u/14Perun1453

Da li je Reze zaista htela da pobegne sa Dendžijem ili je to bio jedan od načina da ga prevari, ako jeste zašto je ipak pristala da se sretne u kafiću sa Dendžijem na kraju filma? Mozda je to nevezano pitanje ali s obzirom da je ipak pristala da se sretne sa njim na kraju znači da joj je stalo.

Оснивач Народне банке Србије који је увео динар као валуту, писац једног од првих бестселера, политичар, државник и дипломата који је склопио „најкраћи текст мира у историји“ – све то био је Чедомиљ Мијатовић.

Мијатовић је био други председник Српске краљевске академије и једини Србин који је био почасни члан Краљевског историјског друштва у Лондону. Уз то, верник и спиритиста.

Иако је био знаменита личност која је утицала на развој краљевине Србије у 19. веку, остао је на маргинама историјских уџбеника, каже Александра Јоксимовић, амбасадорка Србије у Великој Британији.

„Он је, чини ми се, незаслужено остао историјска личност ван школског програма и о њему се мало у Србији зна, у односу на значајне доприносе које је дао у области економских наука, дипломатије, политике. У једном тренутку је чак био кандидат за патријарха, један врло необичан живот испуњен различитим садржајима“, описује Јоксимовић.

Мијатовић је био професор политичке економије на Великој школи у Београду, девет пута министар – финансија и иностраних дела, дугогодишњи амбасадор у Цариграду и Лондону и државни саветник.

Деценијама је био човек од поверења краљевске династије Обреновића. Међутим и после династичке смене, краљ Петар Први Карађорђевић му је – и на Мијатовићево изненађење – предложио да буде челник српске цркве иако није био свештеник.

Ову понуду он је одбио, пише у Мијатовићевим мемоарима Успомене балканског дипломате објављеним 1917. године.

„Интересантна, бескрајно богата биографија која је свакако оставила огроман траг на српско-британске односе.

„Године 1881. потписао је Трговински споразум за Сједињеним Америчким Државама што је означено за почетак дипломатских односа са Америком“, додаје Јоксимовић.

Занемарена ренесансна личност

Историчар Слободан Марковић написао је књигу о Чедомиљу Мијатовићу и превео његове мемоаре.

Када се заинтересовао за његов рад као студент, у Универзитетској библиотеци је наишао на неколико Мијатовићевих књига, али на енглеском.

„У историографији је он био релативно познат, али је дошло до одређених промена прво 1903. кад је дошло до промене династија, тада су многе личности блиске династији Обреновић стављене у други план. А био је занемарен и у социјалистичком периоду када се нису много истраживале биографије личности из времена краљевине“, објашњава професор.

Биографија

Биографија ове ренесансне личности почиње у породици учењака. То је тада била права реткост у Србији. Рођен је 18. октобра 1842. у Београду.

Отац му је био професор географије и историје, а мајка пореклом из Шпаније. Завршио је лицеј 1862. године. Затим је провео три године на студијама у Минхену, Лајпцигу, Цириху и Бечу.

У Лајпцигу се упознаје и венчава са Енглескињом Елодијом Лотон и враћа се у домовину.

Са 24 године постаје професор политичке економије на београдској Великој школи и започиње каријеру у државној служби. Први пут је постао министар финансија 1873. године.

Био је део елите српског друштва која се у другој половини 19. века школовала у иностранству да би хватала корак са светом и увела Србију у ред европских земаља, после добијања независности.

„Највећи допринос Чедомиља Мијатовића огледа се у изградњи институција грађанске Србије. Србија је током 19. века прошла огроман преображај. Од земље која је имала 99,9 одсто неписмених до земље која је покушавала да ухвати индустријски развој и тековине Запада“, описује Слободан Марковић.

Народна банка и динар

Мијатовић је један од оснивача Напредне странке. Била је ослоњена на подршку кнеза Милана Обреновића.

Владар и напредњаци су будућност земље видели у грађанској држави, са слободном, тржишном економијом. Залагали су се да привуку страни капитал у земљу и изграде инфраструктуру.

Да би то и практично заживело, Мијатовић је покушавао да у Србију пренесе установе и начине рада које је видео у Британији и на Западу. Међу њима су Народна банка, увођење железнице и низ реформи.

Валути је дао име динар, по средњевековном новцу.

„Кад погледате да се до пре неку годину полазило са исте Железничке станице чија је изградња почела док је он био министар финансија, валута се и даље зове динар и да је земља суочена са истим дилемама са којима је била суочена у његово време – питање потребе либералних реформи и усклађивање Србије са тековинама Западне Европе – видите да је доста тога о чему је он писао и заступао и данас актуелно“, наводи Марковић.

