uglavnom nemaju ništa ružno da kažu o meni, vide me kao finog, normalnog i kulturnog momka koji ne pravi probleme. Međutim, u mojoj glavi postoji raskorak sa tom realnošću. U sebi sam 100% ubeđen da me svi na ovom svetu u dubini duše hejtuju zbog izgleda, ponašanja, persone, nesposobnosti ili najgore zbog prosto samog mog postojanja.

Jako sam senzitivna osoba i sitnice shvatam preozbiljno, pa moj mozak svaku neprijatnost odmah prevede u napad. U školi smo pričali kako se ko proveo na raspustu, i dok su jednog lika svi pažljivo slušali, kad sam ja došao na red sve je obrnuto bilo, većina je gledala u pod, a razredna je samo radi reda postavila par pitanja, što je moj mozak odmah doživeo kao dokaz da sam im nebitan i da me mrze. Slično je i na ulici ili u teretani jer se uspaničim ako neko zauzme spravu ili me pogleda čudno pošto imam osećaj da me svi posmatraju i procenjuju. Porodica mi je ranije govorila da sam smotan i nesposoban, pa iako sada povlače te reči jer vide da su me povredile, meni je to ostalo u glavi do te mere da kad mi sestra kaže kako joj stiže rođendan omiljene osobe (mene), ja ne mogu da poverujem jer se setim svih naših svađa i mislim da je to samo prazna priča i sažaljenje.

Treba mi čista logika i odgovor bez ikakvih fraza. Zanima me kako je uopšte statistički i psihološki moguće da jedna potpuno prosečna osoba, koja nikome ne pravi štetu niti ugrožava osam milijardi ljudi, misli da celokupna populacija ima negativno mišljenje o njoj i kako da svesno odvojim tu apsurdnost kad mi emocije i jebeni mozak govore suprotno?

Drugi deo problema je strah od usamljenosti i ljubavi pošto sam imao samo jednu kraću vezu od mesec dana (lika sam upoznao na appu) i par komunikacija gde su me ljudi ghostovali.
Kao gej osoba, deluje mi da je taj svet mali i stvarno ne znam gde ljudi uopšte nalaze partnere i grade normalne odnose, pa se iskreno plašim da ću ceo život ostati sam. Kada vidim ljude od četrdeset ili pedeset godina koji su sami, ili kad na mreži naletim na srećne gej parove, ne osećam radost nego tugu, bezvrednost i strah da za mene nema nade. Znam da će mnogi reći da sam mlad i da imam vremena, ali ne vredi jer me perspektiva samotnog života užasava.

Zbog svega ovoga sam stalno umoran, iscrpljen, ne ide mi se u školu i ne izlazi mi se iz kuće. Osećam potpunu prazninu i strah me je kako ću sutra ostvariti vezu kad ne verujem ni da me sopstvena porodica voli. Ne želim da umrem, ali strašno se plašim da ako ništa u budućnosti ne uspe, neću imati snage da nastavljam dalje.

Zato bih stvarno voleo da čujem ljude koji su stariji, da mi kažu da li su u mojim godinama mislili da će ostati sami, da li su se plašili budućnosti i imali period kada su mislili da nema nade, a onda se nešto promenilo, kao i šta bi voleli da su znali kada su imali sedamnaest godina. Svaki iskren odgovor, pogotovo vaše iskustvo i analiza bi mi stvarno mnogo značili

P.S. Nisam napisao sve ovo da bih tražio sažaljenje, nego zato što sam u teškom sranju i stvarno mi treba realan pogled nekog ko je prošao kroz ovo

Ćao svima, zanima me koliko vas ima ovde koji se još uvek niste autovali porodici ili okolini?

Ja iskreno nemam muda za to u ovom trenutku. Znam kakva bi bila reakcija nastao bi opšti haos, ne bih imao mira u kući pored religioznih ljudi, a pošto sam još uvek u srednjoj školi i živim sa svojima, prosto nisam u poziciji da rizikujem. Da sam samostalan i da imam svoj dinar i svoj stan pa i ajde, ali ovako je baš zajebana situacija. Svestan sam da će se to verovatno saznati kad tad, ali dokle god mogu držim to za sebe.

