r/SrpskaPovest

Na današnji dan pre 85 godina, u Srbiji je započet narodni ustanak u mestu Bela Crkva kada je narodni heroj Žikica Jovanović Španac uzvratio paljbu nakon što je njegova grupa napadnuta od strane žandarma, tada pod službom nemačkog vojnog zapovednika i ubio dvojicu službenika okupatora. Ustanak je tada trajao sve do 29. novembra iste godine kada je slomljen gubitkom Bitke na Kadinjači a sa njim i Užičke republike.

U mestu Bela Crkva u zapadnoj Srbiji gde je počet ustanak, podignuto je spomen-obeležje posvećeno herojima koji su ga započeli, kao i spomenici „šajkače” koje vidimo na slici iznad. Okupator je video kolika je ovo pretnja protiv njihovog terora, što je dovelo do kreacije Apela srpskom narodu, zloglasni dokument koji su kolaboracionisti potpisivali, uglavnom bivši ministri, profesori, i druge ličnosti kao što su pisci, novinari, i drugi.

Izvor, stranica o ustanku - https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A3%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%BA\_%D1%83\_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8\_1941.

Hicima koje je 7. jula 1941. godine, pre 85 godina, u Beloj Crkvi kod Krupnja ispalio Živorad Jovanović Španac započela je oružana borba KPJ protiv okupatora. Hici političkog komesara Rađevačko azbukovačke čete Valjevskog partizanskog odreda Živorada Jovanovića Španca označili su početak ustanka u Srbiji i Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu.

Na Ivanjdan, kada Srpska crkva obeležava rođenje Svetog Jovan Preteče odnosno Krstitelja, u selu Bela Crkva nedaleko od Krupnja, tradicionalno je održavan vašar, kada su se meštani sela i okoline masovno okupljali. Osim verskih motiva to je bila prilika za susrete, trgovinu, zabavu.

Te 1941. pošto je crkvena služba okončana, u vreme kada je vašar privođen kraju, Sredoje Knežević, predsednik opštine sela Bela Crkva, pozvao je prisutne da se raziđu, imajući u vidu vanredne prilike pod okupacijom.

U to vreme, između 17 i 18 časova, na mestu održavanja vašara u selu pojavljuju se pripadnici Rađevačko azbukovačke čete Valjevskog partizanskog odreda.

Prisutnima su se, s pozivom na otpor okupatoru, obratili dr Miša Pantić, koji je predvodio jedinicu, Čeda Milosavljević i Žikica Jovanović Španac, politički komesar čete.

Prema pojedinim navodima, govorili su i Vladan Bojanić i meštanin Bogoljub Rakić.

Obraćanja su sadržala apele da se pruži otpor okupatoru i organima postojeće, nasleđene, administracije, što je podrazumevalo i obustavu privredne aktivnosti, koja je, kako su tvrdili, u službi okupatora.

Odlučno je pozvano na neposlušnost, bunt, ustanak.

Pošto se grupa pripadnika Rađevačko azbukovačke čete povukla iz sela, na mestu održavanja vašara, gde su se ustanici obratili prisutnima, pojavljuju se dvojica žandarma, Milenko Braković i Bogdan Lončar.

Žandarmerijska stanica nalazila se, inače, u obližnjoj Zavlaki, a njih dvojica u Beloj Crkvi se tada nalaze u sklopu redovnih aktivnosti obilaska.

Bojanić je, odmah pošto ih je uočio, pozvao nazad pripadnike Rađevačko azbukovačke čete, koji su već izašli iz sela.

Uočivši ustanike, žandarmi su pucali u vazduh, u skladu s pravilom službe. Žikica Jovanovih je odmah pucao u obojicu.

Ustanička grupa se potom povukla na Sokolsku planinu.

Na tom prostoru, upravo u Krupnju, biće formiran i prvi Narodooslobodilački odbor u okupiranoj Srbiji, što je podrazumevalo razvlašćivanje prethodno postojećih lokalnih organa vlasti.

Rađevsko azbukovača četa je kao formacija ustrojena dva dana ranije, 5. jula. Do upada u Belu Crkvu 7. jula nalazili su se u obližnjoj šumi Slaovina.

Valjevski odred formiran je 25. juna. Činile su ga četiri cete - Kolubarska, Posavsko tamnavska, Rađevačko azbukovačkea i Podgorska. Bilo je planirano da svaka ima po 50 boraca.

Poziv KPJ na ustanak usledio je pošto je Nemačka napala Sovjetski Savez 22. juna 1941, a odluku o ustanku Politbiro Centralnog komiteta KPJ doneo je u Beogradu 4. jula.

Živorad Jovanović, poznat kao Žikica Španac, rođen je u Valjevu 1914. godine. Srednjoškolsko obrazovanje okončao je u Beogradu, pošto je iz Valjevske gimnazije izbačen. Studirao je književnost na tadašnjem Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Izvesno vreme bio je saradnik lista Politika. Pripadnik KPJ bio je od 1935. godine. Od 1937. borio se u Španiji kao pripadnik Internacionalnih brigada, tokom građanskog rata u toj zemlji. Pošto je republika poražena 1939. našao se u Francuskoj poput drugih njegovih saboraca. U Kraljevinu Jugoslaviju vratio se septembra 1940. godine.

Među organizatorima je ustanka u Zapadnoj Srbiji u leto 1941. godine.

Poginuo je marta 1942. u Radanovcima kod Kosjerića. Proglašen je za narodnog heroja.

