u/14Perun1453

Аустроугарски злочини у Мачви током августа 1914. године представљају један од најстрашнијих примера систематичног насиља над цивилним становништвом у Првом светском рату. Дугогодишња пропаганда усмерена против Краљевине Србије и српског народа, у комбинацији са званичним карактером војног похода који је означен као казнена експедиција, директно је утицала на бруталност и масовност извршених ратних злочина. Већ у првим данима офанзиве, непосредно по преласку границе и уласку у Србију, аустроугарске трупе су започеле сурово истребљење недужног становништва на свим правцима свог деловања.

На простору Мачве зверства су предводиле јединице претежно попуњене мађарским људством, док су у Подрињу катастрофална разарања и убиства спроводиле формације регрутоване са подручја Хрватске. Страдање цивила било је сурово и организовано. Веће и мање групе мештана су везиване заједно, а затим пребијане до смрти кундацима и бајонетима. У многим местима примењивана је метода спаљивања живих људи, тако што су читаве породице и комшије затварани у школе и приватне куће које су потом паљене. Село Прњавор постало је трајни симбол овог застрашујућег страдања српског народа у Мачви, Јадру и Поцерини. Размере бестијалности осликава и чињеница да међу жртвама није било заштићених, убијани су старци од готово деведесет година, али и деца млађа од годину дана.

Поред масовних убистава, аустроугарске снаге су спроводиле и систематско насиље над женама. Сведочанства потврђују да су случајеви силовања забележени у готово свим насељеним местима, укључујући и порт Саборне цркве у Шапцу. Приликом суочавања са поразом и повлачењем, непријатељске трупе су масовно одводиле цивиле у логоре, превасходно циљајући мушку омладину како би српску државу и краља Петра у будућности лишили војно способног становништва. Временом су у логоре депортовани и старији људи, жене, девојке и деца. Сваки заробљени српски трећепозивац који је затечен у народној одећи третиран је као припадник четничких снага и стрељан на лицу места без икаквог суђења.

Српске власти нису могле одмах по ослобођењу да утврде тачан број жртава због брзог покретања друге аустроугарске офанзиве и покушаја непријатеља да током повлачења након Церске битке уништи трагове својих злодела. Побогу српске владе, међународни експерти и независни истражитељи позвани су да документују ове догађаје. Швајцарски криминолог Арчибалд Рајс провео је три месеца на терену сакупљајући доказе, фотографије и сведочанства, чиме је 1915. године упознао светску јавност са реалношћу аустроугарског терора. Потврђено је да је у овом таласу убијено најмање хиљаду триста људи, док је више од петсто лица нестало, међу којима је био велики број деце млађе од десет година.

Izvor : https://kompasinfo.rs/austrougarski-zlocini-u-macvi-zaboravljeni-genocid-nad-srpskim-narodom/

Сећање на Ђузепа Барбанти Бродана, 95 година од његове смрти

17. августа 1931. године, преминуо је Ђузепе Барбанти Бродано, италијански адвокат, новинар, револуционар и гарибалдинац чији је животни пут био снажно повезан са Србијом. Као двадесеттрогодишњи младић дошао је 1876. године на Дрину и Мораву да се бори у српско турском рату. Деценијама касније, када се Србија поново нашла под притиском великих сила, огласио се у њену одбрану.

Постоје људи чије биографије изгледају као да су написане за роман. Ђузеп Барбанти Бродано био је један од њих.

Рођен је 9. јануара 1853. године у Вињоли, у области Модене. Потекао је из породице у којој су се сусретали различити друштвени слојеви. Отац му је био пољопривредник, док је деда по мајци био лекар на двору војводе од Модене. Још као дечак показао је снажно интересовање за идеје слободе и борбе против туђе власти.

Када је 1866. избио рат између Италије и Аустрије, тринаестогодишњи Ђузеп пожелео је да постане гарибалдинац. Са старијом браћом и још неколико дечака покушао је да побегне и придружи се Гарибалдијевим добровољцима. Породице су обавестиле полицију, па су дечаци пронађени и враћени кућама.

Дечачка жеља за гарибалдинским животом остала је снажна. Неколико година касније, Барбанти ће заиста обући униформу добровољца.

Од адвоката и револуционара до српског фронта

После студија права у Болоњи, почео је да ради као адвокат. Већ тада се кретао у круговима италијанске радикалне левице и био повезан са Андреом Костом и присталицама Михаила Бакуњина.

Учествовао је у политичком животу Италије, а као адвокат бранио је и поједине истакнуте представнике револуционарног покрета.

Године 1876. стигле су вести са Балкана. У Србији је почео рат против Османског царства.

Млади Барбанти је у српској борби препознао идеале слободе и националног ослобођења којима је био привржен од најраније младости.

Напустио је Болоњу и кренуо у Србију.

Имао је само 23 године.

Гарибалдинац на Дрини и Морави

Барбанти Бродано придружио се одреду италијанских гарибалдинаца који су стигли да као добровољци помогну српској војсци.

У одреду су се налазили добровољци различитог порекла. Поред Италијана, ту су били Белгијанци, Французи, Немци, Чеси и Норвежани. Према Барбантијевом сведочењу, у одреду се говорило десет различитих језика.

Командант одреда био је капетан Челсо Черети.

Гарибалдинци су упућени према Дрини, у састав Дринске војске генерала Алимпића, са намером да се војне операције прошире према Босни.

Барбанти је из света адвокатских канцеларија, политичких расправа и болонских улица стигао на балканско ратиште.

Његов поглед на рат најбоље осликавају његове сопствене речи:

„Тамо доле, на обалама Мораве и Дрине… бије се рат за ослобођење и више но за шта друго за друштвено ослобођење.“

У Србији је видео остварење идеала којима је тежио од младости. Борбу српског народа доживљавао је као део ширег европског покрета за слободу и друштвене промене.

Књига о Србији

Када се крајем 1876. године вратио у Италију, Барбанти је наставио да се бави Србијом.

Писма која је слао током боравка у Србији касније је приредио за штампу, а допунио их је посебним поглављима о историји, политичким приликама и српској књижевности.

Тако је настала његова књига „Србија“, објављена у Италији новембра 1877. године.

Књига је имала више од 400 штампаних страница и италијанским читаоцима пружала увид у Србију, њену историју, друштво, културу и борбу за ослобођење.

Књига је привукла пажњу и у Србији.

Њене приказе објавили су тадашњи српски листови, а међу људима са којима је Барбанти остао у вези био је и Матија Бан. Јован Ристић, тадашњи министар спољних послова, послао му је лично писмо захвалности.

Тако је млади италијански добровољац који је 1876. године стигао на Дрину постао и један од страних аутора који су Србију представљали европској јавности.

Адвокат, новинар и политички активиста

Барбантијев живот био је испуњен различитим облицима јавног рада.

Био је адвокат, политичар, новинар, публициста, револуционар и социјалиста. Кретао се у круговима болоњске левице и био близак бројним италијанским интелектуалцима и уметницима.

Са песником Ђозуеом Кардучијем учествовао је у покретању листа „Дон Кихот“. Уређивао је „Il Resto del Carlino“ и сарађивао са социјалистичким листовима и часописима.

Његова политичка уверења временом су се мењала. После периода повезаности са Бакуњиновим идејама, придружио се Социјалистичкој партији Италије, у којој је остао до 1900. године. Касније се повукао из активне политике.

Веза са Србијом трајала је деценијама

Године су пролазиле, а интересовање за Србију остало је снажно.

Године 1901. Барбанти је одликован српском Медаљом за војничке врлине, уз образложење да је одликовање добио за заслуге стечене у рату против Турске 1876/77. године за ослобођење и независност.

Нова прилика да покаже приврженост Србији дошла је 1908. године, после анексије Босне и Херцеговине.

Заједно са Челсом Черетијем, командантом гарибалдинаца у Србији 1876. године, Барбанти је из Болоње упутио телеграм председнику српске Народне скупштине.

У телеграму су изразили солидарност са Србијом и подршку српском народу у тренутку велике политичке кризе.

Барбанти је тако и после више од три деценије остао повезан са Србијом.

Од Дрине 1876. до Дрине 1914.

Барбантијева прича део је шире историје италијанских добровољаца који су долазили у Србију.

Године 1876. као двадесеттрогодишњак стигао је на Дрину.

Године 1908. заједно са некадашњим саборцем Челсом Черетијем огласио се поводом анексије Босне и Херцеговине.

Када је 1914. године почео Први светски рат, у Србију је стигла нова група италијанских добровољаца у гарибалдинским црвеним кошуљама.

Десеторица младих Италијана ступила су у српску војску. У борби на Великом Стоцу, на Дрини, 24. септембра 1914. године, погинули су готово сви, осим Хуга Колице из Рима.

Тако је идеја италијанске добровољачке солидарности, која је припадала Барбантијевој генерацији, добила наставак у новом нараштају.

Човек који је памтио Србију

Ђузеп Барбанти Бродано преминуо је 17. августа 1931. године, у својој кући у околини Болоње, окружен супругом и троје деце. Имао је 78 година.

До последњих дана остао је заинтересован за уметност, науку и јавни живот. Сахрањен је на гробљу Черто́за у Болоњи.

Данас, 17. августа 2026. године, навршава се 95 година од његове смрти.

Живот Ђузепа Барбанти Бродана остао је забележен у историји српско италијанских односа кроз његов долазак у Србију 1876. године, учешће у рату, књигу о Србији, пријатељства са српским јавним и културним делатницима, одликовање које је добио 1901. године и јавне ставове које је заузимао у годинама после анексије Босне и Херцеговине.

Његова прича сведочи о времену у којем су појединци из различитих европских земаља долазили на Балкан вођени идејама слободе и народног ослобођења.

Барбанти је у Србију стигао као двадесеттрогодишњи италијански добровољац.

