u/14PerunsThunder1389

1. USA

2. Serbia

3. Australia

Бела рука је била тајна официрска организација у Краљевини Србији, настала као супарничка група раније основаног удружења официра Црна рука. Њен вођа био је Петар Живковић (потоњи председник југословенске Владе током Шестојануарског режима (1929 — 1931.) Међу најистакнутијим оснивачима су Јосиф Костић, Павле Јуришић-Штурм, Петар Мишић, Милан Дуњић и Мирко Милосављевић. Сматра се да је овај неформални круг официра основан 1912. године. Белорукци су радили у врло блиској вези са престолонаследником и касније краљем Александром Карађорђевићем - са којима су имали заједничку нетрпељивост према члановима Црне руке.

Позадина

Женидбом краља Александра Обреновића са Драгом, удовицом инжињера Светозара Машина, значајно је срозан углед династије и монарха. Није помогло ни то што се руски цар Николај II Романов, прихватио кумства српском краљевском пару. Против женидбе су устали чланови Министарског савета предвођени председником Владаном Ђорђевићем, представници Светог архијерејског синода Српске православне цркве, официрски кор, све до краљевих родитеља краља Милана Обреновића и Наталије Обреновић, који су одвојено упутили Александру писма неслагања. Упркос свему, краљ Александар Обреновић је био неумољив у својој намери.

Након женидбе, уследило је оно на шта су краља упозоравали њему одани људи. Наиме, краљица Драга није могла подарити потомство, што је недвосмислено установљено после раскринкавања њене објављене лажне трудноће. Ипак, краљ није томе придавао значаја.

Још један велики проблем који је изазвао гнев према краљу, била је његова спољна политика. У покушају да Краљевину Србију одвоји од Аустроугарске, за коју је била везана Тајном конвенцијом из 1881. године, краљ Александар Обреновић је молио за пријем код свог венчаног кума и руског цара Николаја II. Међутим, премда је посета прихваћена, она је упорно и унедоглед одлагана. Тада је Александар Обреновић покушао да се поново приволи у окриље бечког двора, али је тамо прозрета његова неспретна спољна политика, те је и ту примљен хладно.

Све ово је утицало на стварање завере против краља Александра и краљице Драге. Мада су првобитни предлози били да се монарх насилно и исценирано одвоји од супруге, која би била депортована, превагнуло је мишљење о убиству, како би се избегла свака могућност њиховог повратка.

Групу учесника завере, историчари су поделили у три категорије:

старији завереници: они официри који су били планери преврата, међу њима пуковник Александар Машин и потпуковник (потоњи генерал) Петар Мишић

млађи завереници: официри и подофицири који су директни извршиоци убиства краља и краљице - ту спадају капетан (потоњи пуковник) Драгутин Димитријевић Апис, потпоручник (потоњи мајор) Војислав Танкосић-Шиља, гардијски поручник (потоњи армијски генерал) Петар Живковић, поручник (потоњи пуковник) Антоније Антић (сестрић Ђорђа Генчића), поручник Љуба Костић и други.

политичари: људи који су имали за циљ да у дипломатским круговима испитају какве ће бити реакције великих сила Аустроугарске и Царске Русије), у случају насилне промене режима и довођења новог монарха; овде се у првом реду мисли на Ђорђа Генчића

Неколико неуспелих покушаја реализације атентата, нису обесхрабрили заверенике. Коначна одлука да се упали у двор који се тада налазио између данашњег здања Старог и Новог двора (тзв. Симићева кућа), два сата после поноћи, остварена је у ноћи између 28. и 29. маја 1903. године. Дворску капију им је отворио гардијски поручник Петар Живковић, који је такође био припадник заверене групе, а те ноћи се налазио на стражи.

После преврата, на престо је позван кнез Петар Карађорђевић, који је тада боравио у Женеви. Услов за прихватање трона је изразио завереничкој делегацији, да мора бити једногласно изабран од стране Народне скупштине, што је прихваћено и касније учињено те је он постао нови краљ.

Међународна реакција на преврат је била оштра. Готово да није било европске земље која није осудила убиство краљевског пара. Уједињено Краљевство и Холандија су повукле своје посланике из Београда, све док не буде решено завереничко питање.

