u/Low-Property6921

Uspešne IT kompanije ne grade samo employer brand, product brand ili company brand.

Grade i lični brand osnivača.

I mislim da je to mnogo važnije nego što se kod nas često priznaje.

Pogledajte primer Saše Popovića iz Vega IT. On je veoma često u javnosti, prisutan je na događajima, u inicijativama, u objavama, u pričama koje nisu samo direktna prodaja usluga. Vidi se da se to radi planski i profesionalno. PR tim očigledno zna šta radi.

Ali još važnije: to ne deluje slučajno.

Kada founder postane prepoznatljivo lice kompanije, kompanija dobija ljudsku dimenziju. Ljudi više ne vide samo logo, firmu, usluge i zaposlene. Vide osobu, njen stav i njenu energiju.

To može odlično da pomogne u prodaji, u zapošljavanju i naravno u stvaranju poverenja.

Ali kao i uvek postoji i druga strana.

Ako je sve samo ego, brzo postane naporno. Posebno ako founder stalno priča samo o sebi. Ako lični brand nije usklađen sa stvarnim vrednostima kompanije, može da napravi više štete nego koristi.

Mislim da founder ne mora nužno da bude influenser, ali mora da bude prepoznatljiv nosilac priče.

Šta vi mislite?

Da li CEO/founder treba da bude u žiži javnosti i gradi jak lični brand?

Ili je bolje da kompanija govori sama za sebe, bez previše isticanja pojedinca?

https://preview.redd.it/2ht6yyxx3n1h1.png?width=800&format=png&auto=webp&s=28cd40cbf3aba448c29fff0a383ffab302a125c6

Pre par dana sam učestvovao u prilično žučnoj diskusiji.

Tema je bila jednostavna, ali vrlo zanimljiva:

Šta je veći uspeh?

Kompanija iz Srbije koja radi outsourcing za inostrane klijente i ima 10 miliona evra profita ili kompanija iz Srbije koja razvija sopstveni softverski produkt, prodaje ga na međunarodnom tržištu i ima 1 milion evra profita?

Moj sagovornik je zastupao stav da je stvar jasna, on kaže da veći profit znači veći uspeh. Ako jedna kompanija pravi 10 miliona profita, a druga 1 milion, onda je prva bolja, kvalitetnija i uspešnija. Nema tu mnogo filozofije. Kaže on.

Ja se sa tim ne slažem.

Naravno, 10 miliona profita je ozbiljan rezultat i to treba poštovati. Svaka kompanija koja napravi takav rezultat zaslužuje poštovanje.

Ali za mene profit nije jedino merilo vrednosti kompanije.

Za mene je outsourcing, jednostavnije rečeno, preprodaja radne snage (kapaciteta).

To može biti vrlo profitabilno, ali poslovni model je ipak dosta jasan: imaš ljude, prodaš ljude.

Sopstveni produkt je potpuno druga igra.

Tu moraš da razumeš problem, smisliš proizvod, identifikuješ tržište, da gradiš brend, da i pružaš podršku.

Ti stvaraš time jedinsvenu intelektualno vrednost i lanac vrednosti koji je u tvojim rukama.
Za mene je to mnogo teže.

I zato više cenim kompaniju koja iz Srbije napravi sopstveni produkt i zaradi 1 milion evra profita na međunarodnom tržištu, nego kompaniju koja zaradi 10 miliona kroz outsourcing.

Meni je vrednost tog uspeha drugačija.

Kad produkt uspe, on napravi mnogo veću dugoročnu vrednost, outsourcing stvara samo trenutnu i kratkoročnu vrednost.

Možda grešim, ali meni je veća “umetnost” napraviti nešto svoje, prodati to svetu i preživeti na tom tržištu, nego prodavati tuđe sate i kapacitete.

Šta vi mislite?

Jedan od najčešćih argumenata zašto AI neće “uništiti” software industriju bio je vrlo jednostavan:

Ko će biti odgovoran ako AI halucinira i napravi štetu?

