https://jadovno.com/dusan-bastasic-jadovno-je-preteca-jasenovca/
У Државној библиотеци у Минхену чува се, поред осталих драгоцених словенских рукописа, и чувени српски псалтир из последње четврти XIV века
Рађен је или за кнеза Лазара (1371—1389) или за његовог сина Стефана (1389—1427) и има преко двеста страница, димензија 28 x 19.5 cm, од чега се на њих 148 налазе илустроване минијатуре.
Касније је припадао библиотеци Ђурђа Бранковића (1427—1456) и сматра се да га је неко од његових потомака однео у фрушкогорски манастирПатријарх српски Пајсије I (1614—1647) га је пронашао у манастирској ризници и позајмио га, да би псалтир укоричио и преписао 1629. године. Овај препис је касније завршио у Народној библиотеци Србије и уништен је током нацистичког бомбардовања Београда 06.04. 1941. године. Оригинал псалтира је током Великог бечког рата, један баварски официр 1688. године узео из манастира и понео са собом, да би га 1689. године поклонио манастиру Готесцел, у Баварској шуми. Књига 1782. године прелази у манастир светог Емерама у Регензбургу, а од 1810. године се налази баварској краљевској библиотеци. Псалтир је први објавио Ватрослав Јагић, 1906. године
Писан је српском редакцијом црквенословенског језика, старом унцијалном ћирилицом, а данас је део колекције Баварске државне библиотеке, из Минхена.
Оригинал псалтира је током Великог бечког рата, један баварски официр 1688. године узео из манастира и понео са собом, да би га 1689. године поклонио манастиру Готесцел, у Баварској шуми. Књига 1782. године прелази у манастир светог Емерама у Регензбургу, а од 1810. године се налази баварској краљевској библиотеци. Псалтир је први објавио Ватрослав Јагић, 1906. године, али то издање није објављено у Србији, и тако је Минхенски псалтир, једна од највреднијих књига за српску историју културе практично недоступна нашој јавности.
Пре 582 године, у августу 1444, закључен је споразум познат као Сегедински мир, којим је окончан један од ратова Угарске и Османског царства и привремено успостављен мир на Балканском полуострву. У средишту догађаја налазио се и српски деспот Ђурађ Бранковић, чија је држава претходних година била готово потпуно потиснута османским освајањима.
На први поглед, Сегедински мир нема непосредну везу са простором данашњег Косова. Њиме се није „решавало питање Косова“, нити је Косово било предмет посебног мировног споразума. Његов значај за историју овог простора налази се другде – у обнови Српске деспотовине Ђурђа Бранковића, у чијем се саставу тада налазило и Ново Брдо, један од најзначајнијих градова и рударских центара средњовековне Србије.
Године 1439. Османлије су освојиле Смедерево, чиме је највећи део Српске деспотовине потпао под њихову власт. Ђурађ Бранковић повукао се у Угарску, одакле је настојао да пронађе начин за обнову своје државе.
Прилика се појавила током великог хришћанског похода против Османлија 1443. и 1444. године. Угарска војска предвођена краљем Владиславом III Јагеловићем и Јаношем Хуњадијем продрла је дубоко на југ, док је Ђурађ Бранковић учествовао у походу и политичким преговорима. После низа сукоба, почели су преговори са султаном Муратом II.
Преговори су довели до споразума којим је предвиђена обнова Бранковићеве државе. Османлије су пристале да му врате 24 града и тврђаве, међу којима Смедерево, Голубац и Ново Брдо, као и да ослободе његова два заробљена и ослепљена сина, Гргура и Стефана. Обновљена Деспотовина истовремено је имала вазалне обавезе према османском султану.
Споразум је у историји остао познат као Сегедински мир, иако је његово склапање било процес који је трајао више недеља. Преговори су вођени најпре у Једрену, потом у Сегедину, док је споразум 15. августа 1444. потврђен заклетвама у Варадину, данашњој Оради. Предвиђено је десетогодишње примирје.
Ђурађ Бранковић се убрзо потом вратио у своју државу, а Српска деспотовина је обновљена у границама приближним онима које је имала пре великих османских освајања крајем четврте деценије 15. века.
