Život jednog malog psa
Nije mi žao što nisam doživio vašu ljudsku punoljetnost. Dosta mi je bilo i ovih 17 godina. Dolutao sam im sa ceste bez imena, gladan i mokar. Počeli su me zvati Bimbo i ja sam se s vremenom na to ime i odazivao. Hranili su me i pazili, a znao sam im biti zločest. Bježao sam po šumama Moslavine, jednom sam odlutao u šumu i tražili su me pola dana. Kasnije su mi dovezli nekakvog malog retrivera...na njega sam bio ljubomoran, ali sam ga trpio. Njega sam isto naučio kako biti zločest, probijao sam ograde jer sam bio manji i okretniji od Arčija, on bi uvijek sa svojom velikom guzicom zapinjao. Pazite preko puta u susjedovom dvorištu je bila kujica Luna, isto retriver. U nju sam se zaljubio. Falila mi je i ona kad je ostarila i otišla. U naponu snage upadao sam ljudima u bazene, bježao kujicama u dvorišta. Volio sam šetnje, ujutro bi me mama šetala, popodne Boris. Kad sam imao 13 godina Arči je bio loše i na kraju je zaspao i jako mi je falio.
Nakon njega zaspala je i mama, nisu me puštali do nje da ju ne ogrebem, ona mi je još više falila.
Mislim da ću i ja faliti Borisu i Teni, ne znam kako ali sad sam opet vidio Arčija i već mi je digao živce. Dali su nam jesti i opet sam mu kao nekad morao pokazati da ja prvo jedem, a on čeka svoj red. Nadam se da ću vidjeti i mamu opet.
Njoj se najviše veselim. Ostavljam svoj kvart vašim mlađim psima, neka ponosno laju na poštare.
Niste vi ljudi ipak tako loši, ušli ste mi pod kožu i žao mi je što se više nećemo družiti, do jednog dana kad se opet sretnemo, hvala vam na lijepih zajedničkih 17 godina 🥰