Zamislite situaciju.

Kompanija koristi software (zasnovan na AIju) koji donosi odluke, obrađuje podatke, generiše dokumente, komunicira sa korisnicima ili pokreće neke poslovne procese. Taj software (AI) napravi grešku. Ne običnu grešku u tekstu, nego grešku koja dovede do finansijske štete, pogrešne odluke, lošeg saveta korisniku ili problema sa trećom stranom.

Do sada je to bila velika kočnica.

Ako AI halucinira, ko plaća štetu?

Upravo zato je zanimljivo da se pojavljuju osiguranja koja ciljaju baš ovu vrstu rizika. Corgi, na primer, na svojoj stranici za AI insurance navodi da Technology E&O insurance može da štiti AI kompanije kada njihov software proizvede netačne outpute, izazove finansijsku štetu klijentima ili ne radi kako je obećano. Takođe spominju pokriće za AI greške, cyber rizike i štetu izazvanu AI sistemima.

Ovo može biti mnogo veća stvar nego što izgleda na prvi pogled.

Jer ako osiguranje počne da pokriva štetu izazvanu AI greškama, jedna od glavnih psiholoških, pravnih i poslovnih kočnica za masovniju upotrebu AI-ja u software industriji počinje da nestaje.

Drugim rečima: kompanije će mnogo lakše reći “OK, koristimo AI”, ako znaju da postoji osiguranje za slučaj da AI napravi ozbiljnu štetu.

Ako ovo uzme maha, software industrija bi mogla biti pod još većim pritiskom nego što je danas.

Izvor:

https://www.corgi.insure/ai

Edit: a evo jedno i za AI agente https://www.klaimee.ai/

Zato što prvo naprave proizvod, pa tek onda počnu da razmišljaju šta će sa njim.

Ovo je proces koji viđam već godinama. Iskreno, i sam sam bio deo toga na početku.

On obično izgleda ovako:

Prvo se razmišlja i priča sa prijateljima i porodicom o idejama. Tema je uvek ista: šta da uradimo da zaradimo pare?

Posle mnogo ispijenih kafa dođe se do ideje za koju se svi prijatelji i cela porodica, slože da je „genijalna“. Svi su sigurni da se na tome mogu zaraditi lepe pare.

Tako usplahireni što su konačno našli pravu ideju kreću sa realizacijom.

Udružiš se sa prijateljima koji znaju nešto što ti ne znaš. Radi se sa strane, posle redovnog posla. Ili se pozajmi nešto novca od mame kako bi se preživelo dok se proizvod ne završi.

Gotov produkt. Konačno vidiš svoju materijalizovanu ideju. Veličanstveni momenat. Svi srećni i zadovoljni.

Kreće prodaja i kreće marketing. Napraviš internet sranicu, prijaviš produkt u sve kataloge koji postoje na (online) planeti. Napraviš i nekoliko objava na LinkedInu. Startaš i TikTok.

Sve jer misliš da tako to danas funkcioniše. Pošto si odrastao na mobilnom telefonu skrolajući kroz neki feed, misliš da si native digital i da tačno znaš kako se to radi i šta treba.

Još koja objava, i onda...

Ništa.

Nema kupaca. Nema interesovanja. Nema prodaje.

Mrka kapa.

Tada kreće bacanje drvlja i kamenja na industriju, politiku, kompanije, banke, tržište, državu, okruženje koje ne podržava startapove i sve ostalo.

Mislim da je svima već jasno gde je problem 😄

Problem nije u ideji.
Problem je u procesu.

Ne treba ni počinjati ako ne znaš:

Ko je tvoj kupac?
Gde se taj kupac nalazi?
Kako ćeš doći do njega?
Zašto bi kupio tvoj proizvod, a ne proizvod konkurencije?
Kada mu je tvoj proizvod potreban?
Da li tvoj proizvod zaista rešava neki problem?
Koliko je taj problem važan?
Da li je neko spreman da plati za rešenje? itd.

