u/BookWorm49

Poludeću od svog mozga. Nikada u životu nisam osećala ovakav duševni nemir I ne znam kako da se nosim sa ovim. U sred sam ispitnog roka ali ne mogu da prestanem da mislim o budućnosti. Ne mogu da učim, ne mogu čak ni da gledam film, seriju, da igram igricu kako bih skrenula misli. Ne mogu ni da spavam.

Neprekidno brinem, da li ću uspeti da diplomiram u roku koji sam predvidela, da li ću naći posao, prvi posao će biti bezveze ali da li ću ikada napredovati, šta ako budem radila za bednu platu ceo život I nikada ne uspem? Sve je skupo, plate male, svoj stan verovatno nikad neću imati, da li ću ikad otići iz ove zemlje i videti more bar jednom u životu?

Studiram jezik i da, znam da je to bila glupa odluka ali jbg kasno je sad apsolvent sam. Ali kad pomislim pa i da mogu da vratim vreme ja ne znam sta bih drugo upisala. Sta ja želim ustvari? Sta ja mogu? Sta ako sam zapravo glupa i ne uspem u životu? Jedino što volim i što mi ide su jezici a od toga nema leba. Razmišljam o karijeri u hotelijerstvu, o nekom menadžmentu možda, ali kako da ja dođem dotle s nule praktično? Da li je to uopšte moguće ili se uzalud nadam? Jel ima smisla da pravim planove uopšte?

Ne mogu više :( Jel se neko osećao ovako i kako je prebrodio tu muku? Kažite mi da nisam jedina.

Planiram da postavim fiksnu protezu i dok sam istrazivala ordinacije ova mi je zapala za oko pre svega zbog okej cena.

Da li je neko postavljao fiksnu kod njih ili radio bilo sta posto oko mojih zuba ima malo vise posla, poput popravke, uklanjanja kamenca, vadjenje umnjaka?

Imam jednu jako dobru drugaricu, obožavam da provodim vreme sa njom, imamo slične stavove, milion tema za razgovor, bukvalno nikad bolju osobu nisam upoznala.

​

Ali... Imamo totalno drugačije živote. Prosto rečeno ona ima novca a ja ne. Na primer, ona putuje svako leto na neke egzotične destinacije, šalje mi slike, kasnije mi prepricava iskustva. I ja volim da je slušam, ali istovremeno me boli to što ja nemam to što ona ima. Sramota me je kad mi prepricava svoja iskustva a ja ćutim jer ne idem nigde, nikad nisam napustila ovu zemlju, a nisam ni po Srbiji putovala.

​

Boli me to što ja živim u pizdi materinoj a ona u centru grada, to sto joj roditelji plaćaju letovanja, zimovanja, to sto kada idemo u šoping ona kupuje po nekoliko stvari a ja ništa. Što ne mora da traži posao i može da uživa. Što ima pun ormar stvari, torbica, nakita a ja imam 4 para pantalona koje stalno vrtim, nekoliko majica, jednu torbu a zlatni nakit mogu da sanjam. Što ima lepe zube a ja krive i nemam novca za fiksnu protezu. Što ima vozačku a ja ko zna kada ću skupiti dovoljno novca za auto školu. Što može slobodno da troši novac a ja brojim svaki dinar. I ne, nije razmažena, iako može da troši mnogo ona štedi i razmišlja pre kupovine.

​

Bukvalno joj na glupostima zavidim, svesna sam toga i sama. I osećam se kao govno kad mi takve misli padnu na pamet, jer nije ona kriva što ima dobrostojece roditelje.

​

Ne tražim savete, a ni uvrede znam da sam đubre. Trudim se da mi bude bolje, studiram, tražim posao ali i to je teško jer živim u okolini malog grada. I zaradiću ja za sve to, ali trebace mi mnogo vremena i proći će mi cela mladost, a ona ima sve to i ni prstom nije mrdnula, a ja moram da grebem i rukama i nogama da se izvučem iz ove jame siromaštva.

​

Zao mi zbog depra posta i hvala ko je procitao ovo jadikovanje, samo me zanima da li se još neko osećao ovako i jel to uticalo na prijateljstvo?