u/14PerunsThunder1389

У историји светског ваздухопловства Срби заузимају неке од најзначајнијих места.

Први авион који је срушен у историји светске ратне авијације оборио је пре равно 106 година изнад Крагујевца српски војник, звао се Радоје Љутовац.

Датум када је Љутовац оборио немачки/аустроугарски авион – 30. септембар, узет је за славу Противавионске артиљерије Краљевине Југославије, а данас се слави као Дан артиљеријско-ракетних јединица за противваздухопловна дејства Војске Србије.

Српски артиљерац Радоје Рака Љутовац је за време Првог светског рата ушао у историју авијације као први човек који је ватром са земље оборио авион, када је пуцао из пољског топа са Метиног брда, код Крагујевца. Његов подвиг је тим значајнији уколико се у обзир узме чињеница да Србија у то време није имала организовану противавионску артиљерију, а појава немачких авиона натерала је српску војску да импровизује одбрану.

Рака је догађај после препричавао свом праунуку Звонимиру Љутовцу.

– Дрхтала ми је рука да не смем да промашим. Ја сам ставио на топче кончић. Направио сам крстић и гађао кроз цевку, водећи топ како авион лети, са претицањем од, можда, два поља авионске дужине. Тад сам опалио – то је то –

Рака Љутовац је касније, као војник, стигао и до Солунског фронта, где је унапређен у наредника, а због заслуга у Великом рату одликован је Карађорђевом звездом са мачевима, Медаљом Албанске споменице и Медаљом Споменице рата за ослобођење и уједињење 1914-1918. године.

Породица Љутовац је одликовања поклонила крушевачком Народном музеју уз још неке личне Ракине предмете. Крагујевац, који је био центар војне индустрије, током 1915. године у три наврата напале су ескадриле тадашње аустроугарске војске. Када је скинуо униформу, први светски противавионац Радоје Љутовац отворио је радњу у Трстенику и остатак живота провео скромно. Умро је у 81. години, 25. новембра 1968. године.

Друго – војни пилот, који се у историју светског ваздухопловства уписао као први који је погинуо на ратном задатку, такође је Србин. Био је то Михаило Петровић. Настрадао је у Првом балканском рату када је испао из авиона којим је управљао.

А треће – фамозни, „необориви“ и „невидиљиви“ Ф-117, оборили су припадници Војске Југославије. Најмодернији бомбардер је пао и то је био шок за највећу војну силу. „Стелт“ је завршио у српским њивама.

Тако су Срби и трећи пут, званично, ушли у историју војне авијације.

„Култура је шири појам и од науке, и од уметности, и од политике. У нас је било политичара, и то знаменитих, који по култури нису стајали високо, и којима се то рачунало у заслугу, као знак да нису изгубили везу са народом.

Неки од наших чувених књижевника имали су више дара него образовања, и водили скоро чергашки живот. Неко време држало се да прави песник у свом приватном животу, као и у свом књижевном делу, мора бити жртва својих страсти и осећања, и то, ако треба, појачаних алкохолом.

За научнике пак мислило се да, стојећи на врху просвете, самим тим дају доказа и о својој високој култури. Међутим, на примеру не малог броја научника могло се видети да наука и култура нису једно исто. Научник се често развија једнострано, развијајући своје интелектуалне способности о трошку осталих.

Културни човек није једностран. Он негује и своју интелектуалност и своју осећајност, и своју моралност. Сагласност коју тежи одржати између тих разноврсних елемената огледа се у целом његовом начину живота, у целој његовој личности. Његова филозофија живота прешла му је у нарав.“

Слободан Јовановић (1869-1958), српски правник, историчар и политичар

Šta bi se dogodilo da je tad smenjen milošević i da je pobedila opozicija (SPO, DS i SLS) kakav bi pristup imala nova vlast prema ratu u BIH i hrvatskoj, da li bi isto kao milošević sankcionisao Srpsku Bosnu i Srpsku Krajinu?

Алекса Јовановић Коџа оставио је снажан печат као просветни и национални радник у некадашњој Јужној Србији, у којој је рођен. Да би јавности приближила комплетно дело свога претка, породица Алексе Јовановића, првенствено унук Срђан Јовановић, одлучила је да у корице једне књиге стави његову писану заоставштину.