Из Србије је понео успомене које су трајале читавог његовог живота.

Његово име данас остаје део историје једног времена у којем су се на Дрини сусретали људи различитих језика и народа, повезани идејом слободе.

Деведесет пет година после његове смрти, сећање на Ђузепа Барбанти Бродана остаје прича о Италијану који је 1876. године дошао у Србију и који је ту земљу носио у свом јавном деловању до позних година живота.

Izvor : https://kompasinfo.rs/danijel-kulacin-garibaldinac-na-drini/

Мало је познато да су краљ Драгутин и краљ Милутин Немањић били једни од ретких средњовековних владара којима је пошло за руком да са успехом поведу и добију рат против Татара (Монгола).

​

Монголи су у 13. веку престављали највећу војну силу света. Освојили су Кину, читаву средњу Азију, целу североисточну Русију, а у походу на Кијевску Русију су разорили њену престоницу Кијев. Њихова власт над Русијом трајала је 240 година.

У првој половини 13. века, велике војске Монгола су напале Балканско полуострво

Почетком четрдесетих година 13. века, велике војске Монгола су се залетале и на Балкан. Татари (Монголи) су тада протутњали преко Мађарске, похарали и опљачкали многе пределе Славоније, Далмације, Босне и Буграске.

У то доба, крајем 13. века, док су Монголи харали Европом, постоје два српска краљевства. Српски краљ Драгутин (1277-1282) је владао северним делом земље, а насупрот њему, свим пределима јужно од његових граница, простирала се много пространија краљевина Драгутиновог млађег брата, српског краља Милутина (1282-1321).

Источно од Драгутина и Милутина налазиле су се земље бугарских великаша Дрмана и Куделина. Бугарска је тада за разлику од Србије, била веома опустошена, и била је присиљена да татарског (монголског) кана Ногаја призна за свог врховног господара.

Из области Браничева и Кучева, које су се тада налазиле у рукама Дрмана и Куделина, Монголи и Бугари пљачкали су српске земље краља Драгутина.

Краљ Драгутин је покушао самостално да се супротстави Монголима

Краљ Драгутин је покушао самостално да им се супростави, али када у томе није успео, позвао је у помоћ свога брата, краља Милутина да га војно помогне. Они су заједничким војним снагама успели да освоје град Ждрело и цело Браничево са Кучевом, да те области освоје од Бугара и Монгола, па да их присаједине Србији.

Да би се осветили за овај пораз, трупе бугарско- татарске коњице продиру поново у Србију. Један велики одред провалио је све до Пећи. Краљ Милутин их је ту сачекао и са својом војском нанео Монголима тежак пораз.

Растурену бугарску и татарску војску краљ Милутин гонио је све до Подунавља, када је освојио и град Видин. Као вешт дипломата, краљ Милутин је након ове две велике победе над Монголима и Бугарима, закључио мир са Бугарима, јер знао да су они били вазали Монгола.

Међутим, таквим миром није био задовољан монголски владар (татарски кан) Ногај који је владао Бугарском, па је српског краља желео да казни зато што је у два наврата потукао татарску (монголску) коњицу.

Када је монголски кан спремао своју велику војску на Србију не би ли је покорио и казнио за своја два пораза, краљ Милутин је кану послао дипломатску мисију која му је понудила мировни уговор. Да би очувао мир, он је тада пристао да учини и најтежу жртву за добробит свога народа и државе.

Краљ Милутин је свог сина Стефана послао на Ногајев двор

Краљ Милутин је тада свог сина и престолонаследника Стефана (каснијег српског краља Стефана Дечанског) упутио на Ногајев двор, да као таоц буде гарант закључивању мира Срба са Татарима. Стефан Дечански је остао као талац на Ногајевом двору све до смрти татарског кана 1299. године.​

Из свега изложеног се може закључити да је српски краљ Милутин имао како војничке храбрости да у два наврата порази моћну татарску (монглску) војску, али уз све то је имао и дипломатске мудрости да својом понудом мира татарског кана одварати од новог пустошења Србије.

Извор: istorija-online

​

Bela legija je bila plaćenička grupa od par stotina ljudi, uglavnom iz Srbije i ostatka prostora bivše Jugoslavije, uz nešto Rusa i Ukrajinaca. Unajmio ih je zairski predsednik Mobutu Sese Seko tokom Prvog kongoanskog rata.

Okosnicu su činili bivši pripadnici 10. diverzantskog odreda VRS (u kom je bilo Srba, hrvata i Bošnjaka pod komandom Ratka Mladića), kao i razni drugi dobrovoljci. Jedinicu je vodio Jugoslav „Jugo” Petrušić, zahvaljujući svojim vezama sa francuskom obaveštajnom službom DST, dok mu je zamenik bio Milorad Pelemiš.

Kako je to izgledalo na terenu

Dolazak i zadaci: Stigli su u Kisangani polovinom januara 1997. Trebalo je da brane grad, drže aerodrome, daju podršku iz vazduha i obuče zairsku službu SARM (rukovanje oružjem poput AK-47, M53 i Dragunova, kao i borba prsa u prsa).

Rasulo i teror:

Ubrzo su ih pokosile malarija i dizenterija. Nisu znali ni francuski ni svahili, pa je saradnja sa domaćom vojskom bila nikakva. Pijanstva su bila svakodnevna, a lokalci su trpeli maltretiranja. Petrušić je po gradu vozio džip, samovoljno ubio dvojicu propovednika jer su mu smetali njihovi megafoni, a civile optužene za saradnju sa pobunjenicima mučio strujom i bajonetima.

Gubitak položaja:

Pobunjenici su prvo zauzeli Vatsu (gde je bio francuski komandant Tavernije, više zauzet poslovima oko rudnika i sedenjem u hotelu u Kinšasi nego borbom).

Do početka marta pali su aerodrom Kindu i selo Babagulu.

Jedini pravi napad Legija je izvela 10. i 11. marta na putu ka Kisanganiju, kada su uspeli da potisnu pobunjenike za oko 5 kilometara.

Već par dana kasnije, u Bici za Kisangani, potpuno su razbijeni. Pre bekstva su digli u vazduh sopstveni štab i skladište municije. Do aprila 1997. svi su pobegli iz zemlje.

Tehnika i oprema

Iako su se uglavnom branili miniranjem terena, imali su šest pilota i ozbiljnu avijaciju koja im nije mnogo pomogla zbog opšteg haosa i loše koordinacije:

Helikopteri: 4× Mi-24, 1× Puma, 5× Gazela

Avioni: G-4 Super Galeb, J-21 Jastreb, 3× SIAI-Marchetti S.211

Пре 85 година, у раним јутарњим часовима 17. августа 1941. године, Београђане који су прелазили преко Теразија затекао је застрашујући и суров призор. На централним градским бандерама висила су тела петорице српских родољуба, које су немачки окупатори претходно ликвидирали у знак одмазде због пружања отпора и спречавања саботажа.

Имена страдалих хероја – ученик Милорад Покрајац, кројачки радник Јован Јанковић, обућар Светислав Милина, као и земљорадници Велимир Јовановић и Ратко Јевић – остала су трајно урезана у историју престонице. Они су прво изведени у унутрашње двориште злогласног затвора Гестапоа где су стрељани, а потом су њихова тела превезена на Теразије и јавно изложена. Нацисти су овим чином желели да посеју страх међу грађанима, а контраст између суровог призора и околних пропагандних плаката са сценом коњских трка и паролом „Снага кроз радост“ додатно је наглашавао монструозност окупационог режима.

Главни организатор овог злочина у центру Београда био је СС мајор Карл Краус, тадашњи шеф бергадског Гестапоа, уз подршку шефа Управе града Београда Драгија Јовановића. Поред застрашивања становништва, циљ ове сурове акције био је и вршење политичког притиска да се што пре формира влада Милана Недића.

Данас, када се обележава 85 година од овог трагичног догађаја, Споменик обешенима на Теразијама – упечатљиви црни обелиск висине четири метра, рад вајара Николе Јанковића подигнут код Игуманове палате 1983. године – и даље стоји као вечни подсетник на жртву коју су Београђани поднели у борби за слободу током Другог светског рата.

Fotografija je nastala u toku kratke pauze tokom borbi za oslobađanje srpskih naselja i civila od šiptarskih terorista.

Био је почетак априла 1961. године. У просторијама Народног позоришта у Никшићу глумац Драгољуб Јеличић је стајао пред групом људи који су отворених уста, са изразом крајње неверице слушали његову фантастичну животну причу.

Били су просто затечени оним што су чули. Tек изложене фотографије на њих су произвеле невиђено снажан утисак. Наиме, Јеличић је тог дана обиљежавао 40 година свог глумачког рада, уз пригодну изложбу фотографија насталих током многобројних представа играних широм Југославије.

Међутим, посeтиоце је шокирао дeо те изложбе са сликама дечака ратника. Драгољуб им је рекао да је то управо он. Најмлађи српски борац у Првом свјетском рату и најмлађи наредник по чину у свим тадашњим савезничким војскама.

При томе је износио сећања на најжешће бојеве у којим је учествовао, укључујући и пробој Солунског фронта, при чему је седам пута рањаван. И, уз друга одликовања, награђен са три златне медаље за храброст. Све ово присутним Никшићанима звучало је потпуно нестварно, јер су га познавали као доброћудног, веселог суграђанина, а не као неког мрког ратног ветерана, који окићен медаљама крочи достојанствено и сијече погледом, каква је слика била скоро уобичајена у Црној Гори.

Ко је Драгољуб Јеличић?

Драгољуб је рођен у сам освит крвавог 20. вијека, 12. јуна 1902. у Шапцу. Његов отац Никола се ту досели са Кордуна, јер му бијаше „тесно“ под аустроугарским властима, са чијом се управом тешко мирио.