I najbolja ideja na svetu nema nikakve šanse za uspeh ako ne znaš odgovore na ova pitanja.

Startup ne počinje idejom.

Startup počinje razumevanjem kupca.

Svima je jasno kakva je trenutno situacija u IT sektoru u Srbiji.

Pošto kod nas postoji mnogo outsourcing kompanija, a neke od njih su prilično velike, postavlja se pitanje:

Zašto te kompanije jednostavno ne naprave svoj proizvod i ne postanu produktne kompanije?

Na prvi pogled, to deluje logično i lako.

Imaju programere, iskustvo, klijente, organizaciju i ako su uspešni imaju i kapital.

Ali postoji jedan veliki problem.

Većina outsourcing kompanija se vremenom specijalizuje za određene industrije: zdravstvo, osiguranje, bankarstvo, logistiku, retail, proizvodnju i slično.

Ta specijalizacija im pomaže da dobiju bolje projekte, jer kroz godine rada akumuliraju domensko znanje.

Oni više nisu samo “firma koja ima programere”, nego firma koja razume određenu industriju --> pogledajte reklame nekih velikh outsourcing kompanija.

I upravo tu nastaje paradoks.

Baš te industrije su jedino prirodno mesto gde bi outsourcing kompanija mogla da napravi svoj proizvod. Tu imaju znanje, iskustvo, ljude i razumevanje problema.

Ali ako naprave proizvod za tu industriju, vrlo lako mogu postati konkurencija sopstvenim klijentima.

Ako outsourcing kompanija godinama radi za kompanije iz osiguranja, pa onda izbaci sopstveni softverski proizvod za osiguravajuće kuće, nastaje problem: ta outsourcing firma prestaje da bude dobavljač i postaje konkurent?

Onog trenutka kada proizvod izađe na tržište, outsourcing kompanija može početi da gubi postojeće projekte. Ali u tom istom trenutku proizvod još uvek verovatno ne donosi dovoljno prihoda da nadoknadi gubitak tih projekata.

To je najopasnija zona.
Prihod od outsourcinga može da padne pre nego što prihod od proizvoda poraste.

Pitanje prelaska na produktnu kompaniju postaje time problem preživljavanja.

Jedna mogućnost je da se proizvod pokrene kao potpuno odvojena kompanija. Ali i to je teško, jer osnivači outsourcing kompanija često imaju znanje kako se vodi servisni biznis, a ne nužno kako se gradi, pozicionira, prodaje i skalira proizvod.

To su dva različita sveta.

Druga mogućnost je da outsourcing kompanija finansira neki nezavisni startup. Ali i to je vrlo rizično. Kada nema dovoljno projekata na tržištu, svaki dinar postaje važan za zaštitu postojeće firme, plata i likvidnosti.

I tako mnoge outsourcing kompanije ulaze u pat poziciju.

Imaju znanje da naprave proizvod.
Ali najbolji proizvod bi često bio u industriji gde imaju klijente.
Ako ga naprave, mogu ugroziti postojeće prihode.
Ako ga ne naprave, ostaju zavisne od tržišta outsourcinga.

Zato je tranzicija iz outsourcing kompanije u produktnu kompaniju mnogo teža nego što izgleda spolja.

Alphabet (Google) investira do 40 milijardi dolara u Anthropic, kompaniju koja stoji iza Claude-a.

Struktura investicije izgleda ovako:

10 milijardi dolara odmah, uz valuaciju od oko 350 milijardi dolara.
Još 30 milijardi dolara kasnije, ako Anthropic ispuni određene performance.
A sve to ide uz dublje oslanjanje Anthropic-a na Google infrastrukturu, posebno na TPU kapacitete.

Ovo je ogromna vest ne samo zato što Google ulaže u jednog od najvećih AI igrača nego zato što Google ulaže u kompaniju koja je istovremeno i partner i konkurent.