Када се у августу 1891. године у кафани његовог оца појавио познаник и земљак Јован Вељић, студент Велике школе у Београду, Алекса се с њим договорио да му помогне да и он школовање настави у Србији. Без очевог знања напустио је Софију. Уз Вељићеву помоћ успео је да обезбеди стипендију Краљевине Србије. Наставио је школовање у Гимназији у Шапцу… па је наредних пет година био шабачки гимназијалац. Још један егземплар који је учио школу у Шапцу, а нисам имао прилике да нешто више о њему и његовом обимном раду сазнам у локалној штампи и публикацијама које се баве истраживањима историје и културе мог родног града.

Посебну пажњу скренуло ми је његово истраживање О Србима и њиховом положају – Познај себе (познавање и негативне особине духа). Позната су ми сва истраживања Бродела, Цвијића, Рајса, Вукосављевића, па све до Андрића и Џаџића. Посебно ми се свиђа поглавље где Јовановић пише:

„Нико од нас неће да призна да је Србин завидљив, једна од најружнијих особина. Међутим, то је сушта истина. Она је ометала, и данас омета наш национални и културни напредак. Није потребно да за овај коров у нашем духу наводимо примере. И из историје и из обичног живота сваки их има по неколико на сваком прсту. Рећи ћемо само ово: Многи наши људи, ометени код нас, отишли су на страну и тамо створили себи светско име. Србин упорно и убеђен у тачност тврђења каже: Зашто ти а не ја? Или: Што ти, то и ја. Али у ствари није тако. А ево зашто.

Пре свега, таленат је лични дар. Он се не може отети или накалемити као биљка на другога. Затим, нико не може, како у њу уђе, да до крајњих консеквенца, изнесе туђу идеју. Талентовани су, дакле, природом позвани да иду испред неталентованих, имају план о нечем новом. Само таква дела, пак, до краја наведена, су оригинална. Свако ново, оригинално дело чини част не само творцу него и његовом народу. Издигне ли се неко изнад наше просечности, сви се ми мобилишемо да га срушимо. Код других народа напротив. Сви се сложе да га помогну у његовом оригиналном подухвату. Његова слава, слава је и његове земље.

Колико је јако укорењена у психи Србина ова ружна особина види се из класичног примера прве редовне црногорске војске. На команду разброј се први војник у реду викне: Први. Али Црногорац до њега није хтео рећи: Други, већ је узвикнуо: Ја до њега.” Исто тако Србин из једног краја не признаје Србизам другом из неког другог краја, или бар, ако нема куд, не у истој мери, или му, најзад, србизам стави у сумњу, па чак му га и порекне.

У основи, све су ово побуде које свој корен имају у зависти.

Немилосрдно чупајмо завист! Радујмо се напретку сваког Србина!” Опште је позната крилатица код нас да комшији цркне крава, што нисам пронашао ни у једној књизи неке друге нације.

Мени су често говорили да сам наиван. А један од одговора сам пронашао у Јовановићевом делу. Он пише: „Срби су углавном лирски расположен народ. Као доказ није потребно трошити много речи. О томе довољно сведочи и мушки и женски народни еп. Такав народ је болећива срца, меке душе, другим речима наиван. (Ову народну особину ја сам нагласио у једној расправи о Маћедонском питању на француском језику – Andre Barre – L’ Esclavage blanc Armenie et Macedoine – Paris, 1908. Тад се на мене подигла од извесних личности читава подмукла хајка што сам као повредио Народно Величанство. Ту његову особину сада понављају сви његови најмеродавнији представници.)

Срби су велика деца, а другима суде по себи. Лепим речима лако их је задобити да се боре и за недостижне идеале. Нескрупулозни агитатори могу их злоупотребити да почине најгора дела. Лукавост није српска особина, а има и људи и народа лукавих. Због тога је српски народ врло често варан.”

Захвалан сам госпођи Стели Дамњановић Ћирић, која је једна од приређивача ове књиге и која ми је указала на дело свог претка. Топло препоручујем онима који воле књиге да прочитају остале особине нашег народа, по Јовановићу, и много чега другог, а посебно због тога што, како сам чуо, они књиге поклањају библиотекама широм Србије, што је за сваку похвалу. Такви су ретке птице на нашем небу.