Са Шапчанком Цвијетом Богдановић заснова породицу, којој судбина не бјеше наклоњена, јер Никола погину почетком Првог балканског рата, а Драгољубова мајка се преуда. Десетогодишњи дечак тад донесе одлуку достојну зрелог човјека, да сам потражи свој животни пут.

Пјешице се запути у Београд, одлучан у намјери да се, упркос годинама, прикључи добровољцима да би осветио очеву смрт и борио се против непријатеља. Жудио је да лопту крпењачу и пуцаљку од зове замени правом пушком и бомбама. Наравно, био је глатко одбијен, па се у Београду злопатио и потуцао, више гладан него сит, спавајући на клупама у парку. Да би преживео продаје новине „Ратиште“, „Стража“ и „Мали журнал“. Викендом се мотао по забавном парку, гдје га око рингишпила упошљава газда Илија Божић.

Сусрет с краљем

Једног мајског дана у Кнез Михаиловој улици угледа старог краља Петра, како са својим ађутантом иде ка Саборној цркви. Тог тренутка, не знајући ни сам зашто, упути се за њима. Чика Пера то примети, застаде и упита га ко је, одакле је и да ли нешто жели од њега?!

Саслушавши тужну исповест бистрог и куражног дечака, он му даде златни „наполеон“ и очински топло га посавјетова да би најбоље било да настави школовање,. У ту сврху му даде своју визит карту и упути да се ујутру јави пуковнику Остојићу, маршалу двора. Ову прилику, дар са неба, Драгољуб није пропустио.

Као препорођен, сит, окупан и ошишан, у чистој одећи, уз подршку принца Александра, уписа гимназију као дворски питомац. И таман кад је изгледало да ће овај марљиви ученик добити солидно образовање, а потом и државну службу, 1914. почео је Први светски рат, који ће однети милионе живота, уз до тада невиђене патње и разарања.

Долазак у војску

Чим Аустроугарска у јулу 1914. удари на Србију, Драгољуб побјеже из школе. Знајући да га редовна војска неће узети, оде на Торлак код Кумодража и јави се у команду Рудничког четничког одреда мајора Војислава Танкосића.

Ту исприча да му је отац погинуо те слага да нема више никога свог и да му је тринаест година. Но и ту би био одбијен, да се не заузе официр Саво Ћома, познаник из Шапца. И тако поче његов ратни пут, на којем ће у море проливене српске крви приложити и доста своје. У одреду беше пуно добровољаца из Босне и Херцеговине, који су Танкосићу до смрти били одани и привржени. Међу њима су прекаљени комита Цигановића, Тохоља, Миличевића, Арежине, Крнете, Голубића, Шарца и других.

И сам Танкосић је вукао порекло са границе Босанске Крајине и Лике. Међу четницима је било и доста школараца па су Танкосића у шали звали и директор гимназије.

Шест дана је Драгољуб у потоку вежбао гађање из пушке, пре ватреног крштења у одбрани Београда. Одмах после рушења Савског моста Танкосић га је послао да преплива Дунав и види има ли Шваба на Грочанској ади. То је успешно урадио.

Одред се потом форсираним маршом кретао правцем Младеновац – Ваљево – Завлака. 6. августа код Крупња свега 270 четника се испречило пред надирућим, далеко бројнијим непријатељем, који је чинио варварске злочине у Мачви. Отвори се страховита борба у којој јуначки паде велики број четника. Опоја их поп Јосиф Цвијовић, касније владика скопљански и од тог дана обуче униформу. Други дан борби код Крупањске Топонице и Драгољуб је рањен у руку. Брзо се опоравља и доказује као врло користан борац, неустрашив и сналажљив, што му прибави респект сабораца. Тих дана у њему је умирало дијете, а рађао се мушкарац.

Прва медаља

Због показаног јунаштва у тој борби добио је прву златну „Обилића медаљу“. На захтев Танкосића, крајем августа је у сељачком оделу прешао на аустријску страну фронта те им лоцирао положаје и топове, који су потом уништени. Нико од сабораца од бриге ока није склопио, док пред зору није избасао.

Упињао се свим силама да, уз чувене герилце, научи војне вештине и разна ратна лукавства. Подсећао је на младунче вука, које се прерано у лову придружило чопору. Ништа тако не прија срцу дечака као кад га одрасли гледају са поштовањем и себи равним. Где год је то било изгледно тражио је прилику да се сукоби са Швабама, личећи на каквог прзницу који једва чека неку кавгу.

Поновни сусрет с краљем

После рањавања код Зворника, поново се срете са старим краљем, који је тих дана непрекидно обилазио линије одбране и који га затече у селу Јаребицама у пуковском превијалишту испод Цера. Старац га је нежно пригрлио и пољубио па од неког војника купио поднаредничке звездице и ставио му их на еполоте. Било је то 8. септембра 1914. По другој верзији звездице му је уручио Танкосић, но требало би рећи да то није једини опречан податак у његовој биографији.

Чика Пера му је тад у болници написао наредбу за прекоманду у Четврти пук првог позива, међу Ужичане команданта Александра Станковића. Уз њих ће се од 16. до 22. септембра грчевито тући и бити рањен у невиђеној кланици на Мачковом камену, кад је из строја избачено 11.500 српских војника, пред којима је у јуришу погинуло преко 118 официра.

Његов пук у току Колубарске битке прима борбу на Шушњару и Врапчем брду код Лајковца, гдје 14. новембра 1914. поново допаде рана, када је замијенио смртно погођеног митраљесца и наставио пуцати, мада је и сам крварио погођен. Видајући ране, у болници открива убаченог швапског шпијуна и, мада још слаб, сам га заробљава и спроводи у команду.

Одмах сутрадан на еполетама засијаше звјездице наредника.

Поуздан и храбар

Престолонасљедник Александар га жели ишчупати из те кланице и водити у Ниш, но на крају одуста на мољакање свог млађаног ратника и остави га на бојном пољу. Увек поуздан и тамо где треба, Драгољуб поново успешно залази у распоред Шваба ради извиђања. Брзи дани теку и јединица иде из окршаја у окршај, а голобради наредник смјелим акцијама задивљује саборце. Многи су са зебњом пророковали да ће лудо храбри клинац тако натрчати на свој кобни метак, али Драгољуба је небо чувало.

Код Текије опет доби медаљу за храброст, када је на ади Оградини заробио велику групу Румуна из 32. аустријске регименте. Али не скупља он само медаље, два дана касније укњижи и нову врло тешку рану. Након болнице упућен је кући у Шабац на опоравак, после којег иде у Други пук, где води бомбашко одјељење.

Код Пусте реке чини нови подвиг, ослобађајући пут Лебане – Медвеђа. Два му војника гину, а још двојицу и њега тешко рањеног износе са попришта. Који дан касније, војвода Степа лично на груди му качи златну „Обилића медаљу“.

Добри краљ, стари ратник, жалостан због Драгољубовог страдања, али и поносан на свој народ који рађа такве синове, опет долази да га посети у болници. Видећи да због тежине ране Јеличић не може у повлачење кроз Албанију са њим, уз нешто новца оставља и једног поузданог лакшег рањеника да му се нађе. Тако падоше у бугарско заробљеништво, где је Јеличић по опоравку као дијете имао доста слободе кретања.

Бег ка Солунском фронту

Тако 18. септембра 1917. успева побећи у Ниш па у Београд, а потом у Шабац. Ту га окупатори умало не стрељаше јер дознаше да је био комита. Спаси га један аустријски официр из Босне др Шефик, који га отпреми у београдски заробљенички логор. Драгољуб и одатле клисну 14. маја 1918, бежећи ка Скопљу и Прилепу према својој браћи на Солунском фронту, куд га је срце вукло.

Као звер се крио дању, а путовао ноћу. На крају, умало не плати главом чак и од својих, пролазећи кроз бојно поље између бугарских и савезничких бункера и ровова. Изазвао је невиђено дивљење и одушевљење кад гладан и прозебао бану међу српске ратнике. Стигао је таман на време да учествује у славном пробоју Солунског фронта, што је отворило врата великој победи.

У тим борбама био је међу јуришницима војводе Лунета, са којим је ишао до Трстеника, где је по седми пут рањен. Послије лијечења распоређен је у 6. пук пуковника Стевана Радовановића, као старјешина вода на линији пустаре Сент Миклош.

Ветеран са 16 година

По свршетку рата, са тек 16 година живота био је већ ратни ветеран „окићен“ медаљама и ожиљцима. Рат га је ковао и калио до високе тврдоће, али доласком мира потпуно се раскравио, поставши весели шерет. Као да је шалом потискивао слике ратних ужаса наталожене у себи, подсвјесно тражећи прилику да се некако врати у изгубљено дјетињство.

Након што је у Београду кратко возио трамвај, постаде глумац у КУД-у „Абрашевић“. Са даром за комедију постаје претеча „стенд ап шоуа“ наступа, како се то данас каже, а имао је и путујућу трупу „Хумо-Коми“, са којом је наступао широм Краљевине.

У Другом светском рату пада у њемачко заробљеништво из којег бежи, а крајем рата се обре у партизанима. Комуниста није желио постати, иако је имао понуду. По ослобођењу он се враћа глуми и наступа за позоришта у Јагодини, Ријеци, Осијеку, Врању, Београду, Новом Саду, да би се коначно скрасио у Никшићу, где је дочекао пензију и преминуо 1963. године.

У међувремену, 1948. се жени и са супругом Вилмом из Опатије добија три кћерке: Споменку, Бисерку и Надежду.