Inačeee, uspeo sam nešto što ni sam ne znam kako mi je prošlo za rukom, pravio sam se pred svojima da imam devojku, a zapravo imao dečka. I dalje mi nije jasno kako nisu provalili 🤷‍♂️ al je prošlo....

Kako vi izlazite na kraj sa ovim? Da li čekate potpunu finansijsku samostalnost ili planirate da ćutite do daljnjeg? Snosite li teško taj pritisak?

Izvinjavam se ako smaram pošto već ima dosta objava o igri, ali ova se tiče isključivo vaših želja i nekih stvari koje bi stvarno mogle da budu vrhunske za igru.

Iskreno, s obzirom na to da se priča o budžetu od 2 milijarde dolara, očekivao sam da će ubaciti prave marke automobila, ali deluje da su opet samo prekopirali i doradili neke modele iz GTA V, verovatno zbog licenciranja i oštećenja na vozilima.

Takođe, jedna ideja koja bi bila brutalna jeste da likovi u igri imaju Spotify na telefonu i da možemo da povežemo svoj pravi nalog preko igre, pa da slušamo sopstvenu muziku i u kolima i dok hodamo gradom.

Najviše me brine potencijalni preterani realizam. Ako stvarno ubace mehanike gde moraš stalno da jedeš i piješ da ne bi umro ili da idete u teretanu samo da bi lik imao mišiće, to će smoriti ljude jer postoji tanka linija između dobre zabave i naporne simulacije preživljavanja.
Pored toga, primetio sam da je minimapa u uglu ekrana previše zumirana, bukvalno kao da gledam kroz mikroskop, što mi deluje nepregledno u vožnji, budući da ćemo sigurno stalno voziti, bežati od policije, pljačkati itd...

Kakve vi mehanike priželjkujete u šestici, a šta vam za sada deluje kao promašaj?

Ćao ljudii, voleo bih da čujem vaša iskustva i priče o tome kako ste upoznali svoje sadašnje momke ili devojke.

Imam 17 godina i nedavno sam izašao iz veze koja je trajala svega mesec dana. Smuvali smo se bukvalno dva dana nakon što smo se upoznali. Bilo je tu lepih trenutaka, ali nažalost i dosta onih lošijih, nesporazuma i svađa 😅. Nakon toga sam pokušavao da se dopisujem sa nekim likovima na Redditu i Romeu, ali sve se završavalo ili ghostovanjem ili prosto nismo bili jedno za drugo.

Svestan sam da smo i ja i ti likovi mojih godina verovatno još uvek nezreli i da tek učimo šta sve ovo znači. Ali uhvati me period kada počnem ozbiljno da gubim nadu. Uglave mi se misli da je problem u meni, da ću ostati sam i da možda moram da prihvatim da mi nije suđeno da nađem nekoga. Ponekad pomislim da ću možda imati neke sreće tek na fakultetu, planiram Pravni ili FPN, pa će možda tamo bar biti neka opuštenija i veća ekipa, ali opet sve zavisi od toga koliko su te zajednice uopšte otvorene i velike.

Zato me zanima kako ste vi prolazili kroz te periode sumnje dok ste bili mlađi, kako ste se i gde upoznali sa osobom koju volite i šta vam je na kraju bilo najbitnije? Svaka reč ili savet bi mi u ovom trenutku baš mnogo značili. Hvala svima unapred koji odgovore! 🙏🏼

Ćao svima, zanima me vaše iskustvo pošto sam u poslednje vreme počeo ozbiljno da se pitam da li uopšte ima poente truditi se oko upoznavanja novih ljudi.
Imam 17 godina i do sada sam preko Romea upoznao samo tri lika svojih godina, ali je svako od tih iskustava bilo promašaj na svoj način.
Sa prvim sam doživeo odbijanje jer on sam nije bio siguran ko je i šta ga privlači, dok sam sa drugim ušao u prilično tešku i toksičnu vezu gde su ubrzo krenule ucene, manipulacije, stalne svađe i na kraju pretnje samoubistvom kada sam odlučio da raskinem. Sa trećim likom sam se danima super dopisivao i igrao igrice, ali kada smo izašli prvi put, shvatili smo da uživo nemamo nikakva zajednička interesovanja, pa je izlazak bio potpuni smor, i a uz to sam skapirao posle svih ovih iskustava i kolika je razlika između slika na društvenim mrežama i toga kako neko zapravo izgleda u stvarnosti.