Јован Рукавина,

Шабац

Манастири Дужи и Тврдош, надомак Требиња, нису грађени да задиве величином већ да опстану – као што је и српски народ овде опстајао. Писати о старом Хуму, Захумљу, данашњој Херцеговини велика је част и привилегија. За ову страдалничку српску област која се простире долином Неретве, од Мостара до Дубровника, обухватајући и приморје, отимали су се сви освајачи. Увек је била настањена Србима. У средњем веку била је део краљевине династије Немањића, а касније њоме влада династија Косача.

Степан Вукчић Косача узима титулу Херцег од Светог Саве одакле и потиче садашњи назив Херцеговина. Пут најпре води ка манастиру Тврдош. Посвећен је Успењу Пресвете Богородице и подигнут на стенама места Тврдоша, крај десне обале реке Требишњице, на четири километра западно од Требиња. До њега се стиже путем кроз манастирско имање, засађено маслињацима и виноградима. Манастир се прочуо по вину и маслиновом уљу. Познат је и као Требињски манастир.По народном предању основао га је цар Константин. Након што је срушен и запустео, постао је задужбина Немањића, нарочито краља Милутина.

Од некадашње тробродне цркве с кубетом сачувани су темељи, шест камених стубова, престо на горњем месту и делови зидова с остацима фресака. Ту је било седиште Хумско-Херцеговачке, тада зване Требињске митрополије. У турско-млетачком рату Венецијанци су 1694. године светињу дигли у ваздух барутом.

Цркву је 1928. године обновио Никола Руњевац, Требињац из Америке. Велики препород манастир доживљава од 1992. године када, у тада ратом захваћено подручје, долази да столује епископ Атанасије Јевтић и та обнова траје до данас.

Остаци конака, келија, трпезарије, подрума и околног града и куле, стоје као сведоци историје ове тврђаве православља у старосрпској земљи Травунији, Захумљу и приморју, где су били апостоли Павле и Тит, браћа Кирило и Методије, и Свети Василије Тврдошки и Острошки, заштитник Херцеговине.

По рушењу овог манастира, многе светиње и драгоцености пренете су у манастир Савина и у недалеки метох – манастир Дужи. До Дужи пут води преко реке, старим путем за Дубровник и Херцег Нови. У њему свакога дана на молитву позива звоно, дар руске царске породице Романових. Ту су се некад молили и монаси који су побегли од Октобарске револуције. Они су страдали у Другом светском рату. У овом манастиру на међи истока и запада (од Дубровника је удаљен 15 километара), везе с царском Русијом почињу у 19. веку. Руски конзул Александар Гиљфердинг, пролазиo je овуда из Дубровника идући на Косово. У путопису описује и манастир Дужи. По повратку у Русију он је писао Марији Романовој, тражио да се поклони звоно за храм. Звоно је стигло и још је ту.

Манастир се налази усред храстове шумице. Највише су нас изненадили необично мали прозори и врата: посетилац мора добро да се сагне да би ушао у ћелију. Оваква градња је била последица страха од Турака. За њих су велики прозори и врата били обележје поноса и независности, па су их хришћани избегавали Људи су се навикли на ниска врата и увек кад прелазе праг куће, они се често и без потребе несвесно сагињу. Гиљфердинг је још записао: „Стојећи у храму манастира Дужи и слушајући богослужење и молитве окружен светом који на мене, туђина, гледа као на рођеног брата јер у мени види човека исте вере, нехотице сам се питао како се овај народ у удаљеном и непознатом крају Херцеговине, усред незнања, прогањања и искушења одржао у крилу православне цркве.”

Овог пролећа на улазу у манастир дочекао нас је калуђер, јеромонах Теофил, настојатељ манастира Дужи, од кога смо чули много детаља. Сада је црква фрескописана уз помоћ Милана Пешута, добротвора ове светиња.

Пут кроз Попово поље водио нас је и до Мркоњића, родног места Светог Василија. На узвишењу, изнад пута на темељима његове родне куће, подигнут је манастир посвећен њему. У цркви се налазе мошти његове мајке Анастасије (Ане). Оне су ископане из гроба сеоске цркве Светог Николе испод магистралног пута за Мостар. У манастиру се налази старо дрво кошћела (јужни копривић) за које се верује да је из времена пре светитеља.