Claude je konkurent Gemini-ju.

Ali ako Claude raste na Google infrastrukturi, Google i dalje dobija.

I tu je suština.

LLMova ima već puno i svaki je sličan.

Ali iza modela stoji nešto mnogo teže za kopiranje: cloud, čipovi, data centri, energija, enterprise ugovori, sigurnost, distribucija i novac.

Zato ova investicija meni deluje kao vrlo pametan potez.

Ako Gemini pobedi — Google dobija.
Ako Claude raste — Google dobija kroz infrastrukturu i partnerstvo.
Ako enterprise kompanije nastave da troše sve više na AI — Google Cloud dobija.
Ako resors postane najveće ograničenje — Google TPU priča postaje još važnija.

Ovo je posebno zanimljivo za kompanije koje danas razmišljaju u koji AI alat da investiraju.

Jer mnogi imaju isti strah (polazim od sebe :-)):

Šta ako danas izaberemo jedan alat, a za šest meseci se pojavi bolji?
Šta ako vendor promeni cenu?
Šta ako kompanija iza alata nije dugoročno profitabilna?
Šta ako se ceo market pomeri u drugom pravcu?

Zato možda pitanje nije samo:

Koji AI alat treba da kupimo?

Možda je bolje i važnije pitanje:

Na kojoj infrastrukturi želimo da gradimo našu AI strategiju?

AI alati će se menjati sigurno.

Ali cloud ekosistem, integracije, security, governance, compliance i podaci — to ostaje mnogo duže.

To je ogroman broj ljudi odjednom. Za tržište je to šok, a za te ljude i njihove porodice još mnogo više. Iskreno mi je žao svih otpuštenih kolega i nadam se da će se brzo snaći i pronaći nove prilike.

Čitam komentare na Redditu i imam potrebu da dodam još jedan ugao, ugao poslodavca.

Svaka kompanija, na kraju dana, ima jedan glavni cilj: profit.

To zvuči surovo, ali je tako. A na profit utiču samo dve stvari: prihodi i troškovi.

Troškovi imaju prirodnu tendenciju da rastu. Sami od sebe. Plate rastu, zakupi rastu, softver poskupljuje, usluge poskupljuju, država uzima više. To stavlja svaku kompaniju pod stalni pritisak da povećava prihode.

Dobre kompanije razumeju ovaj mehanizam. Zato profit ne koriste samo da pokriju veće troškove (ili da ga potroše), već da investiraju u budući rast prihoda. Kada kompanija više ne uspeva da poveća prihode, sledeći korak je gotovo uvek rezanje troškova. A najveći trošak u većini kompanija su ljudi.

Zato, kada kompanija otpušta, ona ne otpušta nužno „loše“ ljude. Ne otpušta ni one koji možda nisu vredni ili sposobni. Ona otpušta ljude za koje veruje da joj neće dovoljno pomoći u budućem stvaranju profita.

To je suština.

Nije pitanje da li je neko dobar radnik. Pitanje je da li kompanija veruje da je taj radnik važan za njen budući profit. Ako veruje da jeste, zadržaće ga. Ako ne veruje, otpustiće ga.

Znam da ovo zvuči grubo. Znam i da ovo mnogi ne žele da čuju. Mnogo je lepše pričati o „porodici“, timu, kulturi i bazenu od čokolade. Ali ovo je jedina istina u preduzetništvu.

Transparentnost jednog preduzetnika je da to kaže otvoreno.

A dobrota jedne kompanije ne vidi se u lepim parolama, već u moralnim principima i načinu na koji dolazi do profita i načinu na koji se ponaša kada više ne može da raste.

Šta vi mislite — da li je brutalna iskrenost bolja od korporativnih bajki?

Jedno pitanje za sve preduzetnike ovde:

Kada biste danas ponovo pokretali svoj biznis od samog početka, sa znanjem i iskustvom koje sada imate šta biste uradili drugačije?