Рајсове ријечи

Велики Арчибалд Рајс у својим сећањима пише:

„У Нишу сам нашао малог Драгољуба Јеличића, коме је тад било 12 година (…) он учествује у свим окршајима, пуца из пушке и баца бомбе. Када је био рањен у руку ваде му куршум у нишкој болници, а он одбија да га успавају за операцију. Без једне речи све је издржао а на крају је упутио најомиљенију коморџијску псовку на адресу ‘Шваба’. Принц Александар га је лично произвео у чин каплара. Таква је била српска омладина 1914, нека би се ова данашња на њу угледала“.

Izvor : https://kompasinfo.rs/dragoljub-jelicic-decak-vojnik-cijoj-hrabrosti-su-se-divili-kralj-i-vojvode/

Церска битка представља први сукоб великих размера између војске Аустроугарске монархије и Краљевине Србије на самом почетку Првог светског рата. Ова стратешки пресудна војна операција вођена је током августа 1914. године на ширем подручју планине Цер, у околним подцерским селима, као и у самом граду Шапцу. Сада већ историјски сукоб означио је слом прве аустроугарске офанзиве на Србију и ушао у анали балистике и тактике као огледни пример маневарског ратовања.

Уводне борбе и почетак аустроугарске офанзиве

Операције су отпочеле у периоду од краја јула до средине августа 1914. године, када је аустроугарска артиљерија започела жестоке нападе у северној и северозападној Шумадији, уз форсирање река Дунава и Саве. Аустроугарска команда је замислила брзи продор из Босне преко реке Дрине и са севера преко Саве, рачунајући на факторе изненађења и техничку супериорност. Током 12. и 13. августа, непријатељске снаге прешле су Дрину код Лознице и Лешнице, док су истовремено друге јединице прешле Саву и окупирале Шабац.

Српска Врховна команда, предвођена искусним војводом Радомиром Путником, сачекала је да се непријатељски план у потпуности материјализује. Уместо развлачења снага дуж дугачке границе, српска војска је задржала централни положај у Шумадији, одакле је могла брзо да интервенише ка угроженим правцима. Када је постало јасно да главнина непријатељских снага наступа са запада и северозапада, војвода Путник је 15. августа издао наређење за одлучујући контранапад.

Кључна улога генерала Степе и развој сукоба

Судбоносну улогу у овој бици одиграо је командант Друге српске армије, генерал Степа Степановић. Проценивши ситуацију на терену, Степановић је препознао да је планина Цер кључ свих операција у подринском и мачванском региону. Самоиницијативно је одлучио да форсираним маршем овлада њеним доминантним врховима – Косаниним градом и Тројаном – како би онемогућио спајање аустроугарских колона.

Први директни окршај догодио се у ноћи између 15. и 16. августа 1914. године. Делови српске Комбиноване дивизије првог позива, након исцрпљујућег ноћног марша, наишли су на аустроугарске извиднице улогорене на падинама Цера, у близини села Текериш. Судар у мраку брзо се претворио у огорчену и крваву борбу из близине. До јутра 16. августа, српски војници успели су да заузму венац Дивача и потисну непријатеља, спречивши 21. аустроугарску дивизију да оствари везу са јединицама које су држале Шабац.

У наредним данима, од 17. до 19. августа, огорчене борбе прошириле су се на читав фронт дуж Цера, Иверка и реке Добраве. Аустроугарске трупе покушавале су вишеструким противнападима да поврате стратешке позиције и омогуће напредовање своје 5. армије, али су српске јединице упорном одбраном и решивим контранападима разбијале њихове формације. Прекретница се догодила 19. августа када су српске снаге у потпуности заузеле Гребен, Рашуљачу и Косанин град.

Панично повлачење и ослобођење Шапца

Губитак кључних положаја на Церу и тешки губици довели су до потпуног слома морала у аустроугарским редовима. Непријатељске јединице почеле су неуредно и панично да се повлаче ка реци Дрини. Деорганизација је била толико изражена да су се хиљаде аустроугарских војника у бегу подавиле у реци. До 20. августа, целокупна аустроугарска 5. армија била је принуђена да се у потпуном растројству повуче на територију Босне.

Након сламања непријатеља на Церу, српска војска је усмерила своје снаге ка Шапцу, где су се утврдили остаци аустроугарских јединица. Након жестоких дводневних борби и опкољавања града, српске трупе су ушле у Шабац 24. августа 1914. године. Тиме је са српске територије у потпуности протеран и последњи непријатељски војник, а битка је званично окончана.

Особености, жртве и међународни одјек

Битка на Церу била је изразито маневарског типа. Током свих десет дана интензивних борби нису коришћени ровови, што је од војника и старешина захтевало максималну покретљивост, сналажљивост и тактичку прилагодљивост. Рововски рат, по коме је Први светски рат постао препознатљив, појавио се на европским бојиштима тек касније исте године.

Обе стране претрпеле су значајне губитке. Српска војска имала је око 3.000 погинулих и 15.000 рањених војника. С друге стране, аустроугарски губици били су драматично већи: преко 8.000 погинулих, око 30.000 рањених и више од 4.500 заробљених војника, уз огромне количине остављеног наоружања, муниције и војне опреме.

Победа српске војске над бројчано и технички супериорнијим противником ођекнула је широм света као прва победа Савезника у Првом светском рату. Овај тријумф значајно је подигао морал свих савезничких снага, скренуо пажњу светске јавности на Краљевину Србију и спречио Аустроугарску да у раној фази рата своје ресурсе усмери ка источном фронту против Русије. За изузетне заслуге и успешно командовање у овој бици, генерал Степа Степановић унапређен је у чин војводе.

Izvor : https://kompasinfo.rs/cerska-bitka-kako-je-srpska-vojska-potukla-austrougarsku/

КАЈМАКЧАЛАН је са висином од 2.525 метара, у касно лето 1916, представљао је тактички и стратегијски кључ српског дела Солунског фронта. Без његовог освајања није се могло даље ка Битољу.

То су знали и Бугари, па су Кајмакчалан јако утврдили, бранећи га без обзира на жртве, такорећи до последњег човека.

Српске трупе налазиле су се око Островског језера у Грчкој, а на линији Старков гроб – Старков зуб – Сиви брег – Кајмакчалан – Кочобеј – Флока, куда је пролазила државна граница Краљевине Србије, а Бугари су имали добро утврђене положаје на доминантним висовима, са којих су са лакоћом угрожавали српске јединице. До врхова Кајмакчаланског масива водило је само неколико сточарских стаза. Није било никаквих насеља, осим неколико напуштених бачија. Била је то тада, а и данас је, гола камена висинска пустиња, обрасла планинском травом, без иједног дрвета или жбуна, који би српској војсци пружили било какав заклон у надирању ка врху.

Део српског фронта према Кајмакчалану био је додељен Дринској дивизији пуковника Крсте Смиљанића, чије су се полазне позиције на грчкој територији налазиле знатно ниже од бугарских утврђених ровова, чак и до 1.000 метара надморске висине. Ипак, српски војници су као у заносу, под борбом храбро напредовали узбрдо ка коти 2525 која их је магично привлачила. Јер, на њој је почињала њихова Србија, из које су били већ десет месеци изгнани.

Напад Дринаца почео је 12. септембра у 7.00 ујутру. Према врху Кајмакчалана, Кочобеју и Флоки наступали су Ваљевци из 5.пука пуковника Војислава Чолаковића, према Сивом брегу Ужичани из 4. пука пуковника Војислава Павловића, а према Старковом зубу Шапчани из 6. пука пуковника Јеврема Михаиловића. Упркос јакој магли, због које артиљерија није могла да подржава пешадију, Ваљевци су наредног дана успели да заузму важне висове Кара-тепе и Плоча, а Бугари били принуђени да се уз велике губитке повуку у утврђене системе ровова на самом врху Кајмакчалана.

Наредних дана, и поред јаке магле, и без прецизне подршке артиљерије, Дринци су успели да освоје два реда утврђених бугарских ровова према врху Кајмакчалана, куда је био упућен и 17. ваљевски пук пуковника Алексе Стојшића. Ровови су били плитки, јер је земље здравице било само око пола метра дубине, а испод ње се налазио камен. Да би се заштитили, српски пешаци су испред себе слагали плочасто камење и у заносним јуришима, као у трансу, надохват руке својој земљи за којом су чезнули толико времена, наставили да наступају ка коти 2525.

У жестокој и крвавој борби 18. септембра, која се прса у прса водила за сваки метар земљишта уз помоћ пушке, бомбе, бајонета, ножа и кундака, 1. батаљон 5. пука под командом потпуковника Стевана Вилотића заузео је и последњи трећи ред бугарских ровова и сам врх Кајмакчалана.

Међутим, под окриљем густе магле, пар свежих бугарских чета из резерве успео је исте вечери да поврати врх и да одбаци делове 5. и 17. пука на руб Кајмакчаланског платоа. Дринска дивизија је тог дана имала 619 људи избачених из строја, а били су огромни и бугарски губици, јер је цело бојно поље било прекривено њиховим телима.

Чим је стигао први извештај о избијању 5. пука на врх Кајмакчалана, Српска Врховна команда је у заносу догађаја, још те вечери, издала званично саопштење да је Кајмакчалан – „врата Србије“ – заузет. Касније се, вероватно од срамоте, нико није усудио да то демантује, и у наредних 12 дана Бугари су и даље били укопани на „вратима Србије“, што су знали само највиши војни кругови и Дринци у плитким каменим рововима испод коте 2525.

Следили су дани жестоких борби, у којима су, променљивим интензитетом, и Срби и Бугари нападали. У међувремену је, осим готово свакодневне магле, пао и снег, температура се спустила испод нуле, а почео је да дува ледени оркански ветар, због кога нису могли да гађају рововски топови. Бугари су тих дана добили појачање и 26. септембра извршили снажан контранапад током кога су успели да одбаце српске јединице практично на почетне положаје. Тога дана Дринска дивизија имала је 1.259 људи избачених из строја.

