r/SrpskaPovest

Aleksandar Sasa Pejanovic (1974-2011) e bio srpski bokser iz Crne Gore. Nastupao je za SRJ 2001 godine gde je osvojio bronzanu medalju

Godine 2008 postao je poznat nakon sto je ucestvovao u demonstracijama protiv priznavanja lazne drzave tzv "Kosova"

Policija ga je uhapsila i drzala bez sna 48 sati u "betonjerci" gde je mucen, prebijan, urinirali su na njega, ponizavali. Da nije bio sportista i jak čovek ne bi uspeo da preživi torturu.

Progonili su ga stalno, pretili mu, njegovoj porodici, jedno vreme je morao da zivi u Srbiji

Ubio ga je psihopata Zoran Bulatovic 2011 godine. Advokat Dalibor Kovacebic koji je zastupao porodicu ubijenog Pejanovica je izneo cinjenicu da je ovo politicki ubistvo.

Slucaj je dosao i do Stejt departmenta, koji ga je ostro osudio.

Pamtimo Aleksandra Sasu Pejanovica

Jedna od poznatijih slika iz Drugog svjetskog rata stoji na ulazu u zgradu Ujedinjenih naroda u New Yorku, a na njoj se nalazi - Hrvat. Riječ je o čuvenoj slici Stjepana Steve Filipovića, Hrvata i antifašista iz Opuzena, napravljenoj nekoliko trenutaka prije nego što je obješen u Valjevu na današnji dan, 22. svibnja 1942.

Na slici se vidi Filipović s konopcem oko vrata kako prkosno diže ruke u zrak. Filipović se rodio 26. siječnja 1916. godine u Opuzenu, a zbog očevog posla preselio je u Valjevo. Tamo su ga zvali Stevan pa su ga tijekom kratkog života i tako zvali, a otud i česta zabuna oko njegovog pravog imena. Kao aktivni član Komunističke partije on je u valjevskom kraju organizirao ustanak protiv Nijemaca. Na Badnjak 1941. godine zarobili su ga četnici i nakon mučenja izručili Gestapu.

Slavna je fotografija snimljena 22. svibnja 1942. godine, nekoliko trenutaka prije nego što je obješen. Do 1991. godine Filipović je imao i spomenik u Opuzenu. No, taj je srušen po nečijoj zapovijedi.

Povijest je napravila jednu zanimljivu slučajnost. Naime, Filipović je ubijen na isti dan kad je u Šibeniku strijeljan Rade Končar. Hrvata Filipovića uhvatili su četnici i predali na nemilost Nijemcima. Hrvatskog Srbina Radu Končara uhvatili su ustaše i predali svojim gazdama Talijanima.

У Голубачкој тврђави пронађен је надгробни споменик заборављеног великаша Стефана Кувета. Споменик са натписом „пронађен је у секундарној употреби, као део поплочања најстаријег каменог пода у шадрвану турског хамама“, саопштио је Републички завод за заштиту споменика.

„Хамам је археолошки истражен још 2014. године, у оквиру Пројекта ревитализације Голубачке тврђаве. Међутим, његова конзервација, реконструкција и презентација уследиле су тек 2025/26. године, захваљујући средствима Министарства туризма Републике Србије. Том приликом је завршено истраживање шадрвана и одлучено је да се камене плоче замене због њиховог веома лошег стања насталог пре свега услед вековне изложености атмосфералијама. Само неколико оригиналних плоча је задржано“, наводи се у саопштењу и додаје:

„Када је демонтиран камени под, подигнуте су и две преломљене мермерне плоче. На мањој, уклопљеној јужно на улазу у шадрван, окренутој наопако, био је сачуван ћирилични натпис изведен дубоко уклесаним лако читљивим писменима. Како је време подизања хамама могло бити од јесени 1458. године до, најкасније 1463. године, то јест од тренутка када је Мехмед Паша Анђеловић освојио Тврђаву па до његове прекоманде у Босну, то је уједно и период када је део надгробника Стефана Кувета уклопљен у првобитни под шадрвана.“

„На Тврђави Голубачки град јуче је представљен изузетан налаз са уклесаним натписом посвећеним Стефану Кувету. Ради се о оштећеном надгробном обележју са текстом уклесаним у шест редова, следеће садржине: а се покоиште раба божиег стефана кувета сина великог чеоника деспотова вука кувета (савремена транскрипција). Изнад текста је уклесан крст проширених крајева и скраћеница натписа: исус христос ника. Крст и нека слова надгробног натписа су истрвени, сам споменик је преломљен тако да последњи ред натписа није потпуно очуван“, објавила је на Фејсбуку страница Тврђава Голубачки град.