Ту почиње непосреднија веза са простором данашњег Косова.
Међу најважнијим областима и градовима који су тада поново били у саставу обновљене Деспотовине било је Ново Брдо. Тадашњи град био је један од најважнијих рударских и трговачких центара средњовековне Србије. Његов значај није био само локални – сребро из новобрдских рудника представљало је важан извор прихода за средњовековну српску државу.
Зато Сегедински мир треба посматрати и кроз његову последицу по простор данашњег Косова. Османска непосредна власт над Новим Брдом била је привремено окончана, а град се поново нашао у политичком оквиру државе Ђурђа Бранковића. Ново Брдо остало је у саставу обновљене Деспотовине до 1455. године.
Та обнова, међутим, није дуго потрајала.
Већ исте године хришћанска страна одустала је од постигнутог мира. Краљ Владислав и његови савезници наставили су поход против Османлија, који је завршен катастрофалним поразом код Варне 10. новембра 1444. године. Ђурађ Бранковић није учествовао у тој бици.
Његова политика била је другачија. Након што је обновио своју државу, покушавао је да је очува балансирајући између Угарске и Османског царства.
Четири године касније тај положај поново је дошао до изражаја управо на Косову.
У јесен 1448. године Јанош Хуњади повео је нову војску против Османлија. До одлучујућег сукоба дошло је на Косову пољу, где је војска султана Мурата II од 17. до 20. октобра поразила угарско-хришћанску војску. Сукоб је у историји познат као Други косовски бој.
Ђурађ Бранковић није учествовао у бици на Хуњадијевој страни, а након Хуњадијевог пораза и повлачења заробио га је. Хуњади је касније ослобођен након преговора и постизања споразума са Бранковићем.
Та одлука често се посматра кроз призму Бранковићеве сложене политике према Османлијама и Угарској, али и кроз један основни интерес – очување државе коју је само неколико година раније успео да обнови.
И Ново Брдо остало је у њеном саставу још готово једну деценију.
Тек 1455. године, након смрти Мурата II и доласка његовог сина Мехмеда II на османски престо, османска војска поново је кренула на области под влашћу Ђурђа Бранковића. Један од главних циљева био је управо овај богати рударски град.
Ново Брдо је после опсаде пало 1. јуна 1455. године, чиме је за град почело ново раздобље османске власти.
Српска деспотовина наставила је да постоји још четири године, до османског освајања Смедерева 1459.
Због тога се Сегедински мир из 1444. може посматрати као кратак, али значајан предах између два велика таласа османског освајања, пише КосСев.
Он није био споразум о Косову, али је омогућио обнову државе Ђурђа Бранковића и повратак Новог Брда, на простору данашњег Косова, под његову власт. Само четири године касније Косово поље поново ће постати место велике битке између Османлија и угарско-хришћанске војске.
Од Сегедина до Косова прошле су само четири године. Од обнове Деспотовине до пада Новог Брда – једанаест. Тај кратак временски распон показује колико је политичка равнотежа на Балканском полуострву средином 15. века била нестабилна. Мир је могао да обнови државу, али није могао трајно да заустави османско ширење.
Izvor: https://kompasinfo.rs/segedinski-mir-i-kosovo-kako-je-djuradj-brankovic-obnovio-svoju-drzavu/
У историји Србије XIX века постоје личности чија су имена дубоко урезана у национално памћење, али и оне које су, иако су имале огроман утицај на судбину државе, временом потиснуте у други план.
Један од таквих људи био је генерал Јован Белимарковић – војсковођа, министар, државник и краљевски намесник, човек који је учествовао у најважнијим политичким и војним догађајима Србије од времена кнеза Александра Карађорђевића до владавине краља Александра Обреновића. Његов живот представља пресек читаве једне епохе у којој се Србија из мале балканске кнежевине постепено претварала у модерну европску државу.
Потекао је из угледне породице
Јован Белимарковић рођен је 13. јануара 1827. године у Београду, у време када је Србија још увек била далеко од потпуне независности. Потекао је из угледне породице која је била блиско повезана са државним пословима и јавним животом тадашње Србије. Основну школу, гимназију и Лицеј завршио је у Београду, а већ као младић показао је велико интересовање за војне науке и државну службу.