Мир договорен једном реченицом

Три пута је био министар спољних послова и у више наврата амбасадор Србије. Био је човек од великог поверења кнеза и касније краља Милана Обреновића, који је Србијом владао од 1868. до 1889.

Овај владар је био унук рођеног брата кнеза Милоша, вође Другог српског устанка и убеђени аустрофил. Током његове владавине је Србија на Берлинском конгресу добила независност 1878.

Кнежева идеја је била потписивање Тајне конвенције са Аустроугарском 1881. којом је Србија потпала у аустријску сферу утицаја. За њу је знало свега неколико најоданијих људи, међу њима и Мијатовић, каже историчар Марковић.

„Тајна конвенција је омогућила Србији да се подигне у ранг краљевине и тиме да заокружи независност и буде под заштитом Аустроугарске. С друге стране, Србија се обавезала да све што се тиче спољне политике координира са Аустроугарском“, каже Марковић. Додаје да се то пре свега односило на Босну.

Мијатовић је у неколико наврата искористио одредбе ове конвенције када је Србији била потребна аустријска дипломатска заштита, додаје историчар.

Када је Србија тешко поражена у Српско-бугарском рату и када се бугарска војска нашла надомак Ниша, аустроугарски посланик је зауставио бугарску војску 1886.

„Мијатовић је у Букурешту склопио најкраћи мир у историји дипломатије, који се састоји од једне реченице и то без икаквих последица по поражену страну, а то је могао да уради само захваљујућу дипломатској подршци Аустроугарске“, каже Марковић.

„У дугој каријери, ово је „једна ствар коју је гроф Мијатовић учинио, а која нема поређења или претходног случаја у историји дипломатије“, наводи се и у некрологу објављеном у листу Тајмс.

Мировни споразум је гласио: „Мир између Србије и Бугарске се обнавља“, после чега следе потписи. Без територијалних промена, без ратне одштете, без понижења за поражени народ, посебно је истакнуто у британским новинама после Мијатовићеве смрти.

Непоткупљиви државник

У малобројним биографијама Чедомиља Мијатовића посебно се истиче афера када је Србија требало да изгради железницу и да склопи концесију са неком страном фирмом. Многи државници су добили мито да посао уступе француској Генералној унији коју је заступао Бонту, по коме се и зове Бонтуова афера.

„У њој су владар кнез Милан и његов ујак Ђорђе Катарчи заједно са Генералном унијом учествовали у корумпирању значајног дела политичке елите, председника владе и појединих опозиционих посланика. Први велики улазак страног капитала значио је и велику корупцијску аферу“, каже Марковић.

Мијатовићу је као министру финансија понуђен највећи износ. Али је он један од ретких који је мито одбио.

Да је то тако показује његова преписка из које се види да се током живота у Лондону издржавао од новинских дописа, а да су поједини чланови владе сазидали палате по Београду. Могуће је да је на његову одлуку да се суздржи од корупције утицало и то што је био веома побожан.

Сматрао је да бављење трговином треба да буде високо морални позив. А то није било ретко крајем 19. века, због чега су многи тадашњи богаташи остављали велике задужбине.

„Мијатовић је делио став да се капитал не ствара капитала ради, већ да би се допринело развоју друштва. То је једна идеја популарна у протестантским круговима коју је он примио посредством Енглеске“, наводи Марковић.

Извор: BBC на српском

Проглашење новог Устава Краљевине Југославије 3. септембра 1931. године, познатијег као Септембарски или Октроисани устав, означило је прекретницу у политичком животу младе државе. Овим актом краљ Александар I Карађорђевић направио је одлучан корак ка стабилизацији скупштинских прилика и обнови уставног поретка у земљи.

Шта значи назив октроисани и у ком историјском моменту је донет

Назив октроисани долази од француске речи octroyer, што значи даровати или дати. За разлику од Устава из 1921. године који је донела Уставотворна скупштина, нови документ је витешки краљ Александар личним указом даровао свом народу.

Овом чину претходио је сложен период. Након великих политичких трзавица и дубоке парламентарне кризе крајем двадесетих година, круна је привремено преузела сву власт како би очувала јединство државе. Међутим, краљ Александар је од самог почетка то преузимање власти посматрао као нужну и привремену меру. Почетком тридесетих година, у условима велике светске економске кризе, оцењено је да су се стекли услови да се управљање државом поново ослони на законе и парламентарне институције.

Државно уређење и улога монарха у новом уставном систему

Септембарски устав је дефинисао Краљевину Југославију као наследну и уставну монархију. Његов примарни циљ био је јачање државног јединства кроз концепт интегралног југословенства и бановинску управну поделу.

Једна од најважнијих новина било је увођење дводомног народног представништва сачињеног од Народне скупштине и Сената:

Народна скупштина се бирала непосредним гласањем грађана.