Tadašnji zapovednik Rađevačko azbukovačke čete Miloš Miša Pantić rođen je 1904. takođe u Valjevu. Završio je studije medicine. Važio je za narodnog lekara koji nije naplaćivao sirotinji, a bavio se i publicistikom. Član KPJ postaje 1933, a Pokrajinskog komiteta za Srbiju 1940. godine.

Poginuo je februara 1942, kod sela Ivanje, nedaleko od Prijepolja, pod nejasnim okolnostima.

Bogdan Lončar i Milenko Braković, žandarmi ubijeni prvim ustaničkim hicima, bili su pripadnici te službe u Kraljevini Jugoslaviji. Prema međunarodnim propisima za okupirana područja, policijske i administrativne službe ostajale su na dužnostima i u uslovima okupacije.

Obojica su rehabilitovani decembra 2008. odlukom Okružnog suda u Šapcu.

Dan ustanka naroda Srbije i Jugoslavije, 7. jul, sve vreme postojanja socijalističke Jugoslavije obeležavan je svečano, kao državni praznik, manifestacijama i podsećanjem na partizansku borbu, što je u Srbiji u skromnijoj formi nastavljeno i devedesetih godina, u vreme Savezne Republike Jugoslavije.

Skupština Srbije usvojila je 10. jula 2001. Zakon o praznicima kojim je za Dan državnosti Srbije ustanovljen 15. februar - Sretenje, kao podsećanje na početak Prvog srpskog ustanka 1804. godine, čime započinje moderna srpska država.

Izvor: https://rtv.rs/sr\_lat/drustvo/proslo-je-85-godina-od-ustanka-u-srbiji-u-drugom-svetskom-ratu\_1727368.html

Dok su se Republika Slovenija i Republika Hrvatska spremale da proglase svoju nezavisnost tokom raspada Jugoslavije, ministri spoljnih poslova Evropske ekonomske zajednice (EEZ) doneli su odluku 23. juna 1991. da države članice EEZ neće priznati nezavisnost Slovenije i Hrvatske. EEZ je te deklaracije posmatrala kao jednostrane poteze i ponudila je pomoć u pregovorima o budućnosti Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ). EEZ je takođe odlučila da obustavi neposredne razgovore sa Slovenijom i Hrvatskom. Taj potez pozdravilo je Savezno izvršno veće. Slovenija i Hrvatska proglasile su nezavisnost 25. juna, a jedinice Jugoslovenske narodne armije (JNA) su sledećeg dana počele da se razmeštaju iz svojih baza u Sloveniji. Oružani sukob je izbio 27. juna, kada su JNA i Teritorijalna odbrana Republike Slovenije (TORS) započele borbe oko kontrole nad graničnim prelazima Slovenije, što je nazvano Desetodnevni rat.

Tročlana delegacija EEZ je tri puta posetila region krajem juna i početkom jula kako bi pregovarala o političkom sporazumu koji bi olakšao dalje pregovore. Delegaciju su činili ministri spoljnih poslova Luksemburga, koji je u to vreme predsedavao EEZ, Italije i Holandije, kao prethodni i budući nosilac te funkcije. Članovi delegacije bili su Žak Pos (Luksemburg), Đani de Mikelis (Italija) i Hans van den Bruk (Holandija). Pre dolaska delegacije u Beograd, Pos je rekao novinarima da će EEZ preuzeti odgovornost za krizu. Tamo je delegaciju dočekao predsednik Srbije Slobodan Milošević, koji je odbacio mogućnost da Hrvatska izađe iz jugoslovenske federacije, jer među njenim stanovništvom ima 600.000 Srba.

Hrvatska i Slovenija su se 29. juna složile da suspenduju svoje deklaracije o nezavisnosti kako bi imale vremena za sporazumno rešenje. Činilo se da je delegacija EEZ postigla napredak kada je Srbija odgovorila na taj potez prestankom protivljenja imenovanju hrvatskog člana Predsedništva SFRJ Stjepana Mesića za predsednika Predsedništva SFRJ 30. juna. Privid uspeha je povećan kada je JNA naredila svojim trupama smeštenim u Sloveniji da se vrate u svoje kasarne. De Mikelisa je 1. jula zamenio Žoao de Deus Pinherio, portugalski ministar spoljnih poslova, kako bi se zadržala formula sadašnjeg, bivšeg i budućeg ministra spoljnih poslova predsedavajuće države Predsedništva EEZ, pošto je Holandija preuzela predsedavanje od Luksemburga, dok je Portugalija trebalo da preuzme predsedavajuću funkciju Holandije.

Sledeći korak misije delegacije EEZ bili su razgovori kojima su prisustvovali predstavnici EEZ, Hrvatske, Slovenije, Srbije i Saveznog izvršnog veća. Razgovori su održani na Brionima 7. jula. Pored delegacije EEZ, koju je predvodio Van den Bruk, razgovorima je prisustvovalo pet od osam članova saveznog Predsedništva — Mesić, Bogić Bogićević, Janez Drnovšek, Branko Kostić i Vasil Tupurkovski. Prisutni su bili i predsednik Saveznog izvršnog veća Ante Marković, kao i savezni sekretar za inostrane poslove Budimir Lončar, savezni sekretar za unutrašnje poslove Petar Gračanin i zamenik saveznog sekretara za narodnu odbranu viceadmiral Stane Brovet. Hrvatsku je predstavljao predsednik Franjo Tuđman, dok je u ime Slovenije prisustvovao predsednik Milan Kučan. Srbiju je predstavljao Borisav Jović, bivši srpski član saveznog Predsedništva koji je podneo ostavku na tu funkciju 15. juna, umesto Miloševića koji je odbio da prisustvuje. Delegacija EEZ je sa početkom u 8 časova odvojeno razgovarala sa Kučanom i njegovim pomoćnicima, zatim sa Tuđmanom i njegovim pomoćnicima i na kraju sa Jovićem. Popodne je održan plenarni sastanak na kojem su prisustvovale savezne, slovenačke i hrvatske delegacije, a Jović je, kako se navodi, otišao nezadovoljan razgovorima.