Држава га је послала на школовање у Берлин, који је средином XIX века представљао један од најзначајнијих европских војних и интелектуалних центара. Тамо је студирао филозофију, а затим завршио Артиљеријско-инжењеријску школу, стичући знања која ће касније постати драгоцена за модернизацију српске војске.
Повратак у Србију након школовања у Берлину
По повратку у Србију 1851. године, Белимарковић није одмах ступио на бојно поље. Његов први задатак био је образовање будућих официра. Постао је професор у Артиљеријској школи, претечи данашње Војне академије, где је предавао фортификацију, администрацију и друге војне предмете.
Србија је тада тек стварала своју стручну војну елиту, а Белимарковић је припадао кругу младих официра који су доносили европска знања и покушавали да од српске војске створе модерну институцију. Његов утицај у официрском кору постајао је све већи, па је убрзо почео да добија и важне државне функције.
У време Светоандрејске скупштине 1858. године налазио се на месту управника вароши Београда. Био је близак либералним круговима који су учествовали у свргавању кнеза Александра Карађорђевића и повратку династије Обреновић на власт.
То је био један од преломних политичких догађаја српске историје, а Белимарковић се показао као човек који уме да делује и у политичкој арени, а не само у војсци.
Постао је управник Артиљеријске радионице у Крагујевцу након доласка кнеза Михаила Обреновића
После доласка кнеза Михаила Обреновића постављен је за управника Артиљеријске радионице у Крагујевцу, тадашњем центру српске војне индустрије.
Наредне године донеле су нове изазове. Када су Турци 1862. године бомбардовали Београд, Србија се нашла пред озбиљном кризом. Белимарковић је поново активиран у војној служби и постављен на низ одговорних дужности. Био је начелник штаба Стајаће војске, инспектор инжењерије и помоћник министра војног.
Управо у том периоду почео је његов успон ка врху српске војне хијерархије. Србија је након бомбардовања све више јачала своју војску и припремала се за време када ће ослободити преостале српске земље под османском влашћу.
Након убиства кнеза Михаила, Белимарковић је постао министар војни
После трагичног убиства кнеза Михаила 1868. године, Белимарковић је постављен за министра војног. На том положају остао је до 1872. године, а једно време је истовремено заступао и министра грађевина. Био је задужен за реформу војске, набавку оружја, организацију команде и унапређење војног школства.
То су биле године у којима је Србија постепено стварала темеље војне снаге која ће касније извојевати победе над Османским царством. Иако је његову каријеру пратила такозвана „Белимарковићева афера“, везана за оптужбе око војних набавки, није правоснажно осуђен, а његов политички и војни углед остао је значајан.
Најславније странице његовог живота исписане су током српско-турских ратова 1876–1878. године. После привременог удаљавања из службе поново је активиран и упућен у Црну Гору ради координације заједничких војних операција против Османског царства. Учествовао је и у чувеној бици на Вучјем долу 1876. године, једној од највећих победа црногорске војске над Турцима. Већ тада се видело да је реч о искусном официру који поседује ауторитет и способност командовања великим јединицама.
Како је Белимарковићев „Шумадијски корпус“ одиграо кључну улогу у ослобођењу Ниша?
Током Другог српско-турског рата добио је команду над Шумадијским корпусом. Управо ће та формација одиграти кључну улогу у ослобођењу Ниша, једног од најважнијих српских градова под турском влашћу. Почетком јануара 1878. године српска Врховна команда одлучила је да концентрише снаге и изврши одлучујући напад на град. Белимарковић је са командног места код села Бербатова непосредно руководио операцијама.
После жестоких борби за положаје на Горици и Винику, српска артиљерија успела је да угрози турску одбрану, након чега је уследила предаја града. Ниш је ослобођен 10. јануара 1878. године, а српска војска свечано је ушла у град два дана касније. У руке српске војске пало је више од 260 топова и огромне количине оружја и муниције.