Сенат је уведен као фактор стабилности, где је половину чланова именовао монарх, док су другу половину бирали представници локалних органа власти.

Према овом уставу, владар је задржао значајна овлашћења као гарант националног јединства и стабилности. Као врховни заповедник оружаних снага и носилац извршне власти заједно са министрима, монарх је имао могућност да у ванредним околностима (према Члану 116) брзо реагује и заштити виталне државне интересе.

Значење Септембарског устава за будућност земље

Доношење Септембарског устава из 1931. године представљало је искрени покушај да се успостави ред у државној управи и превазиђу регионалне и племенске подели. Формирањем бановина као географских и економских целина, систем је настојао да модернизује администрацију и омогући рам за равномеран развој свих крајева земље.

Иако су каснији историјски догађаји и трагични атентат у Марсељу 1934. године усмерили историју Југославије у другом правцу, Октроисани устав остаје важан правни споменик једног времена у коме се тражила равнотежа између стабилности државе и развоја њених институција.

Пре 65 година, првог дана септембра 1961. године, у Београду је почело заседање Конференције несврстаних земаља, које ће у историју ући као Прва конференција несврстаних.

У то време чешће су коришћени термини попут ванблоковских или неангажованих земаља, да би постепено превладао назив несврстани.

Било је то време Хладног рата у пуном јеку, надметања у наоружавању великих сила, као и глобалног страха од употребе атомског наоружања, пошто је свима постало јасно да су последице његове евентуалне употребе несагледиве.

Свет је од окончања Другог светског рата био суочен са низом одмеравања снага великих сила.

Осим дубоког идеолошког раскола, то је значило и да је више локалних сукоба имало позадину у надметању великих сила, уз претњу употребе најразорнијег наоружања.

Таква је била ситуација са:

Берлинском кризом, која је тада била у јеку;

Суецком кризом 1956. године;

ратовима у Кореји;

ратовима у Индокини;

Кубанском кризом;

процесом деколонизације.

Београдска конференција несврстаних одржана је од 1. до 6. септембра 1961. године.

После Бандунга 1955. године, био је то први велики скуп лидера земаља које нису пристајале да се идентификују са блоковском поделом света.

Међутим, за разлику од Конференције у Бандунгу, којој су присуствовале земље Азије и Африке, Београдска конференција била је глобални скуп.

У Београду постављени темељи несврставања

Те 1961. године у Београду су обликовани темељи потоње политике несврставања, кључни принципи и циљеви покрета у настајању, са циљем доприноса бољим међународним односима.

Пре свега позивано је на:

мир;

разоружање;

окончање колонијализма;

међусобно помагање;

несметан и самосталан развој.

Током конференције усвојени су следећи акти:

Декларација шефова држава и влада;

Изјава о опасности од рата;

Апел за очување светског мира.

Такође, тадашњим челницима две суперсиле- САД и Русије, Џону Кенедију и Никити Хрушчову, упућена су писма истоветне садржине, са апелима на неопходност мирног расплета сукоба и разумно превазилажење свих неслагања, као и на разоружање.

Позивано је на споразумно решавање конфликтних ситуација, подршку процесу деколонизације, а као принципи несврставања истакнута су начелна противљења било каквим блоковским идентификацијама, укључујући и присуство војних потенцијала великих сила и база.

Деколонизација имала посебан значај

Посебну важност за обликовање потоњег Покрета несврстаних имао је процес деколонизације.

Пре свега, Индија је од стицања суверености 1947. године била земља чији су најистакнутији званичници у међународним односима заступали начела која су мање-више била приближна потоњим принципима несврставања.

Она би се, у извесном смислу, могла пратити већ од Махатме Гандија.

Нехру је позивао на мирољубиву коегзистенцију, приближном терминологијом, већ тада.

Врло слично се понашала и Индонезија, односно њен лидер Сукарно.

Отуда Конференција у Бандунгу, у Индонезији, априла 1955. године.

„Година Африке“ и појава нових држава

Потом је 1960. година, прозвана „Годином Африке“, била време када је низ афричких земаља стекао независност.

То је даље значило њихово присуство у међународним телима, у Уједињеним нацијама, што је битно изменило карактер дотадашње Организације уједињених нација.

Постоје тврдње да је термин „несврставање“ први пут употребљен током конференције у Коломбу 1954. године, тада Цејлону, а од 1972. године Шри Ланки.

На том састанку учествовали су шефови влада Индије, Бурме, данас Мјанмара, Индонезије, Цејлона, данас Шри Ланке, и Пакистана.