Sporazum je pripremljen na Savetu ministara EEZ u Hagu 5. jula. Sastojao se od Zajedničke deklaracije i dva aneksa sa detaljima o stvaranju ambijenta pogodnog za dalje političke pregovore i smernicama za posmatračku misiju u SFRJ. Sporazum, koji je postao poznat kao Brionska deklaracija ili Brionski sporazum, zahtevao je od JNA i TORS da se vrate u svoje baze, a predviđao je da slovenački zvaničnici sami kontrolišu granice Slovenije, kao i da Slovenija i Hrvatska obustave sve delatnosti vezane za proglašenja nezavisnosti na tri meseca. Posmatračka misija predviđena Brionskom deklaracijom materijalizovana je kao Posmatračka misija Evropske ekonomske zajednice (PMEEZ) sa zadatkom da nadgleda razdruživanje JNA i TORS u Sloveniji, a potom povlačenje JNA iz Slovenije.

Iako je malo toga dogovoreno i Deklaracija je kasnije različito tumačena od strane njenih potpisnika, Brionska deklaracija je utvrdila interes EEZ za region, a prva ministarska konferencija EEZ o SFRJ održana je u Hagu 10. jula. PMEEZ je pomagala da se smiri nekoliko sukoba oko vojnih kasarni u Sloveniji i olakšala pregovore između slovenačkih vlasti i JNA vezane za povlačenje JNA iz Slovenije. U Hrvatskoj su nastavljene oružane borbe, a JNA je iste večeri kada je potpisana Deklaracija granatirala Osijek. Savezno Predsedništvo je 18. jula naredilo potpuno povlačenje JNA iz Slovenije kao odgovor na slovenačke akcije koje su prekršile Brionsku deklaraciju. Opseg rada PMEEZ proširen je na Hrvatsku 1. septembra. Do sredine septembra rat je eskalirao, jer su hrvatski Zbor narodne garde i policija blokirali kasarne JNA, a JNA je krenula u kampanju protiv hrvatskih snaga.

Brionska deklaracija je izolovala Markovića koji je pokušao da sačuva federaciju, ali ga je Van den Bruk ignorisao, dok je delegacija EEZ prećutno podsticala raspad Jugoslavije. Deklaracija je umanjila autoritet dela rukovodstva JNA koji se borio za očuvanje SFRJ. Deklaracija je bila nepovoljna i za Hrvatsku, jer je prepuštena da se brani od JNA i srpskih snaga. Efikasnim uklanjanjem Slovenije od uticaja saveznih vlasti, posebno JNA, Deklaracija je ispunila jedan od ciljeva srpskih nacionalista, dozvoljavajući prekrajanje međunarodnih granica. Sabrina P. Ramet je napomenula da su Kučan i Milošević u januaru 1991. postigli sporazum u kojem je Milošević dao uveravanja da se Srbija neće protiviti nastojanju Slovenije za nezavisnost. Zauzvrat, Kučan je izrazio razumevanje za Miloševićev interes za stvaranje Velike Srbije.

U to vreme, EEZ je na Brionsku deklaraciju gledala kao na metod smirivanja krize. Neuspeh delegacije EEZ da odgovori na Jovićev odlazak pre plenarnog sastanka i Deklaracija ministara spoljnih poslova EEZ od 10. jula u kojoj se naznačava da će se EEZ povući iz posredovanja ukoliko Brionska deklaracija ne bude sprovedena samo je ohrabrila Srbiju, koja, za razliku od Slovenije, Hrvatske ili SFRJ, nije imala šta da izgubi ako se EEZ povuče. EEZ je na kraju preuzela zasluge za brzo rešavanje oružanog sukoba u Sloveniji ne shvatajući da njeni diplomatski napori nemaju mnogo veze sa situacijom na terenu.

Izvor: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%91%D1%80%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0\_%D0%B4%D0%B5%D0%BA%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0

Ратни сукоби на простору бивше Југославије деведесетих година двадесетог века оставили су за собом безброј трагичних судбина. Међутим, мало која прича тако снажно и болно сажима трагедију српског народа у источној Босни као животна голгота Брана Вучетића. Дечак који је са свега девет година изгубио целу породицу и прошао кроз пакао ратних логора, данас је живи симбол и неми сведок страдања Срба у босанском делу Подриња.

Одрастање прекинуто ратом: Ко је Брано Вучетић?

Брано Вучетић је рођен 1983. године у Братунцу, од оца Радована и мајке Радојке. Са родитељима и старијим братом Миленком (рођеним 1975. године) живео је у подрињском селу Бјеловац, смештеном на самој обали реке Дрине.

Његово безбрижно детињство брутално је прекинуто 1992. године, када се ратни пожар распламсао Босном и Херцеговином. Са само девет година, Брано је био присиљен да уместо дечијих игара спозна страхоте грађанско-верског рата.