„Из натписа сазнајемо да је Стефан био син великог челника Вука Кувета. Вук Кувет се јавља у изворима као достојанственик чија каријера је започела у време кнеза Лазара Хребељановића, а врхунац је достигла у доба деспота Стефана Лазаревића када је током 1403. и у првој половини 1404. године био на положају великог челника. Зна се да је деспот Стефан Лазаревић, од угарског краља Жигмунда, између осталих градова добио на управу и Голубац, који је обновио и проширио. Али, до сада није било познато да се и породица деспотовог великог челника Вука Кувета може повезати са Голубачком тврђавом. Надгробни споменик његовом сину, иако није пронађен у примарном положају на Стефановом гробу, указује на повезаност Кувета са овим делом Подунавља“, наводи се у посту.

Како је навео Републички завод за заштиту споменика, крст и поједина слова надгробног натписа су истрвени, а сам споменик је преломљен тако да последњи ред натписа није потпуно очуван. Садашње димензије надгробника износе око 42 центиметра дужине и 38 центиметара ширине.

„Познато је и да се у оквиру комплекса средњовековне и османске тврђаве и подграђа, налазе две локације на којима се сахрањивало. Гробља су била благо увучена у високу леву обалу Дунава, јужно од савременог магистралног пута и сада су урасла у густу шуму. Ревизијом одлуке о заштити тврђаве Голубац, споменика културе од изузетног значаја, која је у поступку израде у Републичком заводу, обухваћена су и њена гробља као део заштићене околине. План Тврђаве Голубачки град и Републичког завода је да се она очисте и сниме, технички и фото документују, како би се заштитила од пропадања и припремила за будућа истраживања. На једном од њих био је и први гроб Стефана Кувета, који је очигледно страдао у Голупцу. Не зна се како, али скоро је сигурно да није у борби јер би то писало на споменику. Не зна се ни када, јер то не пише, међутим може се основано претпоставити да је то било у време када је његов отац имао титулу великог челника, како и стоји у натпису“, навео је Републички завод за заштиту споменика и додао:

„У средњовековном периоду натписи на надгробним споменицима нису били чести, али је надгробник Стефана Кувета изазвао додатну пажњу истраживача из још једног разлога: у осмој деценији 20. века су у наосу Мале цркве, у комплексу Митрополије у Горњачкој клисури, пронађена четири надгробна обележја са натписима. Међу њима се издваја надгробни камен испод којег су, на основу натписног поља, сахрањени Стефан Кувет, Вук Угљешић и Стефан Угљешић. У натпису у Малој цркви се такође наводи да је Стефан син великог челника Вука Кувета, али се наводи и година када се упокојио. С обзиром да је споменик на том месту преломљен, након неколико стручних радова, преовладало је мишљење да би то најпре могла бити 1403. година. Зашто су и када Стефанови земни остаци пренети у овај храм и какве су везе великаша Кувета, Угљешића тј. Десислалића и осталих личности сахрањених у овом храму, тек ће се истраживати.“

Завод је нагласио да је голубачки натпис у мермеру о Стефану Кувету изузетно вредан налаз који отвара још једно поглавље о историјским личностима везаним за нашу тврђаву – уз већ добро познате Жигмунда Луксембуршког, Николу Банфија, Стефана Лазаревића, Завишу Црног, војводу Јеремију, Мехмед Пашу Анђеловића, место међу њима сада заузимају и Стефан Кувет са оцем Вуком, преноси Телеграф.