Takođe, svestan sam i toga da gej scena u velikoj meri funkcioniše na bazi brzih viđanja i seksa. Dopisivao sam se sa stvarno super ljudima koji imaju gomilu kvaliteta, ali im je uvek fokus bio samo na tome. Meni seks uopšte nije prioritet niti me u ovom trenutku zanima na taj način, već tražim nešto dublje i emotivnije, ali imam osećaj da je u ovom okruženju do toga skoro nemoguće doći.

Posle svih ovih situacija motivacija mi je pala na nulu jer stalno razmišljam da će se sa svakim sledećim desiti ista stvar, neka svađa, neslaganje ili razočaranje. Plašim se da ako i upoznam nekog novog opet neće biti to to, pa se pitam da li je problem u samim aplikacijama i da li je bolja opcija upoznavanje u stvarnom životu. Pošto nemam puno iskustva, voleo bih da čujem vas koji ste imali slične situacije. Zanima me šta je vas guralo dalje kada ste nalazili samo čudne, manipulativne ili pogrešne ljude, zbog čega ste se i dalje trudili i kako ste sačuvali motivaciju da ne odustanete od traženja nekog normalnog?

Pozdrav ljudi,

Visok sam 177 cm i više mi odgovara da budem top. Sviđa mi se jedan lik koji je oko 185 cm i on je bottom. Nismo još u vezi, ali mi se baššš sviđa, super nam je komunikacija, igramo zajedno igrice i primećujem da se i ja njemu gotivim.

Kapiram da uloga u krevetu i dinamika ne bi trebalo da imaju veze sa centimetrima, ali me zanima kako vi gledate na to? Da li je neko bio u sličnoj situaciji gde je top niži od bottoma i kako to funkcioniše u praksi?

Možda nije zaspao, samo duboko razmišlja o reformi školstva?

-Niko iz originalne ekipe ne glumi. Umesto Đurička, Kengura igra Andrija Kuzmanović.

-Radnja je prebačena sa Voždovca na Bežaniju, gde Kengur dolazi sa verenicom iz Afrike da trenira FK Bežaniju.

-U filmu se pojavljuju Vendi i Jelena Krunić (rijaliti postava)

-Projekat je od Filmskog centra Srbije dobio oko 250.000€ (30 miliona dinara) u kategoriji komercijalnog filma, nakon što je prvi put odbijen.

S obzirom na to kako su prošle Munje opet!, Povratak Žikine Dinastije, deluje da se nastavlja trend "reciklaže" kultnih domaćih filmova radi uzimanja novca iz budžeta. Originalni Kengur je snimljen bez dinara države, glumci i ekipa su rizikovali sopstvene stanove pod hipotekama, a ovo danas deluje kao potpuna suprotnost tome.

Šta vi mislite, da li uopšte vredi davati šansu ovakvim nastavcima ili je vreme da se prestane sa skrnavljenjem domaćih klasika?

Treba mi pomoć oko izbora knjige. Kupujem poklon dečku i hteo bih da mu uzmem neki dobar roman sa gej/LGBT tematikom

Pošto bih kupovao uživo, idealno bi bilo da knjiga može da se nađe u Laguni (Delfi) ili Vulkanu.

Bilo bi super ako možete da mi preporučite:
-Ljubavne romane (bilo slatko, bilo malo ozbiljnije drame)
-Fantastiku
-Crtane novele/mange (tipa "Heartstopper", ima li to kod nas na srpskom ili samo na engleskom?)

Znače mi i vaši utisci o knjigama koje predložite, šta vas je oduševilo, a šta da preskočim? Hvala unapred na predlozima :)

Pozdrav svima. Treba mi savet jer sam u ozbiljnom haosu i ne znam kako da presečem. Imam 17 godina i pre par meseci sam se smuvao sa dečkom (isto 17g) preko Romea. Iskreno, smuvali smo se posle dva dana poznavanja, što je bilo prebrzo i sad vidim da je to bila greška.