Први ударац: Погибија мајке Радојке

Прва велика породична трагедија породицу Вучетић задесила је 16. септембра 1992. године. Бранова мајка Радојка отишла је са комшијама комбијем у Братунац како би набавила основне намирнице за кућу. На повратку, возило су из заседе, иза једне стене у близини муслиманског села Залужје, пресрели припадници тзв. Армије Босне и Херцеговине.

Осувши паљбу из аутоматског оружја, муслимански војници су на лицу места убили осам мештана Бјеловца, међу којима је била и несрећна Радојка. Након мајчине смрти, Брано је утихнуо од шока. Како би га заштитио од све већих ратних опасности, отац га одводи преко Дрине у Љубовију (Република Србија), где је дечак кренуо у школу, док је викендом долазио кући.

Крвави децембар 1992. године и покољ у Бјеловцу

Оно што ће уследити 14. децембра 1992. године заувек је запечатило судбину овог дечака. У рану зору, јаке муслиманске снаге Сребренице под командом Насера Орића покренуле су жестоку офанзиву и извршиле покољ у селу Бјеловац.

Брано се тог викенда затекао код куће. Чувши пуцњаву, отац Радован му је повикао да бежи код комшинице Мире Филиповић, која је на тавану већ скривала своје двоје мале деце – ћерку Ољу (две и по године) и осмомесечног сина Немању.

Муслимански војници су убрзо опколили кућу. Покушај комшинице Мире да баци бомбу и одбрани децу није успео. Нападачи су убацили ручну бомбу у собу у којој су се деца налазила. Брано је том приликом тешко рањен – у његовом телу завршило је чак 20 гелера, које делимично и данас носи под кожом и у глави.

Док је излазио из куће, крвав и у шоку, Брано је у шљивику угледао непомично тело свог брата Миленка. Истог дана убијен је и његов отац Радован. За само неколико сати, деветогодишњи Брано је остао потпуно сам на свету.

Пакао сребреничких логора

Након заробљавања, рањени Брано, Мира Филиповић и њено двоје деце одведени су најпре у Полозник, а потом у приватни затвор у селу Пирићи надомак Сребренице. Уследило је 56 дана нељудског мучења у влажном подруму под контролом снага Насера Орића.

Физичко злостављање: Муслимански војници су свакодневно тукли и вређали заробљенике, не штедећи ни децу.

Глад и жеђ: Свакодневни оброк сводио се на кришку кукурузног хлеба и минималне количине воде.

Иживљавање вршњака: Брана су изводили у двориште где су га локална муслиманска деца пљувала и пребијала, због чега је касније одбијао да излази из ћелије.

За време боравка у логору, Брано се претворио у живи костур. Више пута је видео самог Насера Орића како разговара са његовим мучитељима. Све до дана размене, дечак није знао да су му отац и брат мртви, надајући се да ће га они спасити.

Размена и тежак пут ка опоравку

Коначно, 8. фебруара 1993. године у Скеланима, извршена је размена заробљеника. Брано је враћен на српску територију у истој дуксерици у којој је и заробљен – део одеће који као болну успомену чува и данас.

На питање комисије за размену: „Куда да те водимо? Имаш ли кога?”, дечак је изнемоглим гласом одговорио: „Не знам… Код тетке и тетка…”

Прихватили су га тетка Достана и тетак Иван Петровић, који су и сами у нападу на Бјеловац изгубили сина Младена. Опоравак је био дуг и тежак. Од претрпљених траума, Брано је у првим недељама на слободи губио памћење, те је поново морао да учи да чита и пише.

Несуђени сведок хашке (не)правде

Иако су истражитељи Хашког трибунала још 2006. године контактирали Брана Вучетића ради сведочења у процесу против Насера Орића, до његовог одласка у Хаг никада није дошло. Иако му је МУП Републике Српске по хитном поступку издао пасош, позив за Холандију је изненада обустављен без икаквог образложења.

Слична ситуација поновила се и са Тужилаштвом Босне и Херцеговине 2008. године. Правосудни систем је заказао, а Брано никада није добио прилику да пред судом јавно исприча своју голготу. Ослобађајуће пресуде за Насера Орића доживео је као још један шамар и дубоку неправду према српским жртвама из Подриња, где је само у Бјеловцу убијено 109 Срба, а десетине села спаљено и етнички очишћено.

Живот побеђује: Нови почетак у Братунцу

Упркос неизрецивој тузи и ожиљцима на телу и души, Брано Вучетић је успео да пронађе снагу за живот. Завршио је средњу машинску школу у Братунцу, радио физичке послове и као конобар, а од Министарства рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске добио је стан, који је касније додатно отплаћивао кроз кредит.

Оно што је најважније, Брано је успео да победи ратну деструкцију тако што је створио нови живот. Оженио се девојком Љиљаном 2016. године, са којом данас живи у Братунцу. Постао је отац сина Вукана (2018) и ћерке Рашке (2020).

Његова деца су његова највећа победа и утеха док сваке недеље одлази на локално гробље да упали свеће за мајку Радојку, оца Радована и брата Миленка. Прича о Брану Вучетићу остаје трајна опомена о стравичним злочинима, али и сведочанство о несаломивом српском духу који се из пепела поново рађа.

Izvor: https://kompasinfo.rs/brano-vucetic-sa-devet-godina-zavrsio-u-logoru-nakon-sto-su-mu-ubili-majku-oca-i-brata/

6. jula 2012. godine, u selu Talinovac kod Uroševca na Kosovu i Metohiji stravično su ubijeni vjenčani par Milovan i Ljiljana Jevtić. Bili su srpski povratnici koji su se, nakon godina izbjeglištva, odlučili vratiti na svoje ognjište.