Они и кинески председник владе Чу Енлај усагласили су се око пет начела:

међусобно поштовање територијалне целовитости;

ненападање;

немијешање у унутрашње послове;

економска сарадња;

мирољубива коегзистенција земаља различитих унутрашњих уређења.

Тито, Нехру и Насер на Брионима

Важан корак била је Брионска декларација, коју су јула 1956. године усвојили лидери Индије, Египта и Југославије – Џавахарлал Нехру, Гамал Абдел Насер и Јосип Броз Тито.

Био је то позив на разоружање, превазилажење неспоразума и сукоба широм света, израз подршке деколонизацији и ослободилачкој борби у Алжиру.

Током 15. заседања Генералне скупштине ОУН, у Њујорку, септембра и октобра 1960. године, предочен је заједнички апел Насера, Сукарна, Нкрумаха из Гане, Нехруа и Јосипа Броза Тита.

Био је то позив на смиривање великих сила, односно апел да се спорови решавају мирним путем.

Резолуција, међутим, није усвојена.

Титова путовања претходила Београдској конференцији

Београдској конференцији претходила су и путовања Јосипа Броза Тита, како у земље Азије педесетих, тако и у афричке земље у пролеће 1961. године.

Тито је тада посетио:

Гану;

Того;

Либерију;

Гвинеју;

Мали;

Мароко;

Тунис;

Египат, односно тадашњу Уједињену Арапску Републику.

Током тих сусрета, највише са Насером, усаглашено је одржавање Београдске конференције.

Она је накнадно прихваћена као Прва конференција несврстаних, пошто је Покрет коначно уобличен током Конференције у Каиру у октобру 1964. године.

Ко је учествовао на Првој конференцији

На Београдској, Првој конференцији шефова држава и влада несврстаних земаља, септембра 1961. године, учествовало је 25 земаља:

Авганистан

Алжир (тада представљен преко привремене владе, пре званичног стицања независности од Француске)

Бурма (данашњи Мјанмар)

Етиопија

Гана

Гвинеја

Индија

Индонезија

Ирак

Јемен

Југославија (земља домаћин)

Камбоџија

Вајар

Конго

Куба (једина држава из Латинске Америке са статусом чланице)

Либан

Мароко

Мали

Непал

Саудијска Арабија

Сомалија

Судан

Тунис

Уједињена Арапска Република (тадашња државна заједница Египта и Сирије)

Цејлон (данашња Шри Ланка)

Били су присутни и представници 38 антиколонијалних и ослободилачких покрета, при чему је Алжир третиран као суверена земља иако то још није био.

Три земље биле су присутне као посматрачи:

Боливија;

Бразил;

Еквадор.

Од европских земаља, осим Југославије, ту је био и Кипар.

Београдска конференција тако је постала један од кључних догађаја у процесу стварања Покрета несврстаних и показала да је у време Хладног рата постојао велики број држава које нису желеле да буду део поделе света на два супротстављена блока.

Izvor : https://kompasinfo.rs/kako-je-nastao-pokret-nesvrstanih-i-sta-je-znacio-za-svet/

Грчки национални јунак, борац за слободу од турске тираније, храбри син Балкана, неуморни слободар, писац родољубивих песама Рига од Фере (1757–1798), симболички је назван по древној варошици Фера. Рођен је у тесалијској насеобини Велестино – сада је то град. Школован. Полиглота. Визионар јединства балканских народа.

Српски јунак Карађорђе први је оживотворио Ригину идеју водиљу – Балкан балканским народима – ослободивши Србију од турске власти. Сличне историје два народа ковале су пријатељство. У центру Атине 1908. године једна улица је названа Карађорђе од Србије. Истовремено, дотадашња Љубићка улица у Београду добила је име Риге од Фере. Небојша кула озидана је 1460. године, у време деспота Стефана Лазаревића. Доњеградски плато на обали Дунава био је узорно уређен. Турцима је кула служила као тамница. Рига је једно време живео у Бечу. Због револуционарног деловања био је на мети режима.

Властима је нарочито сметала Ригина „убојита песма” протумачена као „грчка Марсељеза”. Боље један дан слободна живота, него четрдесет година робовања и тамновања… Устаните, синови Јеладе, Дан славе је дошао. Покажите се достојни својих славних предака.

Протеран је из Беча са седморицом окованих грчких родољуба и са 24 одабрана аустријска војника као стражарима. Иво Андрић је о томе написао есеј „Предаја”.

Тринаест дана је путовала та лађа низ Дунав од Беча до Београда.

На пристаништу у Земуну Рига је стражарима на коректном немачком језику изговорио: Овако умиру устаници. Ја сам посејао семе, а доћи ће дан када ће народ пожњети слатке плодове. У Небојша кули зверски су погубљени 24. јуна 1798. године. Војислав Илић посветио је Риги песму „Гласник слободе”. О Риги су писали и Светлана Велмар Јанковић и Светомир Николајевић. Др Душан Пантелић написао је 1931. године публикацију „Погибија Риге из Фере”, претежно проучавајући архиве у Бечу.