Uglavnom, veza mi je skroz dosadila, stalno se svađamo i povređujemo. Najviše me nervira što on stalno prebacuje krivicu na mene, optužuje me za sve, a uopšte ne vidi sebe i svoje ponašanje. Pored toga, ja imam neke svoje lične probleme, a on očekuje da oni magično nestanu preko noći, što je nemoguće. Dodatni pritisak mi je i to što se ja još uvek nisam autovao svojoj porodici, dok on jeste svojoj.

Problem je što želim da raskinem, ali on mi stalno preti da će „nestati“, "ubiti se" ako odem, da neće biti ni sa kim, hoće samo samnom i nabacuje mi epsku krivicu. Takođe rekao je da je to već jednom uradio, da je nestao i da su ga tražili.
On je inače u specifičnoj situaciji; on se preselio iz Palanke u Beograd jer ga porodica ne prihvata i ne želi ga. Sada ovde živi sa sestrom, zetom i njihovom decom. Radi kao kuvar, uskoro će imati stan i ide u visoku školu za gastronomiju, ali realno nema skoro nikog svog u životu osim te sestre i mene.

Znam da mu je teško, ali ja više ne mogu da izdržim ovaj pritisak i to što me stalno emotivno ucenjuje suzama i dramom. Osećam se užasno i krivo mi je, ali prosto ne možemo da funkcionišemo. Kako da raskinem s njim na najbezbedniji način, a da ne nasednem na te pretnje da će nešto uraditi sebi? Svaki savet bi mi značio, hvalaaaa

Već duže vreme primećujem jednu stvar i iskreno me zanima kako drugi gledaju na ovo.

Zašto se kod nas toliko često ismevaju, vređaju ili maltretiraju ljudi koji su drugačiji od većine?

Na primer, neko ko ne prati modne trendove ili ne nosi popularne brendove često postaje meta podsmeha. Ljudi koji su autistični ili imaju druge razvojne različitosti umeju da budu ismevani samo zato što se ponašaju drugačije. LGBT osobe se često vređaju ili napadaju, iako nikome ne nanose štetu. Isto važi i za ljude koji nisu religiozni, lično sam doživeo da mi govore da ću „ići u pakao“ samo zbog mog pogleda na svet zasnovanog na nauci.

Takođe, ljudi često bivaju osuđivani zbog stvari koje ne štete nikome: muzike koju slušaju ili toga sa kim su u vezi (posebno ako je partner druge nacionalnosti ili vere). Čak i ljudi koji ne piju alkohol, ne puše ili ne učestvuju u određenim društvenim navikama često budu etiketirani kao „čudni“ ili „dosadni“.
Isto važi i za stidljive, introvertne ili povučene ljude. Umesto da se prihvati da nisu svi isti i da neki ljudi jednostavno više vole mirnije društvo ili manje pričaju, često ih nazivaju čudnima, dosadnima, antisocijalnima ili umišljenima.
Posebno mi je zanimljivo kada se ismevaju ljudi koji se trude u školi i imaju dobre ocene. Umesto da se rad, trud i znanje poštuju, takve osobe često dobijaju etikete poput „štreber“, „ulizica“ itd... Kao da je želja za učenjem nešto zbog čega bi neko trebalo da se stidi.

Ono što me zanima jeste: zašto ljudi to rade? Šta postižu time što ponižavaju druge? Da li se tako osećaju superiornije? Da li je u pitanju želja za kontrolom, nesigurnost, potreba da se uklope u grupu ili nešto drugo?

Takođe, zanima me koliko je ovo specifično za Srbiju. Znam da maltretiranja i diskriminacije ima svuda u svetu, ali imam utisak da je kod nas često društveno prihvatljivo da se neko otvoreno vređa zbog toga što je drugačiji, a da mnogi to ne vide kao problem.

Na kraju, deluje kao da uvek postoji neki razlog da neko bude meta samo zato što odstupa od onoga što se smatra "normalnim". Zašto je ljudima toliko teško da prihvate različitosti ako one nikome ne nanose štetu?