Tijela su im pronađena u porodičnoj kući u jutarnjim časovima. Oboje su ubijeni sa po jednim hicem iz vatrenog oružja ispaljenim iz neposredne blizine. Nije bilo tragova provale niti veće premetačine stvari u kući, zbog čega je policija razmatrala više mogućih motiva. Istragu je vodila Kosovska policija, uz učešće Euleksa.

Milovan Jevtić je bio jedan od predstavnika srpske zajednice u selu i aktivno je učestvovao u procesu povratka raseljenih Srba. Poslije 1999. godine, većina srpskog stanovništva napustila je selo ili je iz njega prognana usljed pogoršane bezbjednosne situacije. Tek nekoliko godina kasnije, uz pomoć međunarodnih organizacija, manji broj porodica odlučio je da se vrati Talinovcu, uključujući supružnike Jevtić.

Njihovo ubistvo potreslo je ostale srpske povratnike u Talinovcu. Strah je opet zavladao među porodicama koje su samo htjele obnoviti normalan život. Neposredno nakon zločina, preostale srpske porodice su razmatrale da napuste selo, ali nakon razgovora sa KFOR-om, Euleksom, policijom i lokalnom vlašću, odlučili su da ostanu, uz obećanja da će im sigurnost biti pojačana.

Zločin su osudili predstavnici Srbije, međunarodnih misija na Kosovu i Metohiji, kao i brojne organizacije koje su pratile proces povratka raseljenih lica. Nakon sprovedene istrage, ubistvo Milovana i Ljiljane Jevtić nije dobilo sudski epilog. Tokom godina nije saopšteno da su izvršnici ovog zločina identifikovani i osuđeni, zbog čega ovaj slučaj ostaje jedan od brojnih neriješenih zločina na Srbe na Kosovu i Metohiji.

Izvori: https://www.rts.rs/lat/vesti/Hronika/1135208/Ubistvo+Srba+povratnika.html

https://rtv.rs/sr\_lat/hronika/na-kosovu-ubijen-bracni-par-jeftic\_329661.html

https://www.portalanalitika.me/clanak/u-kosovskom-selu-talinovac-ubijen-brani-par-srba-povratnika-

https://www.b92.net/o/info/vesti/index?nav\_id=624528

Fotografije kompleksa vojnih odmarališta JNA iz perioda 1980.-ih. Prve tri slike su Vojno odmaralište „Kupari” u istoimenom mestu kod Dubrovnika, SR Hrvatska. Sledeće dve su Vojno odmaralište „Tara” na istoimenoj planini u SR Srbiji, i poslednje dve Vojno odmaralište „Vrnjačka Banja” u istoimenoj banji u SR Srbiji.

Fotografije su iz starog vojnog promotivnog materijala iz 1980.-ih i ukoliko želite obrazloženje ili dodatne informacije o ovim objektima, mogu da potražim u knjižici.

Milica Stojadinović rođena je u selu Bukovcu, u Sremu (tadašnje Austrijsko Carstvo), 6. jula 1828. godine od majke Jelisavete i oca Vasilija. Njen djed i otac bili su sveštenici, pa je i ona tako moralno i duhovno vezana za crkvu. Osnovnu školu završila je u mjestu rođenja. Rođena je kao četvrto od petoro djece u porodici. Imala je braću: Svetozara, Ljubomira (koji se udavio), zatim opet Ljubomira, u znak sjećanja na umrlog brata, mlađeg brata Petra i sestru Katicu. Već godinu dana poslije njenog rođenja porodica se preselila u Vrdnik, fruškogorsko selo koje je postalo njen zavičaj. Kao djevojčica bila je veoma ozbiljna i nikada se nije igrala sa svojim vršnjacima. Bila je vrlo talentovano dijete. Višu djevojačku školu završila je u Petrovaradinu (nekada Varadinu). U školi je naučila njemački i slovački i da svira gitaru. Kasnije je sama naučila francuski i italijanski. Bila je veoma vezana za Vojvodinu i Frušku goru.

Prve rime pisala je kao trinaestogodišnja djevojčica na papirićima, a prve pjesme objavila je 1847. godine u Serbskom narodnom listu. Tada postaje „Vrdnička vila“, jer su u to vrijeme pismene žene bile prava rijetkost.

Pokret 1848. bio je zahvatio cijelu staru Evropu kao prvu svjetlost mlade slobode srpske. Pjevala je o „slavenskoj lipi“, kao o „drveću slobode“ u Francuskoj, Knićanina i njegove dobrovoljce sa fesovima i sa kuburlijama za pojasom, vojvodu Stevana Šupljikca, za kojega su se tolike nade vezivale, sve junake tragične i krvave Bune. U odijelu od tri narodne boje, ona je išla pred narodnim povorkama koje su iz Fruške gore stizale u Vukovar. Kada su se stvari okrenule rđavo po Srbe, kada su se sa visina Fruške gore mogla vidjeti bačka sela u plamenu, i kada se svaki čas očekivao prelaz Mađara u Srem, dvadesetogodišnja djevojka, koja je čitala Šilerovu Jovanku Orleanku, zavjetovala se da će sa gitarom u ruci otići u srpski logor i pjesmom raspaljivati gnjev i hrabrost srpskih boraca.