Међудржавни договор о подизању споменика пратиле су нејасноће.

Тако је скупштина Београда 24. септембра 1987. године донела решење о постављању бисте Риги од Фере. Грци су се дуго двоумили да ли да то буде нови споменик или реплика. Одлучили су – реплика споменика који се налази на улазу универзитета у Атини. И нису погрешили.

Аутор је вајар Константинос Аргирос. Модел сам преузео на царини априла 1993. године. Ливење у бронзи обављено је у Нишу, у ливници академског вајара Новице Јоцића.

Стручне послове на локацији Сквера Тадеуша Кошћушка и Риге од Фере урадили су архитекте Зоран Јаковљевић и Татјана Јакшић из Завода за заштиту споменика. Сви трошкови, сем модела, намирени су из буџета града Београда. Свечаност откривања споменика обављена је 14. маја 1994. године. Говорили су Небојша Човић и Константинос Звологулос, академик и историчар. Градоначелница Београда Слободанка Груден положила је цвеће код Небојша куле.

Организацију и уметнички програм потписали су Јован Ристић и Шпиро Соломун. Увече је у Сава центру одржано музичко-сценско вече пријатељства српског и грчког народа под називом „Гласник слободе”.

За вишегодишњи предани рад у име Савезничких ратника солунског фронта генерал у пензији Д. Деместих Хасу уручио ми је Медаљу Риге од Фере. Дан раније медаља је дата председнику Србије. Својевремено, у одговарајућим пригодама, радо сам подсећао на Ригину поруку, важећу за сва времена и сва друштвена уређења: „Ко слободно мисли, добро просуђује.” У Београду је у бронзи, на почетку Ригине улице.

Шпиро Соломун,

политиколог и публициста

Izvor : https://kompasinfo.rs/grcki-junak-riga-od-fere-u-beogradu/

Seeking truth for the Bosnian civil war, I spent time studying the materials and multiple sources. The conclusions are shocking and scientifically proven.

The Hague Tribunal spent twenty-four years judging the wars in Yugoslavia.
Here is what it did about the Serbs who were killed.

In Bosnia, 104,732 people died in that war. The tribunal's own demographers
counted 22,779 of them as Serbs. About one in five.

For crimes committed in Bosnia, the tribunal handed down 1,091 years of
prison. Of those, 46.8 years were for crimes against Serbs. Everything
else, 1,045 years, was for crimes against everyone else.

Now divide. 46.8 years spread across 22,779 dead people comes to eighteen
hours of prison per person killed.

And it gets worse, because 42 of those 46.8 years come from a single case.

One camp, Čelebići near Konjic, three men convicted, judged in 1998. Every
other crime against Serbs in Bosnia, all of them together, is worth four
years and nine months. That is one hour and fifty minutes per person.

Seven life sentences were handed down for crimes in Bosnia. None of them
for a crime against a Serb.

In Croatia, 7,389 Serbs were killed or went missing. The Hague Tribunal
imposed zero days of prison for any of it.

I went through the record and found sixteen documented episodes with Serb
victims. Sixteen places with names and dates.

Sijekovac. Sixty-nine people
killed in one day across four villages near Srebrenica.

Kravica, a village attacked
on Orthodox Christmas.

A camp at Tarčin that held five hundred civilians
and kept running for a month after the war officially ended, where the
first verdict came in 2018 and not from The Hague.
Sarajevo Serbs thrown into a pit on the mountain above the city.
Fourteen harvesters shot dead in a field. A bomb under a bus. Two boys shot while swimming in a river.

Sixteen. One of them ended in a Hague sentence.

And one judgment says the whole thing out loud, and is most shocking:

In 2008 the Appeals
Chamber wrote: "The Appeals Chamber has no doubt that grave crimes were
committed against Serbs detained in Srebrenica."

In that same judgment it
acquitted the only man ever charged with them. Nobody has ever been
convicted.

Not in The Hague, not anywhere.

Every number here is the tribunal's own. Its demographers counted the
dead. Its judges handed down the sentences. I just did the math.

Full breakdown in comments.

Један Румун успео је да заустави НАТО војнике да на време стигну у тадашњу Југославију, а онда им приде није дао ни да тако лако оду

Флорин Патрочој успео је да заустави НАТО војнике и да им поквари план да на време стигну у тадашњу Југославију. На све то им после није дао ни да оду тако лако.

Ово је прича о њему.