Само име кувет везује се за турцизам који значи: силни, снага, јачина, моћ, што свакако одговара титули коју је Вук носио. Због тога је битно да се сачува и истражи гробље код Голубачке тврђаве. Такође би било важно да се надгробници угледника из Мале цркве у Горњачкој тврђави, ревизионо откопају, очисте, конзервирају и презентују, јер представљају важна сведочанства прошлости источне Србије и ширег Подунавља“, навео је Завод.

Izvor: https://kompasinfo.rs/u-golubackoj-tvrdjavi-pronadjen-nadgrobnik-srpskog-srednjovekovnog-velikasa/

Никако не поричем да су Срби из Црне Горе пружили жесток отпор надмоћнијем непријатељу.

Али, никако не могу ни да прихватим да је то била одступница српској влади, народу и војсци, с обзиром да је престоница пала 15. октобра, а повлачење започето одмах. По ком год календару рачунали догађаје, мало је вероватно да је то била одступница и да без ње „не би било Васкрса на Кајмакчалану“, с обзиром да је народ у повлачењу још 21. децембра био у околини Скадра.

Праве одступнице држане су на Косову и Метохији и југу Србије(Моравичка битка, лесковачки маневар), где је задржана првенствено бугарска војска која је спречила повлачење Вардарском долином(што је и много логичнији и бржи пут него преко Албаније, на море у Грчку се увек тако и путује).

Моје мишљење је да су комунисти створили мит о Мојковцу као „Термопилима“ без којих не би било Србије, а истина је да заправо не би било Црне Горе без Србије што је и нормално, Србија је матица и мајка свих српских земаља, а комунисти, усташе и остали наши непријатељи су смислили како да нас поделе на „праве Србе“(све изузев Срба из Србије) и „Србијанце“(представљајући нас као незахвалне побегуље чије су се бабе вуцарале с Бугарима).

Црногорци су иначе углавном добри људи, већина људи за које знам да су одатле или воде порекло одатле су такви, и Црногорке су добре и лепе жене.

Само ме већ дуго занима који је прави циљ битке, јер ово што нам представљају ми не делује уопште као истина.

Раде Кончар је рођен 6. августа 1911. године селу Кончарев Крај поред Плитвичких језера у српској породици. После завршене основне школе, 1922. године, као питомац Српског привредног друштва „Привредник“ отишао је у Лесковац где је учио занат за механичара.

Године 1938, постао је члан загребачког Обласног комитета КПХ и Централне управе СМРЈ. Као поузданик Тита и Централног комитета КПЈ, био је главни ослонац њихове политике преустроја КПХ. У лето 1939, постао је члан њеног привременог вођства, од јесени члан Политбироа ЦК КПХ, те неформални секретар партије. Крајем исте године, постао је и члан ЦК КПЈ.

Од јануара 1940. године, живео је у илегали у Загребу, осим кад је између јануара и априла 1941. деловао у Србији. Априла 1940, постао је организациони секретар КПХ, а у августу је на Првој конференцији КПХ био изабран за секретара њеног Централног комитета. У октобру исте године, постао је члан Политбироа ЦК КПЈ.

После Априлског рата, био је активан на организовању акција против окупационе војске и њених колаборациониста. Током друге половине јула, боравио је у Карловцу и на Кордуну био координатор напада на усташке јединице и учествовао у оснивању партизанских одреда. Током августа и септембра, у Загребу је био организатор и координатор више оружаних акција. Септембра 1941. године учествовао је на војно-политичком саветовању у Столицама. После тога долази у Сплит, где организује покрет отпора према италијанској окупационој војсци. Његови напори резултовали су спректакуларним акцијама према италијанским војницима, локалним фашистима и колаборационистима који су страховали од самог помена Кончара.

Дана 17. новембра 1941. године, Кончара су, током окршаја, ранили и ухапсили Италијани. Бива мучен, али одбија да ода свој идентитет. Италијанска војска сазнаје његово име после проналажења краљевских докумената од стране усташа у Загребу. Упркос настојањима партизана да га се замени за заробљене италијанске официре, односно заточене комунисте, италијански Специјални суд за Далмацију у Шибенику осудио га је на смртну казну 21. маја. Упитан да ли жели тражити помиловање, одговорио је да „милости не тражи, нити би је дао“. Стрељан је, 22. маја 1942. године, у Шибенику заједно са 25 других антифашиста.