I od 1848. njeno ime se susreće u srpskim listovima i časopisima onoga doba, u Vojvođanci, Sedmici, Šumadinci, Fruškogorki, docnije u Danici, i bezimeno u Putniku i Komarcu. Slavu je stekla zbirkama Pesme, koje su objavljene 1850, 1855. i 1869. godine, a njihovo štampanje pomogao je njen veliki poštovalac i zaštitnik, knez Mihailo Obrenović. Napisala je lirski dnevnik U Fruškoj gori, štampan u tri knjige (1861, 1862. i 1866) u Novom Sadu i Zemunu, gdje je u velikoj mjeri oslikala prilike, shvatanja i običaje toga doba. U tom dnevniku sakupljeno je mnoštvo različitog materijala: pisma dragim ljudima, pjesme, narodni običaji, vračanja, prevodi iz stranih književnosti i narodne pjesme.

Kada je 1862. otpočelo bombardovanje Beograda, ona je došla u Beograd, i iz varoši po kojoj su ležala mrtva tijela i gdje je vazduh mirisao na barut, ona piše svome prijatelju Đorđu Rajkoviću: „Nisam mogla srcu odoleti da ne vidim vojnike srbske, i ne mogu vam riječima predstaviti, kako mi je bilo kad sam ih vidjela. Na svakoj barikadi po njih 50, u svakom vidim junake iz vojevanja Đorđevog i Miloševog, tako svakom iz očiju govori oduševljenje i želja udariti se što pre sa kosovskim vragom. Ja sam cio dan u Beogradu bila, i provela sam ga samo u obilaženju barikada i u gledanju ratnika oni'! Kad sam uveče polazila, čisto bi' plakala, što odlaziti moram”.

Bila je saradnica mnogih listova i prva je žena ratni izvještač među Srbima. Njenu reportažu pod naslovom Srce i barikade iz Beograda, koji je 1862. bio poprište ratnih sukoba, objavio je Madžarski dnevnik iste godine.

Njene pjesme, još od samog početka stvaralaštva, bile su nadahnute izrazitim nacionalnim osjećanjem, zbog čega je svom imenu i prezimenu dodala pseudonim Srpkinja. Pored nacionalnog, u njenoj poeziji snažno je prisutno i vjersko osjećanje. Prihod od svoje prve knjige, štampane 1850. godine pod naslovom Pesme, željela je da pokloni manastiru Visoki Dečani, ali ju je Vuk Karadžić od te namjere odvratio, savjetujući joj da novac uloži u štampanje naredne knjige.

Veliki broj njenih pjesama inspirisan je srpskim revolucionarnim duhom i događajima iz 1848. godine, odnosno želja sa prisajedinjenjem Vojvodine Kneževini Srbiji. Ipak, postoje teorije da nijesu sve pjesme objavljene u časopisima pod potpisom Srpkinja ili Jedna Srpkinja zaista Miličine, iako joj se uglavnom pripisuju. Budući da je u to vrijeme bilo veoma teško javno isticati srpski identitet u Austrijskom carstvu, pretpostavlja se da su mnoge mlade pjesnikinje pisale pod pseudonimom Srpkinja, ali se većina tih pjesama ipak sa velikom vjerovatnoćom pripisuje Milici.

O značaju njene poezije svjedoči i činjenica da je bila zapažena kod najuglednijih književnih kritičara toga vremena, među kojima su bili Jovan Skerlić i Anica Savić Rebac, iako joj Skerlić, kao ni mnogim drugim pjesnicima, nije bio naročito naklonjen.

Pored zbirki pjesama, poznat je i njen Dnevnik u Fruškoj gori 1854.. Dnevnik je počela da piše nakon povratka iz Beča, gdje je boravila u posjeti Mini Karadžić, Vukovoj kćerki. Tada se susrela sa mnogim uglednim ličnostima koje su živjele u izgnanstvu, među kojima su bili knez Mihailo Obrenović i njegova supruga Julija.

Njen Dnevnik u Fruškoj gori imao je ukupno 433 pretplatnika, i to: Beč (200), Budim (20), Beograd (84), Šabac (20), Vukovar (40), Karlovci (49) i Mitrovica (20).

Ukupnu bibliografiju Milice Stojadinović Srpkinje čine sljedeća izdanja: Pesme (1850), Pesme, knjiga 2 (1855), U Fruškoj gori 1854. (1861), U Fruškoj gori 1854, sv. 2 (1862), U Fruškoj gori 1854, sv. 3 (1866) i Pesme Milice Stojadinović (1869).

Među njenim najpoznatijim pjesmama nalaze se Vijenac srpskom pjesniku Vladici Crnogorskom Petru Petroviću Njegošu (1852), Na Vidovdan (1853), Ljubav i vernost (1855), kao i pjesme Na smrt, Pevam pesmu, Izliv čuvstva i Minki Karadžić.

Bila je u prijateljskim odnosima sa Vukom Karadžićem, koji ju je nazivao „svojom kći iz Fruške”, takođe sa njegovom kćerkom Minom Karadžić, Brankom Radičevićem, Simom Milutinovićem Sarajlijom, vladikom Njegošem, Ljubomirom Nenadovićem, Jovanom Subotićem i Ivanom Mažuranićem. Mnogi listovi donosili su njene slike, po svim krajevima pričalo se o pjesnikinji iz Fruške Gore, ljudi su dolazili da je vide. Bila je, u razgovorima ugodnim i strastveno rodoljubivim, i čest gost na dvoru kod kneza Mihaila Obrenovića. Kneginja Julija joj je 1861. poklonila zlatni broš. Pred kraj života, da bi se izvukla iz bijede, nakit je ponuđen Narodnom muzeju, ali se s njegovom procjenom odužilo. Novac od broša iskorišćen je za njenu sahranu i isplatu zaostalih dugova.