ХРАБРИ КАПЕТАН БУЛАТОВИЋ

КАПЕТАН прве класе Бошко Булатовић, командир 2. чете 1. батаљона 5. пука, у стилу старих црногорских барјактара, први је 12. септембра 1916. побо српску заставу на осматрачницу бугарског команданта пуковника Алекси Попова на врху Кајмакчалана. Храбри Булатовић из Речина код Колашина био је официр бивше Црногорске војске који је одбио да капитулира и прикључио се српским јединицама. Ту, на врху Кајмакчалана, исте вечери и он је пао под бугарским куршумима. Према сведочењима преживелих, последње речи су му биле: „Јунаци, ја вам погибо… Са’раните ме ође, ово је српско земљиште!“ Нажалост, због борби које су биле у току, његово тело извучено је са положаја и сахрањено на Зејтинлику, где и данас почива.

Застој на Кајмакчалану кочио је напредовање осталих српских јединица према Битољу, па је Врховна команда појачала Дринску дивизију ставивши под њену команду 7. београдски пук пуковника Јована Јовановића, Добровољачки одред потпуковника Војина Поповића – Војводе Вука и 3. батаљон 8. пожаревачког пука потпуковника Данила Белимарковића. Тек уз помоћ ових свежих јединица, Дринска дивизија је успела да, 30. септембра, после ураганске артиљеријске припреме, јуришом коначно протера Бугаре са врха Кајмакчалана.

Наредна три дана следило је заузимање суседних врхова: Кочобеј, Сиви брег, Старков зуб, Старков гроб и Флока, без чијег ослобађања победа на Кајмакчалану не би била осигурана, јер су се на тим котама налазиле јаке бугарске пешадијске и артиљеријске снаге.

Дринска дивизија је пуна 22 дана водила крваве борбе на Кајмакчалану, заузимајући јуришима ров по ров, камен по камен, тачку по тачку. Крвави биланс су 3.804 човека избачена из строја, од тога 39 погинулих официра (међу којима и три команданта батаљона) и 747 погинулих подофицира, каплара и редова.

Сјајна победа српске војске на Кајмакчалану, после катастрофалне 1915, када је немачка врховна команда надмено објавила да су Србија и српска војска престале да постоје, показала је тада целом свету да српска војска постоји, да се опет бори и да побеђује. Уследиле су битке у окуци Црне реке и ослобођење Битоља, чиме се већи део српске војске поново нашао на тлу отаџбине, што је имало велики морални значај за сваког српског војника, али и огроман политички значај за Краљевину Србију те јесени 1916.

Врховни командант Српске војске регент Александар Карађорђевић, наредио је одмах после освајања Кајмакчалана да се на његовом највишем врху подигне спомен-капела и у њу сахране кости свих српских бораца. Капелу је пројектовао и изградио инжењеријски пуковник Радисав Станојловић, уз духовне савете војног свештеника архимандрита Јоакима Бједова, добровољца из Америке, родом из околине Книна. Капела је била готова за мање од две године, и у данима кад су српске трупе после пробоја Солунског фронта победоносно ослобађале Србију, свечано је освећена на двогодишњицу заузећа Кајмакчалана 30. септембра 1918.

Звонара поред капеле подигнута je током 1928, када је између пограничне карауле и капеле, подигнута и зграда црквеног спомен-дома. У капелу је после смрти великог пријатеља Срба доктора Арчибалда Рајса 1929, смештена урна са његовим срцем, чиме је испуњено завештање овог Швајцарца да део његовог тела заувек почива поред његових ратних другова погинулих на Кајмакчалану. Костурница крај капеле освећена је 1935. и у њу су положене кости 118 српских јунака који су до тада остали сахрањени на грчкој територији Кајмакчалана.

ОРИЈЕНТИСАЛИ СЕ САМО ПО СЛУХУ

TekКОТУ 2525 заузео је 30. септембра 1916. резервни капетан друге класе Миливоје Динић са својом 4. четом 3. батаљона Добровољачког одреда. Иако врх Кајмакчалана није био на правцу наступања његове јединице, лутајући по магли, капетан Динић из Крагујевца и његови четници, ношени борбеним заносом и оријентишући се само по слуху, избили су на сам врх Кајмакчалана и разбили Бугаре који су у нереду одступили на суседне положаје, остављајући за собом стотине лешева својих војника. Када је стигао командант 1. батаљона 7. пука потпуковник Душан Недељковић, командант Добровољачког одреда Војвода Вук му је предао врх Кајмакчалана уз писмену потврду да су четници заузели коту 2525. st

У наш генетски код, Кајмакчалан је уписан као велика победа и велико страдање. Зато би сваки Србин, бар једном у животу, требало да се попне на овај врх, да се сусретне са сопственом историјом на једном од њених светих места. Ту се још налазе трагови ровова, чауре, делови опреме српских војника који су, после десетотомесечног изгнанаства, сањали да се јуришем вину на врх Кајмакчалана, а онда клекну и пољубе онај српски камен на коти 2525, не жалећи да ту и погину. Само две речи биле су на уснама српских јунака који су те давне 1916. јуришали на врх Кајмакчалана: „Живела Србија!“

Izvor : https://kompasinfo.rs/bitka-na-kajmakcalanu-juris-junaka/

Димитрије Цинцар-Марковић рођен је 1849. године у Шапцу. Као практичар и као теоретичар – предавао је историју ратне вештине и стратегију на Војној академији – дао је суштински допринос тријумфу у балканским ратовима, али и највећим победама у Првом светском рату.

Био је предодређен да командује српском војском у случају рата, али га је зауставио – куршум српског официра. По други пут је страдао у нашем колективном памћењу: готово да га и не помињемо – зато је, међутим, недавно са високог места било залагања да се у земљу врате посмртни остаци вође његових убица, пуковника Драгутина Димитријевића Аписа.

Димитрије Цинцар-Марковић изучио је Артиљеријску школу 1870. године, а као државни питомац боравио је 1872. и 1873. у Пруској, где је служио у коњици. То је сигурно било значајно искуство, јер су Пруси у то време имали најбољу војску: тек што су у рату посрамили дотад водећу континенталну силу, Француску.

Ватрено крштење и ратни успеси

Убрзо је дошло и „ватрено крштење“: у Првом српско-турском рату 1876. добио је више одликовања за храброст. У Другом српско-турском рату, у зиму 1877/1878, био је шеф Штаба Моравске дивизије.

Уследио је неславни Српско-бугарски рат 1885, у којем се, међутим, мајор Цинцар-Марковић добро показао, командовао је 11. пуком, који је успешно започео битку на Сливници, али се потом војничка срећа окренула на бугарску страну.

Генералова удовица је, много касније, за лист „Политика“ говорила како је, после паничног повлачења пред Бугарима, стигло наређење да се 11. пук десеткује – стрељањем.

Онда је, наводно, Цинцар-Марковић изашао пред пук и поручио краљу Милану да стреља прво њега, спасивши своје људе. Без обзира на то супротстављање, код краља Милана је брзо напредовао кроз чинове и кроз војну хијерархију.

Војна реформа краља Милана

Краљ Милан је крајем 1897. године постављен за команданта активне војске, коју је, за кратко време, успео да – препороди. Ојачао је састав пешадијских пукова, подмладио старешински кадар, организовао дотад невиђене маневре, градио велике војне објекте, набавио савремено оружје…

Српска војска је пре реформе под Милановом палицом, била међу реткима у Европи без савремених пушака „репетирки“, и њена пешадија, која је морала после сваког хица да убацује метак у цев, трпела би велике губитке у окршају са било којим савремено наоружаним непријатељем.

Кад су стигли и нови топови, а краљ-отац намеравао да их набави још, одступио је са функције допола обављена посла, иначе би се Србија још брже наоружала – толико је Милан у тај посао био уложио себе.

Начелник штаба краља Милана у време војне реформе

Начелник штаба краља Милана у време војне реформе био је генерал Димитрије Цинцар-Марковић, који је, како пише Слободан Јовановић, „уживао глас теоријски најспремнијег ђенералштабног официра“.

Јовановић примећује да је краљ Милан „гонио антидинастичаре и радикале“, али и да „из тога не треба извести да је тражио улизице; напротив, он је волео да се окружи људима од вредности“.

Управо је генерал Цинцар-Марковић руководио великим јесењим маневрима у околини Ниша 1899. године. Српска пешадија почињала је да личи на европске.

Краљ Александар и Драга Машин

Краљ Милан је у лето последње године 19. века одлучио да се не враћа у Србију, згражен веридбом свог сина с некадашњом дворском дамом, удовицом Драгом Машин.

Разлика у годинама била је мања него између новоизабраног француског председника и његове супруге, али, времена су другачија. Србија се хватала за главу због тога што чини млади краљ.

Војска је у отпору краљевој женидби Драгом Машин била истрајнија чак и од цркве (коју је водио рођак и кум Цинцар-Марковића, митрополит Инокентије), међу незадовољницима нашао се се и генерал Цинцар-Марковић, али се убрзо поколебао и стао уз краља.

Удовица Цинцар-Марковића говорила је новинарима да се он до краја одупирао краљевој женидби, што Слободан Јовановић не сматра вероватним, с обзиром на то да генерал због тога није пензионисан, као други.

На пример, као генералштабни пуковник Александар Машин, који ће касније наредити убиство Димитрија Цинцар-Марковића на кућном прагу.

На челу владе Србије

Краљ Александар је 1902. чика Мити, како га је од детињства звао, тада команданту Активне војске и сенатору, понудио место председника министарског савета (Владе).

Цинцар-Марковић се са Живојином Мишићем (према војводином сведочењу) опкладио у ручак да неће прихватити положај, али је, после три дана интензивних разговора са краљем, на крају то ипак прихватио.