Раде Кончар је у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији био једна од највећих партизанских икона. У августу 1942. међу првима је добио звање Народног хероја Југославије, а неколико месеци касније, у децембру 1942. године, Тринаеста пролетерска ударна бригада Народноослободилачке војске Југославије, је добила име по њему.

Током Народноослободилачког рата, поред Радета погинула је његова жена Драгица (1915—1942), која је такође проглашена за народног хероја, и његов рођени брат Богдан (1920—1943). Рат је успео да преживи Радетов син – Раде, који је рођен свега пар месеци пре очеве погибије и који је добио име по оцу, кога никад није видео.

Велики број предузећа, која и данас постоје, носе име по њему. Неколико средњих школа (махом техничких и електротехничких) и неколико основних школа, на простору бивше Југославије, такође носи његово име. Међу њима, и наша Основна школа „Раде Кончар“, у Земуну већ више од педесет година слави име овог хероја, борца против фашизма.

Родна кућа Раде Кончара данас, некада је била музеј. У селу Кончарев Крај од последњег рата више нема сталних становника.

Spasovdan. 🇷🇸 ☦️

Сећање на богатство деспота Ђурађа Бранковића, који је у своје време био један од најбогатијих владара Европе, задржало се у веровањима о “благу Проклете Јерине”. Многи ловци на благо вековима су у смедеревском граду трагали за њим. И данас се верује да испод Тврђаве постоје још неоткривени лагуми пуни злата.

Легенде о закопаном благу широко су распрострањене у нашем народу и често везане за старе градове. Верује се да се уочи Ивањдана, који се празнује 7. јула по новом календару, небеса три пута отварају и да тада места на којима је закопано благо светле плавичастим сјајем.

Ко је била Проклета Јерина?

Јерина Бранковић (рођена Ирина Кантакузин, у народној традицији позната као Проклета Јерина) била је српска деспотица, пореклом Гркиња из породице Кантакузина, жена деспота Ђурђа Бранковића, за кога се удала 1414. године.

Не зна се тачна година њеног рођења, узима се приближно да је то 1400. година. Њен отац је био Димитрије I Кантакузин, који је имао титулу севастократора. Димитрије је био унук византијског цара Јован VI Кантакузин.

Од њене породице, у Србији је нарочито био познат њен брат Тома Кантакузин (умро 1463). Била је непопуларна у народном предању и названа Проклета Јерина, највише због изградње града Смедерева, тадашње нове српске престонице. По народном предању, њена владавина била је сурова.

Породица Бранковић и дворске недоумице

Према историјским изворима, Јерина је била друга жена деспота Ђурђа Бранковића. Не зна се име његове прве жене са којом је имао ћерку Јелену, али је извесно да је била трапезунтска принцеза.

За чувену Мару, Ђурђеву наводно најстарију кћерку, не зна се поуздано да ли је била Јеринина ћерка, или Ђурђева ћерка из првог брака.

Остала деца Јерине и Ђурђа Бранковића била су Лазар Бранковић, Тодор Бранковић, Гргур Бранковић, Стефан Бранковић и Катарина Бранковић, удата за грофа Улриха II Цељског.

Трагедија синова деспота Ђурђа

Турци су 1441. године заробили Гргура и Стефана Бранковића и ослепели их по наредби султана Мурата II.

Према легендама, Стефан је ослепељен тако што су му иглом боли очи све док из њих није исцурела сва течност. Да би му то извршили, морао је неколико сати да седи мирно, везан, и да гледа само у једну тачку.

Тако слеп, оженио се Ангелином, кћерком Ђорђа Аријанита Комнина, која се касније замонашила и постала светитељка ( Света Ангелина Српска), у новембру 1460. године. Једно време живели су у данашњој Албанији, потом у Италији и тамо остају до деспотове смрти 1476. године.