Pročula se i van granica Srbije. Književnik Johan Gabrijel Sajdl joj je posvetio jednu laskavu prijateljsku pjesmu, sa Ludvigom Augustom Franklom bila je u prepisci i u svojoj starosti pjesnik je sačuvao vjernu i nježnu uspomenu na prijateljicu iz mladih dana, a češka književnica Božana Njemcova bila je njena prijateljica, sa kojom se godinama dopisivala.

Vuka Karadžića upoznala je kada je imala devetnaest godina. Sve do njegove smrti oni su se dopisivali. Vuk je želio da se pobrine o njenoj udaji, ali ona nije željela da ga posluša, ostala je vjerna samo svojim pjesmama.

„Slučajno bih ja mjesto kamička nosila u mojim grudima oblik kakove srodne mi duše. Zar bi tad kao srpskoj djevojci priličilo pjevati: ‘Čuj svijete, ja sam zaljubljena’?”

U pjesmi Kad se nebo muti, o tome je takođe zapisala:

„Kad se nebo muti, ne kaže zašto,

Nit rosna kiša rad koga pada,

a srce moje da kaže na što

Šta ono samo zna za se sada?

Ja zar da kome čuvstva izjavim?

Ta prije ću mrtva da se utajim.”

Sa Njegošem se susrela kada je bolovao u Beču. On je o njoj rekao:

„Ja pojeta, ona pojeta. Da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori.”

Profesor Andra Gavrilović, biograf znamenitih Srba 1928. godine, prvi je obznanio tu Njegoševu ljubavnu iskru, koja se povezuje sa Milicom Stojadinović.

Ljubomir P. Nenadović veličao je u svojim stihovima, slavio njene „lepe pesme” i „čustva prava”. Đorđe Rajković joj je posvećivao svoje stihove. Ivan Mažuranić, proslavljeni pjesnik Smrti Smail-age Čengića, dolazio je da je vidi. Jovan Subotić silazio je sa svoje visine slavom ovenčanoga pjesnika i govorio sa njom kao jednak sa jednakim. I van skromnih granica srpske književnosti bilo se čulo ime ove neobične djevojke: Johan Gabrijel Sajdl posvetio joj je jednu prijateljsku pjesmu; sa Ludvigom Augustom fon Franklom bila je u prepisci, i u svojoj starosti pjesnik je sačuvao vjernu i nježnu uspomenu na prijateljicu iz mladih dana; češka pripovjedačica Božana Njemcova njena je prijateljica sa kojom se dopisuje. Listovi su donosili njene slike, po svima krajevima pričalo se o pjesnikinji iz Fruške gore, ljudi su dolazili da je vide.

Postoje dva sudbonosna prelomna momenta koja su trajno obilježila njenu sudbinu. Kao i za mnoge druge velikane tog vremena, a i za samu Srbiju, jedan od tih momenata bilo je ubistvo kneza Mihaila. Njegovom smrću Milica je izgubila velikog prijatelja, ali i pokrovitelja. Poslije majčine smrti 1855. godine ostala je da se brine o ocu.

Drugi prelomni momenat bio je njen konačni odlazak iz Arkadije, kako je često nazivala svoju kuću u Vrdniku. Doselila se u Beograd nekoliko godina pred smrt. Odlazak iz Vrdnika bio je iznuđen, jer su, kako je i sama rekla, sve ono što je voljela i što je bilo njeno tada „gazile tuđe noge”. Njen brat je 1875. godine prodao i posljednji vinograd, kao i veći dio njihove roditeljske kuće, što ona nije mogla da podnese. Dolazeći u Beograd, ponadala se razumijevanju dobrostojećih, rodoljubivih srpskih gradskih porodica, ali se prevarila. Posljednje mjesece života provodila je po grobljima, hodajući polako između krstača i živeći od zadušnica i daća. Stanovala je na Savamali, u kući jednog Grka.

Umrla je zaboravljena i u velikom siromaštvu, u pedesetoj godini života, 1878. godine u Beogradu, na pločniku ispred podruma u kome je živjela, i sahranjena o trošku grada. Najprije je sahranjena na Tašmajdanskom groblju, na mjestu gdje se danas nalazi Crkva Svetog Marka. Sima Milutinović je za beogradski grob napisao sljedeće:

„U nekom zapuštenom grobu, vječno su sklopljena dva lijepa bistra oka Milice Stojadinović Srpkinje, pesmotvorke i spisateljice srpske.”

Kasnije, 1905. godine, u vrijeme kada se vršilo premještanje na Novo groblje, njeni zemni ostaci preneseni su u Požarevac, u porodičnu grobnicu njenog sinovca Milana (Ljubomir) Stojadinovića, tamošnjeg advokata. Njen pobratim Svetolik Lazarević tim povodom napisao je pjesmu:

„Plemenita krasna dušo,

hvala ti na trudu tvom.

Ti ćeš ostat’ vječno mila

u junačkom rodu svom.”

