Pobeci iz zone komfora ili ne?
Ovako, imam 20 godina i zivim u manjem gradu i sve mi se vrti u krug zadnjih godinu ipo dana.. Problem je sto imam osecaj da bacam svoje najbolje godine u vodu. Zivot mi je bio skroz okej dok celo moje drustvo nije otislo u Beograd da studira, hteo sam i ja da upisem fakultet gore ali problem je bio sto to moji roditelji tada to nisu dozvolili, u smislu veliki je to grad pojesce te itd itd.. niti su mogli da finansiraju. Nakon njihovog odlaska socijalan zivot mi je stao i izgubio sam smer i smisao zivota.. Radim zanatski posao sa ocem, odem na jednu kafu nedeljno ili ne odem i jedva cekam da to drustvo dodje jednom u cetiri meseca da mi ispricaju sta se sve izdesavalo u njihovim zivotima za to vreme. Pojede me sramota kada me pitaju "Sta ima novo kod tebe?" i ja uvek odgovorim "Nista, sve mi se vrti u krug." Izgubio sam svoj "spark" koji sam nekada imao, i cesto sam izgubljen i tuzan zbog toga sto nekako propustam sve. Probao sam neke nove stvari i u mom gradu, sport, da nadjem novo drustvo(neuspesno, jako je mali grad i ljudi bukvalno žive po istom šablonu ne mareći da probaju nešto novo), neki sitni hobi ali nista mi nije donelo pravu srecu i mir. Vec pola godine planiram da se preselim u Beograd, kako bih ustedeo dovoljno para radim po dva posla, u BGu sam vec nasao posao(zanat) od kojeg cu fino da zaradjujem za pocetak i cimera sa kojim mogu da delim stan, ali me boli to sto moram da ostavljam porodicu iza sebe i nekako nemam snage da to uradim. Moji nisu neki bogatasi, zivimo neki okej zivot ali ne mozemo sebi da priustimo par dana odmora. Otac mi je vec u godinama, i ne verujem da ce moci sam da nastavi sa zanatom kojim se bavi, zbog toga me i grize savest da ja pobegnem od necega sto je on gradio "godinama". Moj plan je da odem u Beograd da probam da osetim zivot na neko vreme, barem na godinu dana da promenim sredinu i da se osamostalim. Hocu da probam nesto novo, zgadilo mi se vise da zivim isti zivot svaki dan a tek mi je 20 godina. Problem je sto me porodica u tome uopste ne podrzava, i to me jako slama iako sam navikao na to da mi niko ne pruza podrsku. Ali mi nekako nije isto to jer mi nikad nisu pruzali podrsku za neke sitnice, dok je ovo velika stvar i velika promena u mom zivotu. Govore mi da to nije lako kao sto ja mislim, i ako ni u jednom momentu nisam rekao da ce mi biti lako, posebno prvih par meseci dok se ne naviknem.. Imate li neke savete? Hvala unapred ko god je procitao sve ovo.