Наставак победничког похода
Међутим, Белимарковић ту није зауставио свој победнички поход. Наставио је продор ка југу и већ 31. јануара 1878. године ослободио Врање. Савременици су бележили да је у град ушао као победник, на челу својих трупа, док га је становништво дочекивало као ослободиоца. Каснија сведочења говорила су о генералу који је на белом коњу ушао у град и симболично означио крај више векова турске власти у том делу Србије.
Због заслуга у рату одликован је Таковским крстом са лентом, једним од највиших српских одликовања, а 1877. године унапређен је у чин генерала.
Командант изузетне енергије и самопоуздања
Савременици су га описивали као команданта изузетне енергије и самопоуздања. Није био хладан кабинетски официр, већ човек који је умео да инспирише војнике и улије им уверење у победу. Историчари наводе да је управо његова способност да одржи висок морал војске представљала једну од највећих предности током ратних операција.
После ратова поново се вратио државним пословима. Године 1888. постао је члан Државног савета, а већ наредне године нашао се на врхунцу политичке каријере. Када је краљ Милан Обреновић абдицирао у корист малолетног сина Александра, формирано је трочлано намесништво које су чинили Јован Ристић, Коста Протић и Јован Белимарковић.
Од 1889. до 1893. године ова тројица државника управљала су Србијом у име младог краља. Иако је водећу политичку улогу имао Ристић, Белимарковић је био снажан ослонац монархији и један од најоданијих присталица династије Обреновић. Намесништво је окончано 1893. године када је краљ Александар извео дворски преврат и прогласио се пунолетним пре законског рока.
Последње године живота је провео у Врњачкој Бањи
Последње године живота везао је за Врњачку Бању. Ту је подигао раскошни летњиковац, данас познат као Замак Белимарковић, једно од најлепших здања српског романтизма. Грађен је између осамдесетих и деведесетих година XIX века по узору на северноиталијанске дворце, од белог мермера са Гоча. Белимарковић није био само власник дворца већ и један од људи заслужних за развој модерне Врњачке Бање. Учествовао је у изградњи првог водовода, уређењу парка и довођењу бројних угледних личности у бању, чиме је допринео њеном угледу у Србији.
Преминуо је 1906. године у Врњачкој Бањи, након скоро осам деценија живота испуњеног војним подвизима, политичким борбама и државничким пословима. Данас његово име носе улице, а његов замак представља један од симбола Врњачке Бање. Ипак, ван историјских кругова, Јован Белимарковић остаје неправедно запостављен.
А био је човек који је учествовао у стварању модерне српске војске, ослобађању Ниша и Врања, управљању државом у једном од њених најосетљивијих периода и развоју институција које су обликовале Србију на прелазу из XIX у XX век. Зато његово име заслужује да стоји уз најзначајније државнике и војсковође српске историје.
1860.год
👇
стр.15. ЦРНОГОРАЦ
Он се зове по мјесту Црногорац , што се родио и живи у Црној Гори, али је народности СРБСКЕ ❗
..Он зна за славу и за царство србско ,за Немањиће и за Косово као и сви Срби.
Црногорац је ускок од Косова , он је ускочио или доселио се из Ерцеговине, која је плодна у роду људском,па зато је и остала ријеч "Ерцеговина сав свијет насели , а себе неразсели"...
**Живот и обичаји Црногораца , 1860 год.
В.М.Г.Медаковић
Аустроугарски злочини у Мачви током августа 1914. године представљају један од најстрашнијих примера систематичног насиља над цивилним становништвом у Првом светском рату. Дугогодишња пропаганда усмерена против Краљевине Србије и српског народа, у комбинацији са званичним карактером војног похода који је означен као казнена експедиција, директно је утицала на бруталност и масовност извршених ратних злочина. Већ у првим данима офанзиве, непосредно по преласку границе и уласку у Србију, аустроугарске трупе су започеле сурово истребљење недужног становништва на свим правцима свог деловања.