Међу историчарима постоји хипотеза да је услов Цинцар-Марковића да преузме премијерско место био да краљ пристане на развод са краљицом Драгом.

Удовица Марија Цинцар-Марковић, девојачко Маргетић, унука последњег секретара дубровачког кнеза, касније ће сведочити да је генерал иницирао мирно удаљење краљице, која би отпутовала у аустријску бању Франценсбад, данас Франтишкове Лазње у Чешкој, и више се, попут краљице Наталије, не би враћала у Србију.

Путовање је, наводно, било планирано – за недељу дана после преврата.

Влада просвећеног апсолутизма

Др Сузана Рајић, професорка Филозофског факултета у Београду, у својој књизи о последњем владару из лозе Обреновића пише да је при доношењу одлуке о саставу кабинета краљ интензивно размишљао о влади на чијем ће челу бити „добар војник“, недоступан политичким интригама које распаљују „котеријске страсти“.

О Цинцар-Марковићевој влади говорило се као о влади просвећеног апсолутизма.

Већ 14. децембра 1902. влада је почела да говори о потреби сузбијања „разуздане“ штампе. Краљ и краљица су нападани непрекидним алузијама и претњама, а народ је позиван на буну. Полиција је забрањивала такве написе, а радикалске судије су редовно ослобађале оптужене.

„Мали журнал“ је писао да је Србији потребна револуција као у Француској… Дневни лист је најављивао да ће „зликовачка власничка крв упрскати улице, а мозак ће им се просипати по калдрми“.

Политичка криза и борба за власт

Александар Обреновић је све више тонуо у бригу, а његово самопоуздање је копнило. Почео је да верује да га може спасти само јак војнички кабинет.

Послао је позив генералу Димитрију Цинцар-Марковићу, који је у двору чекао краљев указ о новој влади.

У суседној соби, премијер Вујић и министар финансија Михаило Поповић су владара убеђивали да не узима војно министарство и не гази у реакцију, јер ће на тај начин изгубити престо. Саветовали су му да позове на консултације представнике свих странака, и он је то прихватио, али су они одбили да направе концентрациону владу.

Тако је 20. октобра формирао владу Пере Велимировића, састављену махом од непознатих политичара. Партијци су партијашили, скупштинска већина је била „танка“ и краљ се поново окренуо генералу Цинцар-Марковићу.

Русија и последња обреновићевска влада

Документа из руског архива показују да је Петроград поручио Србији да је, дабоме, она независна држава, али да би постојала велика опасност по династију у случају „антинародне политике“ и „реакције“, другим речима – у случају окретања ка Аустрији и уклањања радикала са власти.

У Европи, од Бечког конгреса 1815. до Првог светског рата, тзв. мале силе у време владавине тзв. концерта великих сила биле су у ограниченој мери суверене, јер су о њиховој судбини у крајњој инстанци одлучивале велике силе.

Они су, наиме, већ неко време делили власт у Србији с напредњацима. Краљев покушај да састави тространачку владу са радикалском већином није успео.

На располагању су му остале само мање познате политичке личности, које су 20. новембра 1902. пристале да уђу у владу генерала Цинцар-Марковића.

Задржао је пуковника Василија Антонића, шефа дипломатије, као доказ да неће мењати спољну политику. У последњој обреновићевској влади нашла су се тројица генерала, четворица радикала и по напредњак и либерал.

У Русији су сумњали у русофилију председника владе Цинцар-Марковића. Тим пре што је „конкурентском“ Црном Гором владао књаз, будући краљ а вечити деспот, који је за себе говорио да је „русоман“, па је тражено јасно и гласно изјашњавање.

Зато је Цинцар-Марковић морао на поклоњење.

Према документу из руског архива који цитира др Сузана Рајић, председник српске владе је у поверљивом разговору изнео руском посланику у Београду Чарикову програм свог кабинета.

Нагласио је да ће унутрашња политика бити строго уставна (Русија тада још није ни имала устав – прим. аут.), да ће нови избори бити у јануару 1903, а да ће сређивање државних финансија и даље бити у центру пажње.

Цинцар-Марковић је доказивао Чарикову да су гласине како је антируски расположен неосноване, да је његов деда служио 1811. при руској војсци, да је лично познавао цара Александра Првог и да он никада није одступио од породичних традиција.

Ни Цинцар-Марковић, а ни краљ Александар нису веровали у заверу

Све до смрти, Александар Обреновић је слепо веровао да његови официри неће прекршити заклетву. Тако је и као двадесетшестогодишњи краљ, још младић, олако прелазио преко дојава да му се приближава судњи час.

За такав његов став, пише др Сузана Рајић, умногоме је одговоран и председник Владе генерал Цинцар-Марковић, који му је тврдио да завера официра против краља није могућа, да је реч о неколико усијаних глава које ће се охладити.

Он није веровао доставама о завери и сматрао је својом дужношћу да официрски кор брани од денунцирања.

Краљ је, у међувремену, постао опрезнији, али је председник Владе остао тврди бранилац колега официра и војске. Оштро се супротставио Александровом захтеву да почну хапшења осумњичених официра.

Београдска полиција већ је добила своје Пето одељење, задужено, у суштини, за контраобавештајни рад – били су то зачеци службе државне безбедности, која чува уставни поредак од пучева и преврата.

Полицајци су имали информације, међутим, не и овлашћења да хапсе по војним редовима.

„Цинцар-Марковић, у својој охолости, није могао појмити да ће неко од официра смети да се буни против његовог режима. Петровић, као што се неки пут дешава куражним људима, није веровао у опасност, зато што је се није бојао. И он и Цинцар-Марковић волели су војску и сматрали су за своју официрску дужност да је бране од полицијских достава“, пише Слободан Јовановић.

Мајски преврат и убиство генерала

После вечере у двору 29. маја 1903, генерал Димитрије Цинцар-Марковић отишао је својој кући у Крунској улици, позвао краља телефоном и поднео му оставку на положај председника владе.

Краљ је оставку уважио, што је значило да не одустаје од хапшења у војсци.

Закаснио је, упад у двор био је заказан за два сата после поноћи и, мада је аларм отад све време звонио, несрећном краљу и краљици није имао ко да помогне.

Као ни генералу Цинцар-Марковићу, кога су официри усмртили на кућном прагу, пред породицом.

Брачни пар Обреновић завереници су тражили готово два сата, не успевајући да открију њихово скровиште.

Дошли су на идеју да поруше двор топовима, а да се онда повуку у Топчидер, одакле би повели револуцију.

Али претходна револуција из Топчидера, када је, истог датума 1868. године убијен кнез Михаило, није успела – Гарашанинова кочија је била бржа, а Миливоје Петровић Блазнавац је успео да окупи војску, па онда и да у њеним редовима стреља кога треба.

Зато је Александар Машин, девер краљице Драге, наредио да се убију министри Цинцар-Марковић, Милован Павловић и Веља Тодоровић.

Краља су, ипак, касније пронашли у соби са дуплим зидом.

Крвави епилог

Слободан Јовановић пише:

„У том мучном положају завереници су долазили на мисао да сруше двор топовима… Пуковник Александар Машин није то дао… Машиново је гледиште усвојено, и наредба издата да се председник владе и министар војни убију. Иако опседнути у својим кућама, они су могли неким начином ухватити везу са војском и полицијом; у том случају, цела државна машина покренула би се одједном против завереника…

Цинцар-Марковић и Павловић убијени су по наредби пуковника Машина… Двадесет девети мај испао је много крвавији него што су завереници намеравали. На своме последњем договору, они су одлучили само убијање Александра и Драге. Убијање председника владе Цинцар-Марковића и министра војног Павловића одлучено је тек после упада у двор – и то у оном страху и нервози која је обузела заверенике, кад нису нашли краља у његовој ложници…“

„Завереници очито нису били стари мајстори злочина“, приметио је Слободан Јовановић, „него су са заносом и јуришем људи који сами себе шибају на дела изнад њихове нервне снаге. У два часа по поноћи требало је да група двадесетосморице крене с једним батаљоном шестога пука на двор. Батаљон није стигао у уречени час. Код официра се осетило колебање и стрепња.

Да пресече ствар, капетан Димитријевић командовао је друговима да, макар и без батаљона, појуре трчећим кораком на двор. И у тој трци они су се сјурили на дворску капију, онако заслепљени и неодољиви као човек који чини злочин из љубавне страсти.

Све што су даље радили, било је у истом таквом јуришу, у истом таквом полусну.“

Заборављени творац победа

Генерал Цинцар-Марковић био је невина жртва људи који су деловали омађијани и у полусну.

На олтар га је принео дух ирационалности, који је затровао читав наредни век српске историје – уз тихо одобравање апологета, што интелектуалне, што примитивне провенијенције.

Вероватно услед тога, велико дело генерала Цинцар-Марковића Србија је заборавила.

Извор: Ipress Šabac

Прошло је 220 година од једне од најславнијих битака у српској историји. Ево како су се Турци заплели у дивљу лозу, понабадали на оштро коље и поражени до колена у боју чија је стратегија први пут примењена на Балкану… Бој на Мишару одиграо се 13. августа 1806. године и представљао је једну од најзначајнијих победа у историји Србије.

Предвођени вождом Карађорђем и истакнутим устаничким првацима шабачког и ваљевског краја, Срби су однели бриљантну победу која је веома угрозила статус Турака у оквиру Београдског пашалука.

У боју је учествовало 40.000 турских војника наспрам само 7.000 српских устаника.

Српска војска добила је важну битку захваљујући стратегији коју је Карађорђе научио од Аустријанаца и први пут применио на Балкану.

Ток битке

Сама битка одвијала се овако…

Тог 13. августа 1806. Карађорђе је на ограду поставио стрелце у два реда, а иза њих у два реда борце који ће замењивати прве док пуне пушке. У сваком углу у шанац је поставио по један топ, а коњицу је сакрио у шуми.