Неочекивани долазак војног конвоја

– Воз је стигао у подне и надлежни су ми рекли да је то страни војни конвој који је ушао у Румунију из Мађарске. Први проблем сам имао када сам питао где се воз упутио. Воз није био оцарињен – испричао је својевремено за ТВ Прва Флорин Патрочој, који је за време НАТО агресије на СРЈ радио на железничкој станици у селу Пјелешти.

„Даље не можете“

Када је прегледао документа, видео је да један папир није исправан. Покушао је да добије инструкције од надлежних, али у том тренутку није успео јер су сви били на терену.

– Тада сам одлучио да воз не може даље док се не изврши царинење – рекао је Флорин.

„Даље не можете“, закључио је шеф станице.

– Јеси ли ти нормалан? – брецнуо се на њега командант војног транспорта, амерички мајор Џеф Томсон.

„Човече, разуми, такви су закони“, бранио је своју одлуку упорни румунски железничар.

– Знаш ли ти ко све ово предводи? – викао је већ избезумљени амерички официр.

„Ма, баш ме брига за твог Клинтона и НАТО. Дај ти мени ваљане папире“, одговорио је Флорин.

Одлуком једног човека стала је цела композиција која је кренула ка Југославији. НАТО официри ни у једном тренутку ситуацију нису схватали као шалу.

– У почетку су били смирени, а касније су постали нервозни јер сам остао при ставу да им треба царински печат – рекао је железничар.

После четири сата натезања на станицу су стигли царински органи. Стигао је и печат и конвој је могао да настави пут.

Квар који је додатно одложио полазак

– И да ствар буде смешнија, када су коначно кренули, локомотива им се изненада покварила на излазу из станице. Због тога су каснили још два сата док није дошла друга – испричао је Патрочој.

Izvor : https://kompasinfo.rs/da-li-znate-kako-je-rumunski-zeleznicar-florin-patrocoj-zaustavio-nato-konvoj-koji-je-isao-ka-jugoslaviji/

Idk where do I begin.. Gavrilo Princip being "evil hecking Serb nationalist" he was PanSlavic nationalist, anarchist amd socialist. Also blaming Princip for the start of great war wich is also untrue. Also calling Princip criminal for assasinating foreign oppressor. This sub is full of imperialism apologist.

Jon Fon Lu - ,,Micubiši Četnik" rođen 1973. godine u gradu Kobe u Japanu

U Hirošimi u avgustu 1945. godine stradala je gotovo čitava porodica njegovog oca.

Gledajući snimke na TV o ratu u tadašnjoj BiH odlučuje da snimi reportažu o tome, a posebno o četnicima vojvode Slavka Aleksića, koji su ga zbog toga što su nosili brade podsećali na samuraje.

Dolazi u februaru 1994. godine u Republiku Srpsku i priključuje se VRS. U početku je bio na Dobrinji, a posle u Trećem ruskom dobrovoljačkom odredu koji je bio raspoređen na liniji fronta na Jevrejskom groblju. Bio je tih, ali dovitljiv i brzo se prilagodio.

U đačku svesku počeo je da upisuje srpske reči, a prvo što su ga naučili jeste da psuje. Vrlo brzo je savladao srpski jezik iako ne baš ispravno “splem'te se četnici silva će bolba da bude”...

Kad je od Srba čuo izraz “Srbija do Tokija” počeo je to da ispisuje po zidovima.

Rusi su ga zvali “Đapan”, a Srbi “Micubiši Četnik”.

Pop Vojo Čarkić ga je krstio, a Jon je redovno posećivao službe.

Ranjen je krajem decembra 1994. godine na Igmanu, nakon čega je otišao u Kobe u Japan na lečenje.

U Japanu nije dobio nikakvu odštetu pošto mu je osiguravajuće društvo poništilo polisu životnog osiguranja sa obrazloženjem “osoba koja srlja i ne pazi se”.

Hvala puno srpskom Samuraju! 🇷🇸🇯🇵

Јован Јовановић Змај остао је упамћен као један од највољенијих песника српског романтизма и незаборавни стваралац за децу, али иза његових најлепших стихова крије се сурова животна драма. Иако је по струци био лекар, а бавио се и уређивањем и издавањем бројних књижевних, политичких и дечијих часописа, његов стваралачки опус најдубље су обележиле две антологијске збирке — „Ђулићи” и „Ђулићи увеоци”. Ова два дела представљају верни сведок његове највеће љубавне среће, а затим и неописиве породичне трагедије која га је заувек сломила.

Велику љубав свог живота, Еуфрозину Розину Личанин – којој је из милошта дао име Ружа, Змај је упознао док је радио као подбележник у новосадском магистрату. Пар се венчао 1862. године на Светог Саву, а њихова идилична брачна срећа инспирисала је песника да напише збирку „Ђулићи”, названу по турској речи gül, која значи ружа. Ова збирка садржи 73 ведрих и занесених песама посвећених Ружици, међу којима се посебно издвајају чувене песме „Кажи ми, кажи”, „Тијо ноћи, моје злато спава” и „Заспала си, а ја будан”.

