r/SerbianCulture

Izvor: https://www.narodnimuzej.rs/zanimljivosti/uros\_predic\_svaka\_slika\_prica/

I would like to find a traditional double-flute like the one in this photo. Is there anyone still making these in Serbia with high quality and intonation?

Извор слике: https://mubi.com/en/cast/anita-mancic

Zlatovez na crvenoj svili uokviren venecijanskim brokatom. Izuzetno redak artefakt crkvene vezene tkanine kome se ne zna autor/ka. Moguće je da je Simonida bila samo ktitorka ali moguće je i da je učestvovala u radu. Plaštanice su često izrađivane u radionicama manastira od strane monahinja ali su i važnije vlastelinke držale pri dvoru siromašne žene kao vezilje. Plaštanice su deo tradicije vizantijskog obreda i simbolizuju platno kojim je obavijeno telo Isusa Hrista nakon raspeća. Ova plaštanica se čuva u Muzeju Srpske pravoslavne crkve kao inventar 4660.

Izvor slike je detaljni članak sa Vikipedije: https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BB%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86a\_%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3\_%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B0\_%D0%A1%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%B0\_%D0%A3%D1%80%D0%BE%D1%88%D0%B0\_II\_%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0

Петар Кочић је рођен 29. јуна 1877. године у селу Стричићи на Змијању, на планини Мањачи код Бање Луке, у данашњој Републици Српској, Босна и Херцеговина, а преминуо је прерано, 27. августа 1916. године у Београду, у својој 39. години.

​Он није био само писац, већ и један од најважнијих српских политичара свог доба, народни трибун и борац против аустроугарска окупације. Његов живот био је нераскидиво повезан са судбином крајишког човјека и борбом за слободу.

​О животу и бунтовном духу

​Кочић је основну школу завршио у манастиру Гомионица, гдје је његов отац, након смрти супруге, отишао у монахе. Школовање је наставио у Бањој Луци и Сарајеву, одакле је истјеран 1895. године због свог отвореног српског националног поноса и антиаустријских ставова. Студије славистике завршио је у Бечу 1904. године.

​По повратку у отаџбину, покренуо је чувени часопис „Отаџбина” 1907. године у Бањој Луци и постао вођа политичког покрета који се борио против аустроугарске управе и за заштиту права кметова. Као ватрени говорник, од 1910. године био је и посланик у Сабору у Сарајеву. Због својих ставова и оштрих текстова, аустроугарске власти су га често хапсиле и прогањале, па је значајан дио младости провео по затворима у Бањој Луци, Тузли и Градишци.

​

​Кроз своје приповијетке, Кочић је дао бесмртан глас суровом, али поносном човјеку са Змијања. Његов језик је сочан, жив, препун народног израза и снаге.

​„Јазавац пред судом” (1904): Његово најпознатије дјело, сатирична драма у којој кроз лик промућурног сељака Давида Штрпца исмијава аустроугарски окупаторски суд и бирократију. Давид Штрбац је постао симбол отпора малог човјека против моћне и туђинске власти.

​Збирке приповједака: Кроз три књиге под заједничким насловом „С планине и испод планине” (објављиване од 1902. до 1905. године), као и кроз лик Симеуна Ђака, уноси специфичан крајишки хумор, трагику и епску снагу. Описао је планински завичај, љепоту и суровост природе Мањаче и слободарски дух свог народа.

​„Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као бог, а презрен и гладан као пас.” — пише на његовом споменику у истоименом парку у центру Бањалуке.

​Данас се његово име слави кроз традиционалну манифестацију „Кочићев збор” која се сваког августа одржава на његовом родном Змијању, чувајући сјећање на писца који је до посљедњег даха живио за слободу свог народа. Гроб Давида Штрпца можете посјетити (да, заиста је постојао као доста Кочићевих ликова) ако вас пут нанесе у манастир Гомионицу гдје је Петар почео да се образује. Улица Симеуна Ђака (такође стваран лик) се такође налази у ужем центру града.

Василе Попа био је српски песник, преводилац и академик румунскога порекла. Уврштен је међу 100 најзнаменитијих Срба.

Рођен је 29. јуна 1922. у Гребенцу код Беле Цркве као Василе Попа. По етничком пореклу је био Румун. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину. Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године.

Прве песме објављује у листовима „Књижевне новине“ и „Борба“. Његова прва збирка песама „Кора“ (1953) уз „87 песама“ Миодрага Павловића сматра се почетком српске послератне модерне поезије. Та књига је покренула расправе књижевне јавности и оставила велики утицај на млађе нараштаје песника. После Коре, Попа је објавио следеће збирке песама: „Непочин-поље“ (1956), „Споредно небо“ (1968), „Усправна земља“ (1972), „Вучја со“ (1975), „Кућа насред друма“ (1975), „Живо месо“ (1975), „Рез“ (1981) као и циклус песама „Мала кутија“ (1984), део будуће збирке „Гвоздени сад“ коју никад није довршио.

Од 1954. до 1979. године радио је као уредник у издавачкој кући Нолит у Београду. Слагањем усменог наслеђа, игара и загонетки, Попа је створио посебан песнички језик модерне српске поезије. Приредио је зборнике: Од злата јабука (Београд, 1958.), Урнебесник (Београд, 1960.), Поноћно сунце (Београд, 1962). У песничком зборнику „Од злата јабука“ (1958.) у новом светлу је приказан поетски свет народних умотворина; у зборнику „Урнебесник“ (1960.), поетски свет песничког хумора и у зборнику „Поноћно Сунце“ (1962.), поетски свет песничких сновиђења.

Васко Попа је један од најпревођенијих југословенских песника, а и сам је преводио са француског језика. У Вршцу, 29. маја 1972. године основао је Књижевну општину Вршац (КОВ) и покренуо необичну библиотеку на дописницама, названу „Слободно лишће“. Исте године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. Један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности (14. 12. 1979) у Новом Саду.

Умро је у Београду 5. јануара 1991. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Био је ожењен Јованком Сингер Попа (1923—2000) званом „Хаша“, професорком Архитектонског факултета у Београду, родом из Вршца.

Izvor: https://en.wikipedia.org/wiki/File:Ignjat\_Job\_-\_Moj\_dom\_u\_Supetaru,\_1929.jpg

Izvor: https://madlart.com/eksponat/979