На предлог својих заповедника, Сулејман-паша је одложио почетак напада док се боље не извиде положаји Срба и прикупи још војске. Већ око 12. августа код Шапца се окупила војска од око 40.000 војника.

Унутар шанца, Карађорђе је рапоредио своје најбоље стрелце у два реда. Иза њих је разместио још два реда пешадије, која истрчава кад неко од бораца падне, да га замени.

Одређени број бораца био је задужен и за извлачење рањеника.

Свако од старешина имао је своју резерву, коју је по потреби уводио у битку.

Карађорђева резерва је била најбројнија и најискуснија. Одредио је носаче, који ће носити и скањати рањенике и оне који ће деилити муницију. Одредио је и старешине, који ће одржавати поредак у шанцу, ако неко затаји.

Пошто је прешла речицу Думачу, турска коњица је кренула према Мишарском брду. За њом је ишла пешадија, а тобџије су поставиле топове на десној обали реке и отвориле ватру на шанац. Код моста на Думачи се зауставио Сулејман-паша са својим штабом.

Кад је турска коњица натрчала на равницу испред шанца, коњи су почели да се претурају и да падају заплетени у препреке од дивље лозе. Тада су српски стрелци из шанца отворили ватру.

Док се ослабљена турска коњица прибирала за други јуриш, пристигла је и пешадија. Турске старешине су поделиле своје чете и наредиле јуриш на шанац, али су многи војници попадали на земљу и набили се на оштро коље. Када су се приближили шанцу, коњица је убрзала, а пешадија потрчала. Међутим, устаници су одбили и овај напад.

Турци су у том тренутку застали оклевајући. Сулејман-паша је зато послао дервише и хоџе да подигну морал. После овога је турска коњица навалила новом снагом, а предводио ју је Кулин-капетан из Босанске крајине. Турци су успели да се пробију до шанца.

У том тренутку је Карађорђе дао знак српској коњици да крене у напад. Коњаници су се поделили у две групе. На челу једног крила је био поп Лука Лазаревић, а на челу другог су били Лазар Мутап и прота Матеја Ненадовић.

Лука Лазаревић је појурио према шанцу, а прота Матеја је кренуо улево према турској артиљерији и везиревом штабу. Изненађене тобџије су окренуле цеви према коњици, али без успеха.

Након што су уклонили турску артиљерију, устаници са протом Матејом на челу су јурнули према турском штабу, али су им се испречили коњаници из везирове пратње.

Након што је поразила везиреву заштиту, сељачка коњица је напала турску резерву на левом крилу према селу Орашцу.

Устаничка коњица под командом Луке Лазаревића је растерала турску пешадију око шанца и кренула је да је гони. Карађорђе је потом наредио да се отворе врата шанца и да српска пешадија крене у напад.

Битка је завршена у предвечерје око 18 сати великом српском победом. Аустријски посматрачи са друге стране Саве су послали у Беч вест о страшном турском поразу и да је на Мишару остало 1.172 мртва Турчина. У једном другом извештају ова бројка се попела на 3.000.

На турској страни су погинули Синан-паша из Горажда, Кулин-капетан, капетан Мехмед Видајић из Зворника и његова два сина и многи други. Срби су дошли до великог плена: оружја, муниције, коња, скупоцених одела и новца.

Након победа на Мишару и на Делиграду, турска Порта је била приморана да преговара о миру са устаницима, уз посредовање Аустрије и Русије.

Филип Вишњић о Боју на Мишару

Чувени Филип Вишњић опевао је ову битку у епској песми „Бој на Мишару“.

Бој на Мишару

Полећела два врана гаврана

са Мишара‚ поља широкога‚

а од Шапца‚ града бијелога‚

крвавијех кљуна до очију

и крвавих ногу до кољена‚

Прелећеше сву богату Мачву‚

валовиту Дрину пребродише‚

и честиту Босну прејездише‚

те падоше на крајину љуту‚

баш у Вакуп‚ проклету паланку‚

а на кулу Кулин–капетана;

како па’ше‚ оба загракташе.

Ту излази када Кулинова‚

излазила‚ те је говорила:

„Ја два врана‚ два по Богу брата‚

јесте л’ скоро од доње крајине‚

од Мишара‚ поља широкога‚

а од Шапца‚ града бијелога?

Јесте л’ вид’ли млогу турску војску

око Шапца града бијелога‚

и у војсци турске поглавице?

Јесте л’ вид’ли мога господара‚

господара Кулин–капетана‚

кој’ је глава над сто хиљад’ војске‚

и који се цару зарекао

да ћ’ Србију земљу умирити

и од раје покупит хараче;

да ће Црног Ђорђа у’ватити‚

и жива га цару опремити;

и да ћ’ исјећ српске поглавице‚

кој’ су кавгу најпре заметнули?

Је ли Ђорђа цару оправио,

Је л’ Јакова на колац набио,

Је ли Луку жива огулио,

Је л’ Цинцара на ватри испекô,

Је л’ Чупића сабљом посјекао,

Је л’ Милоша с коњма истргао –

Је л’ Србију земљу умирио?

Иде ли ми Кулин–капетане,

Води л’ војску од Босне поносне,

Иде ли ми‚ хоће л’ скоро доћи?

Не гони ли мачванскијех крава,

Не води ли српскијех робиња‚

које би ме вјерно послужиле?

Kaž’te мени кад ће Кулин доћи,

Кад ће доћи‚ да се њему надам?“

Ал’ бесједе двије ‘tice вране:

„0ј‚ госпођо‚ Кулинова љубо‚

ради бисмо добре казат гласе‚

не можемо‚ већ каконо јесте‚

Ми смо скоро од доње крајине‚

а од Шапца‚ града бијелога‚

са Мишара‚ поља широкога‚

Виђели смо млогу турску војску

око Шапца‚ града бијелога‚

и у војсци турске поглавице‚

и вид’ли смо твога господара‚

господара Кулин–капетана‚

и вид’ли смо Црнога Ђорђија

у Мишару‚ пољу широкоме;

У Ђорђија петн’ест хиљад’ Срба‚

а у твога Кулин–капетана‚

у њег’ бјеше сто хиљад’ Турака;

Ту смо били‚ очима гледали‚

кад се двије ударише војске

у Мишару‚ пољу широкоме‚

једно српска‚ а друго је турска;

пред турском је Кулин–капетане‚

а пред српском Петровићу Ђорђе.

Српска војска турску надвладала;

Погибе ти Кулин–капетане‚

погуби га Петровићу Ђорђе‚

С њим погибе trides’t хиљад’ Турак’;

изгибоше турске поглавице‚

по избору бољи од бољега,

од честите Босне камените.

Нити иде Кулин–капетане‚

нити иде‚ нити ће ти доћи‚

нит’ ‘se надај нити га погледај‚

Рани сина‚ пак шаљи на војску

Србија се умирит не може!“

Кад то жачу Кулинова када,

она цикну како љута гуја,

па кадуна ‘вако говорила:

„Јао врани, да зла мога гласа!

Још ми kaž’te, два по Богу брата:

кад сте били, очима гледали,

знадеше ли још ког по имену

поглавара кој’ је погинуо

од честите Босне камените?“

Говоре јој двије тице вране:

„Знамо сваког, госпо Кулинова,

сваког знамо, и казат хоћемо

поглавара сваког по имену

и ко их је, кадо, погубио.

Погибе ти Мехмед капетане

од Зворника, града бијелога

погуби га Милош од Поцерја;

пак погибе паша Синан-паша

из Горажда, са Херцеговине,

погуби га Лазаревић Луко;

погибе ти мула Сарајлија,

погуби га Чупић код Дреновца;

погибе ти Асан Беширевић

у Кутогу, лугу зеленоме,

погуби га попе Смиљанићу;

погибе ти дервентски капетан,

погуби га Ваљевац Јакове,

на Добрави одс’јече му главу.

Нешто Турак’ на Саву удари,

на добријем коњ’ма препловише,

утекоше у земљу Њемачку;

ками мајци да утећи могу!

Зачуо их витез Цинцар Јанко,

и зачуо Лазара Мутапе,

припасаше свијетло оружије,

пријеђоше у земљу Њемачку,

пак по трагу поћераше Турке;

стигоше их на првом конаку,

баш на ушћу код воде Босута.

Истом Турци на конак ођâли

у Босуту пред бијелом крчмом,

али Цинцар из краја повика:

„Стани, Туре, нијеси утекло!“

С друге стране Мутап повикао.

Кад то зачу Оштроч капетане,

лудо д’јете, одмах се препаде,

аџи-Мосто намах обумрије;

ту долеће Лазар са Мутапом,

Мутап Мосту одсијеће главу,

Цинцар Јанко Оштроч-капетану;

утече им од Градачца Дедо;

а ни он им не би утекао,

ал’ у Деда млого пријатеља,

па га сакри њемачка господа.

Кад згубише Оштроч-капетана,

ту Србини како мрки вуци

од њих пусто одузеше благо,

и добре им коње поваташе,

а њих јадне у Саву бацише

и овако Сави говорише:

„Саво водо, валовита, ладна,

збери, Саво, наше душманине!“

Посјекоше Оштроч-капетана

у Њемачкој пред бијелом крчмом,

не стиде се цара ни ћесара.“

Кад то зачу Кулинова када,

љуто цвили, до Бога се чује,

јадикује кано кукавица

а преврће како ластавица;

па овако прокљинати стаде:

„Бео Шапцу, не бијелио се,

већ у живој ватри изгорјео,

јер код тебе Турци изгибоше!

Црни Ђорђе, да те Бог убије!

Откако си ти закрајинио,

млогу ти си мајку уцв’јелио,

а љубовцу у род опремио,

и сестрицу у црно завио,

и мене си јадну уцв’јелио,

јер ми згуби мога господара,

господара Кулин-капетана.