Завереничко питање

Велике силе су биле упорне да се такозвано завереничко питање реши. После сјајне дипломатске игре министра спољних послова и председника владе Милована Миловановића Балачка, сазнало се да ће европски дворови бити задовољни само уколико се старији завереници пензионишу, што је и учињено указом краља Петра I Карађорђевића.

Овиме је дошло до пробоја млађих завереника у први план.

Црна и Бела рука

Незадовољна стањем у земљи, група млађих официра завереника из 1903. године, решила је да узме учешћа у политичком животу. Први покушај био је током анексионе кризе, када је Аустроугарска 1908. године, против одлуке Берлинског конгреса из 1878. године, извршила припајање Босне и Херцеговине. Иако нису успели да организују било шта, а и пошто је тада настало удружење Народна одбрана, које су предводили угледни интелектуалци попут Бранислава Нушића, Јована Дучића и Надежде Петровић, незадовољство је и даље постојало због изостанка реакције са државног врха.

За актуелно стање, млади официри су кривили Народну радикалну странку, њеног председника Николу Пашића, па чак и самог краља Петра I. Они су коначно успели да оснују организацију названу Уједињење или смрт, која је у јавности називана и Црна рука. То се десило 1911. године.

Међутим, нису сви од млађих официра приступили овој организацији. Само годину дана након њеног оснивања, створена је и друга организација младих официра названа Бела рука. Она је имала за циљ да умањи утицај првобитне организације, тиме што ће окренути и користити престолонаследника Александра Карађорђевића против њих. Успели су убедити наследника престола у то. Краљ Александар је окупио око себе групу официра супротстављених Црној руци као што су пуковници Петар Живковић, Петар Мишић и Јосиф Костић. Бела рука је подржавала престолонаследника Александра у борби за власт и против радикалске владе Николе Пашића.

Крај Беле руке

Нестанком Црне руке у Солунском процесу, Бела рука непоколебљиво преузима контролу над младим и амбициозним принцем Александром. Живковић постаје командант Краљеве гарде 1921, и почиње са невероватном моћи. Краљ Александар I 1929. године, заједно са официрима Беле руке, оркестрира преврат у покушају да контролише раст националних тензија у земљи (нарочито у Хрватској) и нестабилност Скупштине. Живковић, сада генерал, био је именован за премијера. Аутократија је умањена 1931, када је краљ поново успоставио нека уставна права која након реформи нису успела у потпуности своју намену, а Живковић изгубио је позицију 1932.

Победом комунистичких снага Јосипа Броза Тита у каснијем грађанском рату у Југославији, чланови Беле руке или су били погубљени од новог режима као квислинзи или су емигрирали код Савезника.

Већ у јесен 1941. године један број муслимана прилази покрету пуковника Драже Михаиловића. Тако је већ тада у Херцеговини био познат Мујо Мерзић који је био командир једне муслиманске четничке чете. У четничке редове улази један број муслимана и на подручју цијеле Краљевине Југославије као и припадника других југословенских народа (Хрвати, Словенци, чак и Албанци). У Сарајеву се 1942. године оснива Муслимански четнички акциони комитет који је бројао четрнаест чланова, чији је секретар био новинар и публициста Алија Коњхоџић.

У окупираном Београду је тада образован и Муслимански центар који је био у илегали, али је успјешно сарађивао са Равногорским покретом и посебним каналима одржавао везу са Босном и Херцеговином. Успостављени су контакти у циљу сарадње и у Зеници, на подручју Требаве, Озрена, Мостара, Тузле, Бјељине, источне Херцеговине, Мајевице, Пљеваља, Нове Вароши, Сјенице итд. Чак се и један број муслимана прикључио локалним четничким одредима. Тако се крајем фебруара 1942. године у пљеваљском крају 37 муслимана из Косанице код Пљеваља прикључило четницима у сусједним селима, формирајући свој вод под командом Хајдара Аљићевића. Партизани су одмах тим муслиманима конфисковали имовину. У Пљевљима је основан Национални одбор, као испостава Националног комитета на Цетињу, који је радио на сарадњи и са српском владом генерала Милана Недића. Потпредсједник тог Националног одбора био је пљеваљски муфтија Дервиш Шећеркадић. Осим Шећеркадића, у одбору су од муслимана били Сафет-бег Мушовић, Авдо Караметовић и Ахмет Чаушевић. Муфтија Дервиш Шећеркадић је био предратни шеријатски судија у Скопљу и противкандидат за реис-ул-улему Фехиму еф. Спахи, рођеном брату Мехмеда Спахе, предсједника Југословенске муслиманске организације (ЈМО).