Упознали смо и Неђу Бошковића, црквењака, који нам је испричао да су овде долазили научници који су покушали да одреде старост стабла, али нису успели јер у шупљини, у средини, великој метар и четрдесет сантиметара, нема годова. „Село је због ратова два пута расељавано. Аустријанци су пробили цесту уз саму порту цркве светог Николе с гробљем и стећцима. На једном месту стално се пробијало сунце и један део је стално исијавао. Баш на овом месту, где ми стојимо 1937. године, мештанин Трипко Милутиновић, тада са својих 78. година, срео се с калуђером и дечаком на макадамској цести и они су га позвали да пође с њима до цркве, која је из 14. века, а око ње је тада била ливада. Калуђер му је казао да се ту налазе мошти мајке Светог Василија и позвао га да то прича народу. Трипко се сагао да целива то место, а кад се исправио, њих више није било. Ову причу је Трипко причао до смрти 1943. године. Тек 2023. ми смо пренели мошти у манастир”, испричао је наш саговорник. За разлику од великих и царских задужбина у Рашкој, светиње у Херцеговини су скромније, али управо у томе лежи њихова снага. Оне нису грађене да задиве величином већ да опстану – као што је и народ овде опстајао.

Izvor: https://kompasinfo.rs/zapisi-o-svetinjama-u-hercegovini/

„Нећете ми замерити, господо, што сам, пре свега, Рус. Али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најдражи интереси српског народа”. Oвако се српском дипломати, обратио цар Николај Други у пролеће 1915. године. Три године касније, а сада пре читав век, брутално је убијен.

Међутим, прича из Првог светског рата је познатија. Албанска голгота коју су Срби прошли била би још већа да није било помоћи рускога цара Николаја Другог Александровича Романовог.

Када је рат почео, цар Николај је издао проглас где је поздравио велике победе против аустроугарске војске јер бечка Друга армија, заузета борбама око Шапца, није могла да се придружи својим саборцима на Галицијском фронту. Када је Бугарска ушла у рат на страни Беча и Берлина, то је код Николаја Другог изазвало гнев. Он је 19. октобра 1915. издао манифест у коме,између осталог, стоји:

“Бугарске су трупе напале нашу верну савезницу Србију, окрвављену у борби против јачег непријатеља. Бугарска, наш једноверник, којега је Русија недавно ослободила из ропства турског, хришћанском вером и Словенством. Руски народ гледа са болом на издајство Бугарске, која нам је била до последњих дана тако блиска, и са крвавим срцем извлачи свој мач против тебе, предајући судбину издајника словенске ствари праведној казни Божјој!“ . Због околности на другим фронтовима, руска војска није могла да спречи бугарске трупе да нападну Србију, па је србска армија кренула у повлачење познато као „албанска Голгота“.

Када су војници стигли на албанску обалу Јадрана, њих је чекало још веће разочарење: савезници нису послали бродове који је требало да србску војску пребаце на опоравак у Грчку и другде. Штавише, Италија, која је ушла у рат на страни Антанте, плашила се да Срби не угрозе њене интересе у Албанији. Војска, гладна и исцрпена, била је у очајном положају. Престолонаследник Александар пише писмо цару Николају и моли га за интервенцију код савезника. Цар му је одговорио: “Са осећањем бола, ја сам до скора пратио одступање храбре српске војске у Албанију и Црну Гору. Победа над непријатељем и Васкрс Велике Србије биће Вама, братском Српском Народу утеха за све што сте преживели.“

Наравно, цар је одмах интервенисао код савезника, тражећи помоћ за евакуацију Срба са албанске обале. Руска Влада је 19. децембра 1915. изјавила да ће у питање довести савез са Енглеском, Француском и Италијом ако се Србима хитно не помогне.

Петар Опачић пише: “У међувремену у Паризу и Лондону примљен је демарш цара Николе Другог у коме је захтевано „да треба хитно спасити јуначку српску војску, која ће, у то не сумњам, касније предстваљати велику помоћ у остваривању општег циља“. После ултимативног захтева упућеног председнику Поенкареу и краљу Ђорђу Шестом, француска Влада је иницирала слање ноте влада трију сила влади у Риму да се безусловно мора солидарисати у пружању помоћи Србима. Схватајући сву озбиљност руског захтева, француска Влада је преузела на себе, а то је била жеља и српске владе, главну улогу у спасавању српске војске, те је одлучила, не консултујући Италијане и Енглезе, да запоседне Крф, и да се на том острву, које је удаљено свега 60 миља од албанске обале, концентрише сва српска војска ради реорганизације и опоравка“.