Смрт Јерине и легенда о тровању

Јерина је умрла као монахиња у Руднику 2. или 3. маја 1457. године, а претпоставља се да ју је отровао њен син Лазар.

Стари градови широм простора насељених Србима по њој су добили имена Јеринин град.

Ипак, легенда је увек јача од историје. Народ тежи да створи мит о појединим људима, вероватно да се никада не забораве, и да представљају симболе једног времена или особине.

Зашто је остала „Проклета“?

О самој Јерини остала је у народу веома лоша успомена, па је названа “Проклета Јерина”. Њено је име неизбрисиво везано за изградњу Смедерева, које је подигнуто за веома кратко време, уз огромне жртве које је поднело становништво Деспотовине.

Многима није била јасна сврха изградње ове огромне тврђаве, па су то приписали Јеринином хиру, тим пре што је радовима управљао њен брат Ђорђе Кантакузин.

Народно памћење и митови

У предањима широм Србије сачувало се сећање на зидање Смедерева. Тежак кулук, који је тамошње становништво морало да подноси приликом зидања овог стратешки важног места, одржао се у народном сећању до данашњег дана.

Старији људи око Смедерева и данас на питање ко је зидао смедеревски град, одговарају “проклета Јерина”.

Смрт деспотице Јерине такође је обавијена легендом. По тој легенди, деспотицу је отровао најмлађи син Лазар у Островици на Руднику, тако што јој је сипао отров у салату.

Мада нема историјских доказа, песници Момчило Настасијевић у музичкој драми „Деспот Ђурађ Бранковић“ и Војислав Илић у песми „Пећина на Руднику“, прихватили су легенду о матероубиству.

У историји светског ваздухопловства Срби заузимају неке од најзначајнијих места.

Први авион који је срушен у историји светске ратне авијације оборио је пре равно 106 година изнад Крагујевца српски војник, звао се Радоје Љутовац.

Датум када је Љутовац оборио немачки/аустроугарски авион – 30. септембар, узет је за славу Противавионске артиљерије Краљевине Југославије, а данас се слави као Дан артиљеријско-ракетних јединица за противваздухопловна дејства Војске Србије.

Српски артиљерац Радоје Рака Љутовац је за време Првог светског рата ушао у историју авијације као први човек који је ватром са земље оборио авион, када је пуцао из пољског топа са Метиног брда, код Крагујевца. Његов подвиг је тим значајнији уколико се у обзир узме чињеница да Србија у то време није имала организовану противавионску артиљерију, а појава немачких авиона натерала је српску војску да импровизује одбрану.

Рака је догађај после препричавао свом праунуку Звонимиру Љутовцу.

– Дрхтала ми је рука да не смем да промашим. Ја сам ставио на топче кончић. Направио сам крстић и гађао кроз цевку, водећи топ како авион лети, са претицањем од, можда, два поља авионске дужине. Тад сам опалио – то је то –

Рака Љутовац је касније, као војник, стигао и до Солунског фронта, где је унапређен у наредника, а због заслуга у Великом рату одликован је Карађорђевом звездом са мачевима, Медаљом Албанске споменице и Медаљом Споменице рата за ослобођење и уједињење 1914-1918. године.

Породица Љутовац је одликовања поклонила крушевачком Народном музеју уз још неке личне Ракине предмете. Крагујевац, који је био центар војне индустрије, током 1915. године у три наврата напале су ескадриле тадашње аустроугарске војске. Када је скинуо униформу, први светски противавионац Радоје Љутовац отворио је радњу у Трстенику и остатак живота провео скромно. Умро је у 81. години, 25. новембра 1968. године.

Друго – војни пилот, који се у историју светског ваздухопловства уписао као први који је погинуо на ратном задатку, такође је Србин. Био је то Михаило Петровић. Настрадао је у Првом балканском рату када је испао из авиона којим је управљао.

А треће – фамозни, „необориви“ и „невидиљиви“ Ф-117, оборили су припадници Војске Југославије. Најмодернији бомбардер је пао и то је био шок за највећу војну силу. „Стелт“ је завршио у српским њивама.

Тако су Срби и трећи пут, званично, ушли у историју војне авијације.