На простору Мачве зверства су предводиле јединице претежно попуњене мађарским људством, док су у Подрињу катастрофална разарања и убиства спроводиле формације регрутоване са подручја Хрватске. Страдање цивила било је сурово и организовано. Веће и мање групе мештана су везиване заједно, а затим пребијане до смрти кундацима и бајонетима. У многим местима примењивана је метода спаљивања живих људи, тако што су читаве породице и комшије затварани у школе и приватне куће које су потом паљене. Село Прњавор постало је трајни симбол овог застрашујућег страдања српског народа у Мачви, Јадру и Поцерини. Размере бестијалности осликава и чињеница да међу жртвама није било заштићених, убијани су старци од готово деведесет година, али и деца млађа од годину дана.
Поред масовних убистава, аустроугарске снаге су спроводиле и систематско насиље над женама. Сведочанства потврђују да су случајеви силовања забележени у готово свим насељеним местима, укључујући и порт Саборне цркве у Шапцу. Приликом суочавања са поразом и повлачењем, непријатељске трупе су масовно одводиле цивиле у логоре, превасходно циљајући мушку омладину како би српску државу и краља Петра у будућности лишили војно способног становништва. Временом су у логоре депортовани и старији људи, жене, девојке и деца. Сваки заробљени српски трећепозивац који је затечен у народној одећи третиран је као припадник четничких снага и стрељан на лицу места без икаквог суђења.
Српске власти нису могле одмах по ослобођењу да утврде тачан број жртава због брзог покретања друге аустроугарске офанзиве и покушаја непријатеља да током повлачења након Церске битке уништи трагове својих злодела. Побогу српске владе, међународни експерти и независни истражитељи позвани су да документују ове догађаје. Швајцарски криминолог Арчибалд Рајс провео је три месеца на терену сакупљајући доказе, фотографије и сведочанства, чиме је 1915. године упознао светску јавност са реалношћу аустроугарског терора. Потврђено је да је у овом таласу убијено најмање хиљаду триста људи, док је више од петсто лица нестало, међу којима је био велики број деце млађе од десет година.
Izvor : https://kompasinfo.rs/austrougarski-zlocini-u-macvi-zaboravljeni-genocid-nad-srpskim-narodom/
Мало је познато да су краљ Драгутин и краљ Милутин Немањић били једни од ретких средњовековних владара којима је пошло за руком да са успехом поведу и добију рат против Татара (Монгола).
Монголи су у 13. веку престављали највећу војну силу света. Освојили су Кину, читаву средњу Азију, целу североисточну Русију, а у походу на Кијевску Русију су разорили њену престоницу Кијев. Њихова власт над Русијом трајала је 240 година.
У првој половини 13. века, велике војске Монгола су напале Балканско полуострво
Почетком четрдесетих година 13. века, велике војске Монгола су се залетале и на Балкан. Татари (Монголи) су тада протутњали преко Мађарске, похарали и опљачкали многе пределе Славоније, Далмације, Босне и Буграске.
У то доба, крајем 13. века, док су Монголи харали Европом, постоје два српска краљевства. Српски краљ Драгутин (1277-1282) је владао северним делом земље, а насупрот њему, свим пределима јужно од његових граница, простирала се много пространија краљевина Драгутиновог млађег брата, српског краља Милутина (1282-1321).
Источно од Драгутина и Милутина налазиле су се земље бугарских великаша Дрмана и Куделина. Бугарска је тада за разлику од Србије, била веома опустошена, и била је присиљена да татарског (монголског) кана Ногаја призна за свог врховног господара.
Из области Браничева и Кучева, које су се тада налазиле у рукама Дрмана и Куделина, Монголи и Бугари пљачкали су српске земље краља Драгутина.
Краљ Драгутин је покушао самостално да се супротстави Монголима
Краљ Драгутин је покушао самостално да им се супростави, али када у томе није успео, позвао је у помоћ свога брата, краља Милутина да га војно помогне. Они су заједничким војним снагама успели да освоје град Ждрело и цело Браничево са Кучевом, да те области освоје од Бугара и Монгола, па да их присаједине Србији.
Да би се осветили за овај пораз, трупе бугарско- татарске коњице продиру поново у Србију. Један велики одред провалио је све до Пећи. Краљ Милутин их је ту сачекао и са својом војском нанео Монголима тежак пораз.