Цар је након Фебруарске револуције заједно с породицом интерниран прво у Царско Село, а након што му је Уједињено Краљевство ускратило азил, у Тобољск. Када је избила Октобарска револуција царска породица је премештена у Јекатеринбург, где је 1918. побијена.

Мученичка смрт

Дана 17. јула 1918. године, цар Николај II и његова породица су убијени у подруму куће у којој су били премештени. Цар и његова породица су били пробуђени у 10:30 увече, и речено им је да се обуку, након чега су били одведени у мали подрум где су им рекли да ће да их сликају. Уместо фотографа, Црвена гарда је стала на врата. Уровски, који је био део Црвене гарде је рекао „Морамо да вас упуцамо сада” и упуцао је цара са револвером на краткој дистанци, царицу Александру, престолонаследника Алексеја и четири његове сестре. Такође је упуцао и куварицу, кућну помоћницу, доктора и њиховог пса Џимија.

Пре него што је свануло, њихова тела су била превезена камионом у напуштен рудник, где су пажљиво исечени на комаде, натопљени бензином и упаљени. Веће кости су биле растопљене у сумпорну киселину. Било је проглашено да „свет никада неће сазнати шта смо урадили са њима”. Убиство царске породице је послало ударни талас ужаса кроз владајуће породице Европе. Убиство Романових је била дефинитивна изјава сталног одбијања старог режима. До дана данашњег постоје расправе око тога зашто је царска породица била убијена. Троцки је касније признао да је извршење убиства Романових имало већу поруку. Он је рекао да је „убиство цара и његове породице било потребно не да само уплаши непријатеља, већ и да уздрма наше редове, да се покаже да нема повлачења у старе мисли”.

Ruđer Bošković (1711-1787) srpski matematičar, fizičar, astronom, filozof, pesnik i univerzitetski profesor. Jedan od najvećih umova nauke svog vremena, rođen je na današnji dan.

Nasuprot Isaku Njutnu, vreme i prostor smatrao je relativnim, po čemu je preteča Alberta Ajnštajna.

Bio je osnivač i direktor Brerske astronomske opservatorije kod Milana i direktor Optičkog instituta francuske mornarice.

Postavio je dve geometrijske metode za određivanje elemenata rotacije Sunca, geometrijsku metodu određivanja putanje kometa, jedinstveni zakon sile, te pretpostavio da se tela ne samo privlače nego i odbijaju na malim rastojanjima.

Sve formule sferne trigonometrije sveo je na četiri osnovne. Izračunao je dimenzije i spljoštenost Zemlje na osnovu mjerenja meridijana, riješio je problem okana u saću.

Objavio je niz rasprava na latinskom, italijanskom i francuskom jeziku.

Srbin katolik

Ovaj slavni mislilac svetskog formata, prema dostupnim podacima, po veroispovijesti je bio rimokatolik, a po nacionalnosti pripadao je srpskom narodu.

Preciznije, Ruđer Bošković pripadao je nacionalno-vjerskoj grupi koja se do Drugog svetskog rata označavala imenom Srbin-katolik.

Međutim, posle velikog genocida nad Srbima, ova etničko-vjerska grupa je jednostavno nestala, a sa njom i svaki pojam o njoj.

Ruđer Josip Bošković je najveći matematičar i astronom Dubrovnika, jedan od najznačajnijih naučnika svoga vremena. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena.

Rođen je kao sedmo dete trgovca Nikole Boškovića, Srbina iz Orahova Dola kod Trebinja u Hercegovini. Majka Pavla bila je italijanskog porijekla, iz porodice Bara Betere, poznatog dubrovačkog pjesnika. Njegov brat bio je Bartolomej Baro Bošković.

Ceo radni vijek proveo je u tuđini, gde je stekao svetsku slavu, a samo jednom svratio je u svoj zavičajni Dubrovnik – 1747. godine.

Svoje otadžbinsko poreklo nikada nije krio – ostao je „Slovinac“, kako su se tada nazivali Južni Sloveni.

Umro je u Milanu i sahranjen u Crkvi Sveta Marija Podone u ovom gradu 13. februara 1787. godine, a srce mu je preneseno u zavičaj.