Попе Луко, рана допаднуо,

јер погуби пашу Синан-пашу,

који знаде Босну сјетовати?

О Милошу, пушка те убила,

јер погуби Мемед-капетана,

којино је био десно крило

ц’јеле Босне и њене крајине?

О Јакове, да те Бог убије,

твоји двори пусти останули,

јер погуби Дервент-капетана?

О Чупићу, жалости дочекô,

јер погуби мулу сарајевског,

који знаде и цару судити?

О Китоже, не зеленио се,

Смиљанићу, не веселио се,

јер погуби Беширева Асу,

кога љепшег у свој Босни нема?

Остаде му злато испрошено!

О Цинцаре, да те Бог убије –

мало јада по Турчији радиш,

ја шта тражиш по земљи Њемачкој?

јер погуби Оштроч-капетана,

лудо д’јете, јединца у мајке?“

То говори Кулинова када,

то говори, а с душом се бори;

доље паде, горе не устаде,

већ и она црче од жалости.

Izvor : https://kompasinfo.rs/boj-na-misaru-kako-je-karadjordje-pre-220-godina-nadmudrio-turke/

Захваљујући Мухамеду Шефкету ефендији Курту из Тузле, у том граду за време Другог светског рата није било масовних злочина усташких окупатора над српским становништвом

Био је почетак 1942. године, када су усташке власти у Тузли осмислиле паклени план. Замисао је била да 6. јануара, на Бадње вече, минирају тамошњи православни Саборни храм Успења Пресвете Богородице у том граду и побију окупљене вернике.

Потом је требало да уследи казнена експедиција кроз српску варош, како би се ликвидирали преостали тузлански Срби, који се нису затекли у цркви у тренутку дизања богомоље у ваздух.

Да овај план усташког тајног одбора за истребљење Срба и Јевреја у Тузли ипак буде осујећен, заслужан је исламски свештеник Мухамед Шефкет ефендија Курт (1879–1963). Овај тад већ пензионисани тузлански муфтија, чија се 140. годишњица од рођења навршава ове године, уживао је велики углед у том граду, који се у Другом светском рату налазио под окупацијом НДХ.

Свој утицај муфтија Курт је искористио да спречи прогон српског становништва. На његове заслуге недавно је указао и историчар Дејан Ристић, који је на друштвеним мрежама подсетио како је муфтија, сазнавши за усташки план, с групом угледних Тузлака затражио хитан пријем код немачког команданта града Хохбајера и његовог заменика, потпуковника Виста, од којих је затражио да спрече злочин.

Немачка команда је одмах истакла плакат с текстом упозорења да нико не сме никога злостављати, одузимати или рушити туђу имовину и дирати живаљ који слави. Да су се Немци у доношењу такве одредбе руководили својим интересом, по свој прилици, био је свестан и муфтија Курт. Зато је, у настојању да учврсти њихов демарш, отишао у Загреб, затраживши од Андрије Артуковића да усташе не дирају мирно српско становништво.

„Захваљујући ангажману муфтије Курта, у Тузли није било масовних злочина. Југословенске власти су га зато после 1945. одликовале Орденом братства и јединства првог реда, иако је био верски службеник из богате породице и, самим тим ’природни непријатељ пролетаријата’”, објашњава Ристић.

На интернету постоји и сајт посвећен породици Курт, на којем се може дознати да је даља ратна судбина овог муфтије била немилосрдна. Како се наводи, у једној дојави из јуна 1943. усташки режим ће га означити као „потајног непријатеља данашњег поретка” и „старог Бизантинца – Србина”.

Исте године остаје без два сина – Енвера, члана Агитпропа НОБ-а, којег убијају муслиманске страже легије, и Асима, припадника НОБ-а, који добија пегави тифус и нестаје на непознатој локацији. До краја рата ће изгубити још једног сина, Фадила, убијеног 1945. под неразјашњеним околностима.

Енвер, Асим и Фадил су били троје од укупно осморо деце колико је муфтија Курт имао са супругом Арифом. Што се тиче његове биографије, он је рођен у Травнику, а најпре је службовао у Бањалуци од 1914. године, да би 1925. прешао у Тузлу, где је био муфтија све до 1933. а три године касније је пензионисан.

Када је 1963. умро, прота Ђорђе Јовановић је одржао говор на његовој сахрани којој је присуствовало више од 10.000 људи. Како се наводи на сајту, том приликом је услишена „интимна и неуобичајена молба проте Јовановића да он буде тај који ће у ефендијин гроб сићи прe њега, дочекати табут с ефендијиним телом и положити га у раку”.

О том догађају је писао и Меша Селимовић, описујући муфтију Курта као „динамичног, племенитог, неустрашивог човека” који је свој „велики углед заложио да би спасавао људе из усташког затвора”. Знаменити писац је навео и да је на погребу ефендије, међу бројним окупљенима, било „највише Срба – сељака из околине Тузле”.

Извор: Политика, Магазин, Компас

Почеци

„Производња пива у Панчеву започета је 1722. године када је Земаљска команда, која је у то време била надлежна за територију Баната, са седиштем у Темишвару у Румунији, одлучила да развије овај погранични крај.

„Тада је одлучено да у три града у овом делу Војводине буду отворене пиваре и да се дају у закуп“, прича Јелена Јакшић из Историјског архива у Панчеву за ББЦ на српском.

Овде су зато досељени нови становници из Баварске у Немачкој који су се бавили пиварством, како би развили овај посао и читаву област.

И у томе су успели, те су Панчевци, али и многи други љубитељи уживали у пиву које је стизало из ове фабрике.

Међутим, суноврат пиваре почиње распадом бивше Југославије.

„Економске санкције 1990-их, па фамозни пројекат назван реструктурирање, били су довољни да униште и затворе многе државне фабрике. Идеја државе није била да се предузећа, па ни Пивара Панчево, после ратова и санкција опораве“, каже економиста Љубодраг Савић.

Фабрика је имала велике дугове у банкама, а производња и технологија биле су застареле.

Данас, две зграде сведоче о времену када је Панчево било на мапи пиварских градова.

Прва, зелених и гаравих зидова, јер је већи део страдао у великом пожару 2005. године, готово порушена и очерупана, и друга, из периода социјализма, представља још један споменик неуспелој приватизацији.

Пивара пре Вајферта

„Породица Ђорђа Вајферта није основала пивару, нити је временски најдуже била у њиховим рукама,. Али су је они направили онаквом какву је Панчевци данас знају. Прва зграда пиваре подигнута је у зони пристаништа и дата је у закуп Абрахаму Кепешу из Пожуна“, каже Јакшић.

Пожун је историјско име Братиславе, данас главног града Словачке.

Зграда је уништена у Аустријско-турском рату и такву је 1781. године купио Себастијан Крацајзен, који од закупца постаје први власник.

Више од шест деценија касније, 1848. власник је постао Игњац Вајферт.

Наредних сто година пивара је била у власништву Вајфертових (1848-1946). Те године запамћене су као златан век ове фабрике.

„Модернизована је, побољшан је квалитет пива и продајна мрежа се проширила“, прича Јелена Јакшић.

Игњац Вајферт је уложио новац у модернизацију производње, па пиварска радионица постаје индустријски погон, прича она.

После његове смрти 1911. године, бригу о пивари преузимају наследници. Син Ђорђе Вајферт, тадашњи гувернер Народне банке Србије.

„Тако је било све до 1946. и конфискације и заплене имовине у корист државе. Пивара тада постаје ‘народна’, као државно предузеће“, каже Јакшић.

Пивара је током година социјализма мењала власничку структуру, иако је била државна.

У састав пољопривредног комбината ПИК „Тамиш“ улази 1963. 1977. изграђен је нови погон, чиме престаје производња у постројењу из 1722. године.

Одлуком из 1991, зграда старе пиваре проглашена је за културно добро.

Приватизација кратког даха

У јеку приватизације у Србији, панчевачку пивару купила је турска компанија Ефес, настављајући производњу Вајфертовог пива, уз модернизацију постројења.

Ипак, 2007. године удруживањем Ефеса са Хајнекеном у Србији, донета је одлука да се пивара у Панчеву затвори.

„У тренутку када је држава, после 2000. године, донела одлуку да реструктурира предузећа, постојало је 176 великих фабрика о којима апсолутно нико није водио рачуна. Нови власници су куповали предузећа не да би наставили са производњом, већ због земљишта, атрактивне локације или пословног простора, што су потпуно супротни мотиви“, каже економиста Савић.

Оданост Панчеваца њиховом пиву

„Било је то седамдесет и нека када је готово иза сваког дрвеног, кафанског стола, на зиду висио црвени плакат, са лепом црнокосом девојком која у руци држи флашу и чашу са пивом“, са сетом се присећа Бане Милошевић из Панчева.

Као и многи вршњаци, у то доба је радио у пивари преко студентске задруге.

„Сећам се да ми је, кад дођем са посла, кожа мирисала на пиво и квасац. То ми је било и прво радно место после факултета. Тада сам чврсто веровао у будућност фабрике“, прича овај Панчевац који је 1990-их напустио погон пиваре.

Пожар дотукао оронулу зграду

Зграда старе пиваре додатно је оштећена у пожару 6. априла 2005. године који је уништио око 1.500 квадрата, кажу у Заводу.

Неколико пута су прављени пројекти заштите зграде, рађено ласерско скенирање, постављани и мењани најлони, али до потпуне реконструкције никада није дошло.

У једном делу је „Музеј пиварства“, где је неколико сачуваних аутентичних машина из времена рада пиваре, а остатак комплекса годинама није у функцији.

Izvor : https://kompasinfo.rs/pivara-u-pancevu-uspod-i-pad-tri-veka-starog-proizvodjaca/