Међутим, породична идила брзо се претворила у безнађе и тугу. У браку су добили петоро деце – Мирка, Тијану, Саву, Југа и Смиљку. Њихова деца су умирала једно за другим: Мирко је преминуо у трећој години живота, Тијана са свега три месеца, Сава је поживео тек недељу дана, док је Југ изгубио битку одмах по рођењу. До 1872. године Змај и Ружа су остали без четворо деце, а убрзо потом од туге и болести преминула је и сама Ружа. Након смрти вољене супруге, песник је усвојио две девојчице, Марију и Анку, и са њима и преживелом ћерком Смиљком преселио се у Футог. Нажалост, трагична судбина пратила га је и даље — Смиљка је умрла пре свог другог рођендана, а 1901. године преминуле су и обе усвојене ћерке.

Из тешке патње и неизмерног бола настала је збирка „Ђулићи увеоци”, која представља потпуну супротност претходној. У овим елегичним стиховима песник је истакао своју тугованку за свим увелим ружама свог живота. Јован Јовановић Змај преминуо је тихо у сну 14. јуна 1904. године у Сремској Каменици, где је и сахрањен, ostavivši за собом неизбрисив траг у српској књижевности.

Izvor : https://kompasinfo.rs/tragicna-sudbina-jovana-jovanovica-zmaja-kako-su-nastali-djulici-i-djulici-uveoci/

Владимир је боравио у тамници, проводећи у посту и у молитвама дане и ноћи. И показа му се анђео Божји, који га храбраше и који му објашњаваше шта ће бити, како ће га Бог те тамнице опростити, како ће мучеништвом постићи царство небеско, како ће примити венац који не вене, и награду живота вечнога.

Том појавом анђеловом охрабрен, Владимир се све више и више одаваше молитвама и посту. А једног дана кћи цара Самуила, по имену Косара, Духом Светим потакнута и надахнута, приђе к оцу и замоли га да са својим дворкињама сиђе, те да измије главу и опере ноге сужњима и заробљеницима. Отац јој то допусти.

И она сиђе у тамницу, и изврши то добро дело. У том опази Владимира, смотри да је леп погледати, благ, питом, смеран, да је пун мудрости и разума божанског, пусти се с њиме у дужи разговор, и учини јој се говор његов слађи од меда и сата.

И тако, не по каквој жељи телесној него што јој је жао било његове младости и лепоте, и што је чула да је он краљ, и да је од краљевског рода, заљуби се у њега, и оде пошто се с њиме опростила.

Женидба Јована Владимира и Косаре

За тим хтеде да га окова опрости, и приђе к цару, падне к његовим ногама, и овако му стане беседити: „Оче мој и господару! Знам да ћеш ме по обичају удати. Али, ако је твоме величанству по вољи, или ћеш ми дати за мужа краља Владимира што га држиш у тамници, или знај да ћу пре умрети него што ћу поћи за другога.“

Чујући то цар, будући је веома љубио кћер своју, и будући је знао да је краљ родом од краљевске лозе, обрадује се томе, нареди да се учини по молби кћери његове, одмах пошље по Владимира, нареди да се окупа и у краљевске хаљине обуче, по том да се преда њ изведе.

Краљ Драча

Ту га милостиво прими и пољуби пред великашима царства свога, и преда му за љубу ћерку своју. И пошто је, како треба царски, прослављена свадба кћери његове, цар постави Владимира за краља, поврати му земљу и краљевину отаца његових и сву земљу Драчку. И потом краљ пошље к Драгомиру, стрицу краља Владимира, да сиђе, те да прими своју земљу Требиње, да скупи народ и насели земљу. И тако је и учињено.

Поп Дукљанин

Izvor : https://kompasinfo.rs/tamnovanje-i-zenidba-sv-jovana-vladimira/

Повеља Кулина бана најстарији је писани споменик на српском народном језику, а никако камен темељац „босанске“ писмености и државе.

Написана је 29. августа 1189. и представља први сачувани босански ћирилични документ на старословенском језику и први писани помен словенског имена града Дубровника (Epidaurum, id est Ragusium, на итал.: Рагуза).