Iako je kraj njenog života bio tragičan i usamljen, srpski narod nije zaboravio njen doprinos nacionalnom i kulturnom identitetu. U njenom rodnom Bukovcu podignuta je spomen-bista, a na njenoj rodnoj kući postavljena je spomen-ploča. Spomenik Milici Stojadinović Srpkinji nalazi se i u manastiru Vrdnik. Od 1974. godine u Novom Sadu i na relaciji Bukovac – Vrdnik održavaju se književni susreti „Milici u pohode“, književno-memorijalna manifestacija posvećena Milici Stojadinović Srpkinji. Osnovna škola u Vrdniku nosi njeno ime, a od 1994. godine Zavod za kulturu Vojvodine dodjeljuje prestižnu književnu nagradu „Milica Stojadinović Srpkinja“ za izuzetan doprinos poeziji.

Izvori: https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0\_%D0%A1%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B\_%D0%A1%D1%80%D0%BF%D0%BA%D0%B8%D1%9A%D0%B0

https://www.lektire.rs/pisac/milica-stojadinovic-srpkinja/

https://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0\_%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B\_%D1%81%D1%80%D0%BF%D0%BA%D0%B8%D1%9A%D0%B0

Земља дуж Подриња и Бирча натопљена је српском крвљу.

У братуначким, сребреничким и другим селима као и засеоцима дуж Дрине исписане су једне од најтежих судбина српског народа. На најмонструозније начине убијани су, махом српски цивили, у налету муслиманских снага од те 1992. године па до краја Одбрамбено-отаџбинског рата.

Муслиманске јединице из Сребренице су најчешће нападале српска села на православне празнике, а на Петровдан 1992. напале су Залазје, Биљачу, Сасе и Загоне убијајући све што су стигли, пљачкајући и палећи српску имовину.

Slobodan Stojanovic je bio srpski dečak rođen u Tesliću 1980. godine, međutim je odrastao u Zvorniku. Bio je peti razred osnovne škole i bio je odličan učenik.

Kada je 1992. godine izbio rat u Bosni, Srbi postaju česta meta od napada mudžahedina koji su dolazili iz raznih zemalja (Iran, Palestina, Sudan) u saradnji sa lokalnim muslimanima Bošnjacima...

Kada je Slobodanov otac Ilija čuo prve pucnjeve, na savet svog komšije Muhameda Čikarića odnosi ceduljicu na barikadu u mesto Kruške koju su kontrolisali Srbi.

Porodica Stojanović je do 4. juna bila u kućnom pritvoru, okruženi muslimanskom stražom sve dok nije došlo do zamene između muslimanskih i srpskih vojnika. Muslimanski vojnici su dali tri mrtva srpska vojnika Slavka, Vladu i Nikolu Erića, i porodicu Stojanović u zamenu za šest živih pripadnika muskimanskih vojnika.

Stojanovići su otišli u kuću kod njihovog kuma Zorana Miloševića iz Donje kamenice.

Mali Slobodan je plakao za svojim psom i tugovao, iako su ga roditelji upozoravali da ne pokušava ići tamo jer je opasno, on se jednom prilikom iskrao iz sobe bez znanja njegovih roditelja i otišao u svoju kuću gde je živeo da potraži psa.

Slobodana su uhvatili muslimanski vojnici, medju kojima je bila Elfeta Veseli, Albanka iz Urosevca koja je bila nekada udata za Srbina medjutim do rata se razvela i tako je krenula da se dokazuje svojoj muslimanskoj braci.

Najgora stvar jeste što je Elfeta poznavala dobro Slobodanovu porodicu i samog Slobodana pre rata

Slobodana je zlostavljala, tukla ga je tupim predmetima, skidala mu je delove kože sa glave, odrezala mu je uvo, vezivala ga je, izbila mu je 6 prednjih zuba, slomila mu je obe noge da se ne bi mogao kretati, urezivala mu je krstove, isekla mu je stomak u obliku krsta gde su mu se videli unutrašnji organi.

Najstrašnije od svega je bila činjenica da je Slobodan tokom ovih sati mučenja bio živ i svestan. Na kraju mu je pucala u levu slepoočnicu gde mu je metak izašao na drugu stranu glave. Zločin je posmatrao Naser Orić koji očekivano nije ništa uradio da spreci ovakvo zlodelo.

Otac Ilija je dolazio do muslimana i molio je da mu vrate sina, gde su mu muslimani rekli da je dete živo i zdravo, iako je već mesecima bio mrtav. Tako da se Ilija obratio vrhovnoj komandi VRS

Mali Slobodan je pronađen u kamenolomu u Novom Selu kod Bajrića. Telo je preneseno na VMA. Slobodan je sahranjen u mestu Drinjača kod Zvornika.

Što se tiče Elfete Veseli, živela je slobodno u Švajcarskoj kod svog brata Muhameda, uživala je u putovanju, ali je skrivala svoju proslost.

Uhapšena je 29. Septembra 2016 a 2019 je osuđena na 10 godina zatvora.

Slobodanova Majka Desa je od tuge i traume umrla 2006. godine. Bila je tesko bolesna. Sahranili su je suprug Ilija i ćerka Desa.

Vajar Miodrag Živković je napravio sklupturu "Dečak i pas", koja je trebalo da se postavi u selo Drinjača na raskršću puteva za Srebrenicu, Beograd i Sarajevo. Međutim, okupili su se muslimanski ekstremisti tj vehabije koji su se pobunili protiv ovoga i pretili mu. Vehabijama, (ne normalnim muslimanima) je smetalo pominjanje Slobodana Stojanovica kao osudu, oni su smatrali da je to učinjeno u ime Alaha i Islama.

Počivaj u Miru Slobodane!