Растурену бугарску и татарску војску краљ Милутин гонио је све до Подунавља, када је освојио и град Видин. Као вешт дипломата, краљ Милутин је након ове две велике победе над Монголима и Бугарима, закључио мир са Бугарима, јер знао да су они били вазали Монгола.
Међутим, таквим миром није био задовољан монголски владар (татарски кан) Ногај који је владао Бугарском, па је српског краља желео да казни зато што је у два наврата потукао татарску (монголску) коњицу.
Када је монголски кан спремао своју велику војску на Србију не би ли је покорио и казнио за своја два пораза, краљ Милутин је кану послао дипломатску мисију која му је понудила мировни уговор. Да би очувао мир, он је тада пристао да учини и најтежу жртву за добробит свога народа и државе.
Краљ Милутин је свог сина Стефана послао на Ногајев двор
Краљ Милутин је тада свог сина и престолонаследника Стефана (каснијег српског краља Стефана Дечанског) упутио на Ногајев двор, да као таоц буде гарант закључивању мира Срба са Татарима. Стефан Дечански је остао као талац на Ногајевом двору све до смрти татарског кана 1299. године.
Из свега изложеног се може закључити да је српски краљ Милутин имао како војничке храбрости да у два наврата порази моћну татарску (монглску) војску, али уз све то је имао и дипломатске мудрости да својом понудом мира татарског кана одварати од новог пустошења Србије.
Извор: istorija-online
​
Bela legija je bila plaćenička grupa od par stotina ljudi, uglavnom iz Srbije i ostatka prostora bivše Jugoslavije, uz nešto Rusa i Ukrajinaca. Unajmio ih je zairski predsednik Mobutu Sese Seko tokom Prvog kongoanskog rata.
Okosnicu su činili bivši pripadnici 10. diverzantskog odreda VRS (u kom je bilo Srba, hrvata i Bošnjaka pod komandom Ratka Mladića), kao i razni drugi dobrovoljci. Jedinicu je vodio Jugoslav „Jugo” Petrušić, zahvaljujući svojim vezama sa francuskom obaveštajnom službom DST, dok mu je zamenik bio Milorad Pelemiš.
Kako je to izgledalo na terenu
Dolazak i zadaci: Stigli su u Kisangani polovinom januara 1997. Trebalo je da brane grad, drže aerodrome, daju podršku iz vazduha i obuče zairsku službu SARM (rukovanje oružjem poput AK-47, M53 i Dragunova, kao i borba prsa u prsa).
Rasulo i teror:
Ubrzo su ih pokosile malarija i dizenterija. Nisu znali ni francuski ni svahili, pa je saradnja sa domaćom vojskom bila nikakva. Pijanstva su bila svakodnevna, a lokalci su trpeli maltretiranja. Petrušić je po gradu vozio džip, samovoljno ubio dvojicu propovednika jer su mu smetali njihovi megafoni, a civile optužene za saradnju sa pobunjenicima mučio strujom i bajonetima.
Gubitak položaja:
Pobunjenici su prvo zauzeli Vatsu (gde je bio francuski komandant Tavernije, više zauzet poslovima oko rudnika i sedenjem u hotelu u Kinšasi nego borbom).
Do početka marta pali su aerodrom Kindu i selo Babagulu.
Jedini pravi napad Legija je izvela 10. i 11. marta na putu ka Kisanganiju, kada su uspeli da potisnu pobunjenike za oko 5 kilometara.
Već par dana kasnije, u Bici za Kisangani, potpuno su razbijeni. Pre bekstva su digli u vazduh sopstveni štab i skladište municije. Do aprila 1997. svi su pobegli iz zemlje.
Tehnika i oprema
Iako su se uglavnom branili miniranjem terena, imali su šest pilota i ozbiljnu avijaciju koja im nije mnogo pomogla zbog opšteg haosa i loše koordinacije:
Helikopteri: 4× Mi-24, 1× Puma, 5× Gazela
Avioni: G-4 Super Galeb, J-21 Jastreb, 3× SIAI-Marchetti S.211