Годину дана пре писања ове повеље, 1188. године, римски папа шаље дубровачком надбискупу плашт и потврђује стара права цркве у Дубровнику. У писму помиње српску Босну: „regnum Servilie, quod est Bosna” (српска краљевина, која је Босна). Из таквих околности је проистекла и потреба за оваквом повељом, која је и први документ ове врсте између неког босанског владара и владара суседне државе. Сврха издавања повеље је као јемство Кулина Бана према дубровачким трговцима и слободној трговини између његове државе и Дубровачке републике упућена дубровачком кнезу Крвашу. Повеља је написана на старословенском народном језику релативно ослобођеном од утицаја црквенословенског, босанским ћирилицом − босанчицом.

Превод на савремени српски језик:

У име Оца и Сина и Светог духа. Ја, босански бан Кулин, обећавам Теби кнеже Крвашу

и свим грађанима Дубровчанима да ћу вам бити прави пријатељ од сада па до века. Држаћу са вама правду

и право поверење докле год будем жив. Сви Дубровчани који ходају где ја владам могу трговати где год хоће и

кретати се где год желе, с правим поверењем и правим срцем без било какве обавезе, осим ако ми ко подари поклон

по својој вољи. И да им моји часници не чине никакво насиље.

И све док су у мојој држави даваћу им помоћ као себи колико се може без икакве зле примисли; тако ми Бог помогао и ово свето еванђеље.

Ја, Радоје банов писар, написах ову књигу банове повеље од рођења Христова хиљаду и сто осамдесет и девете године, месеца

августа у двадесет и девети дан, (на празник) усековања главе Јована Крститеља.«

Преписи

Преписи повеље су све до средине XIX века били чувани у Дубровачком архиву, када их је затражио Бечки двор. Тада је из Дубровника послат по један примерак за Беч, Србију и Русију, не би ли се заштитила документа која су се сматрала једним од најстаријих што се тиче словенске писмености. Примерак из Беча је враћен у Дубровник 1947. на захтев Југославије. За примерак који се и данас чува у Санкт Петербургу је утврђено да је најстарији од ових преписа, те се стога сматра изворником и дели судбину Мирослављевог јеванђеља, које се такође чува у Санкт Петербургу.

Први који је овај статут изнео у јавност био је Јеремија Гагић, бивши руски конзул у Дубровнику, који је тврдио да је спасио документ 1817. Касније је познато да је документ је одржан у Дубровничкој архиви најмање до 1832. године, када га је копирао и објавио Ђорђе Николајевић у Monumenta Serbica. Николајевићу је поверено копирање ћирилских рукописа дубровачког архива за научно издавање 1832, када је украо Повељу Кулина бана, заједно са другим рукописима, као што су Повеља бана Матеја Нинослава из 1249, Повеља краља Уроша Првог и жупана Радослава из 1254, писма краља Уроша из 1265, писма краља Твртка Првог из 1285,… Јеремија Гагић добија повељу коју је Николајевић украо и продао или поклонио Академији наука у Санкт Петербургу, где се данас налази. Дубровнчки архив чува још две копије Повеље.

Петербуршка копија у литератури се обично зове ,,оригинална” (или копија А), а копије чуване у Дубровачком архиву као ,,млађа копија” (или копија Б) и ,,старија копија” (или копија Ц). У почетку се мислило да јесанктпетербуршка копија, прва која ће бити објављена и проучена, била оригинална, а да су друге биле много млађе копије, али да је доведена у питање каснијим анализама. Према студији Јосипе Вране, доказ да копија А представља оригинал је у најбољем случају нејасан, а према компаративној анализи, копија А представља само концептуални нацрт Повеље према којем је стварни оригинал написан. Фонд Б и Ц су независне копије реалног оригинала, који се разликује од копије А.

Палеографичка анализа указује да су сва три примерка статута написана у приближно истом периоду, на прелазу из 12. века, а да њихови књижевници потичу из истог миљеа и представљају исту писарску традицију. Њихов рукопис се са једне стране односи на савремене ћириличне споменике, а са друге стране он одражава утицај западне, латинске културе. Такве културне и књижевне могућности постоје у области Травунија−Зета, која је обухватала и дубровачку област у то време. Копије А, па можда и Б и Ц, готово сигурно потичу од истог писара, који се школовао и живео у дубровачкој области.

Лингвистичка анализа, међутим, не указује на специфичне карактеристике дубровачког говора, али ипак показује да језик Повеље има додирних тачака са дубровачким документима из прве половине 13. века, или оне у којима су учествовали дубровачки писари. С обзиром да су Дубровчани учествовали у изради своје копије, све указује да је писар из дубровачког подручја сигурно учествовао у формулисању текста копије А. Међутим, да је коначни текст написан на суду бана Кулина доказује то како је написан датум: користећи odь rožьstva xristova, а не типичан дубровачки облик из прве половине 13 века: lěto uplьšteniě.

Izvor : https://kompasinfo.rs/povelja-kulina-bana-najstariji-pisani-spomenik-na-srpskom-narodnom-jeziku/