Овај Одбор, на челу са муфтијом Шећеркадићем, сарађивао је са Србима и заједно су радили на спасавању недужних људи од терора и злочина окупатора, усташа и других непријатељских формација. У децембру 1941. године муфтија Шећеркадић се у Пљевљима састао и са др Стеваном Мољевићем, главним идеологом Равногорског покрета. Том приликом су се сложили око обнављања Југославије на програму „Хомогена Србија“, који је др Мољевић већ био написао. Такође, почетком 1942. године формиран је и Ковачки четнички одред, под командом учитеља Хамдије Кријешторца, у духу дјеловања Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО). Касније ће овај одред бити преформиран у Муслиманску милицију. Послије партизанског покушаја ослобођења Сјенице и њиховог страдања крајем децембра 1941. године, предсједник Управног одбора Сјенице, Хасан Звиздић, успоставио је контакт са тадашњим четничким командантом Златарског (Нововарошког) среза, поручником Вуком Калаитом, каснијим командантом 2. милешевског корпуса ЈВуО, и са њим се договорио о ненападању и одбрани од партизана. Такви договори су склопљени и са другим локалним четничким командантима у Сјеничком срезу – потпоручником Миланом Шекуларцем из Чедова, попом и резервним наредником Селимиром Поповићем из Штавља и поручником Слободаном Киковићем из Лопижа. А са поручником Калаитом договор су имале и муслиманске вође на територији општине Кладница. Ти договори су поштовани до краја рата на подручју тадашњег Сјеничког среза. У октобру 1944. године четничке јединице под командом капетана Вука Калаита и кладничке муслиманске милиције заједно су водиле борбе са партизанима који су наступали од Ивањице и Златибора.

Занимљиво је писмо најугледнијих нововарошких муслимана упућено предсједнику Управног одбора Хасан-аги Звиздићу у Сјеницу, у којем се жале на комунисте да својом пропагандом усмјеравају неке муслимане у борбу против четника који под командом поручника Вука Калаита не чине ништа лоше муслиманима, већ их, напротив, штите. То писмо је потписало 28 грађана Нове Вароши, међу којима су неки нечитки, па наводимо оне чији су потписи јасни: Хафиз Мустафа Ибишбеговић, Хајро С. Бербовић, Салих Хаџимуртезић, Алија Билалагић, Ибрахим Хаџибеговић, Омер Салихбеговић, Хусеин Долмагић, Мехмед Бегић, Бећир Туркмановић, Махмут Кавазовић, Бећир Ибровић, Мујо Хаџиибрахимовић, Авдо Авдагић, Мехмед Тировић и др.

Стравични усташки злочини над Србима забринули су и окупаторе, јер су због тога многи Срби, па и муслимани, прилазили и партизанима и четницима. И то је био један од разлога да четници добију налог да ступе у контакт са муслиманским милицијама. Та сарадња, иницирана од Врховне команде и лично генерала Драже Михаиловића, датира од љета 1942. године, када су успостављени први контакти муслимана са представницима четничког покрета на Мајевици, затим у крајевима Требаве, Тузле, Озрена и Зенице како би се тамо успоставио ред и мир.

Међу муслиманима у Херцеговини посебно се истакао љекар из Невесиња, др Исмет Поповац, који је хвалио Михаиловићево „исправно становиште у погледу муслимана“.

У бројним лецима позивају се муслимани у четничке јединице. Тако је у једном од њих писало: „Забијте глогов колац овоме демону – усташама. Супротставите се Павелићевој машинерији која је свјесно и несвјесно уништила већ преко 100.000 живота. Растурите у неповрат овај жалосни циркус у којем су муслимани били и тореадори и бикови. Крените путем Хаџи Лоје, Салиха Форте и Али-паше Ризванбеговића. Дванаести је час да спашавате што се спасити да, јер је куцнуо час пречишћавања, исправљања историјских грешака и стварања нових појмова и назора…“

Prvo finale na svjetskim prvenstvima u istoriji za reprezentaciju Srbije u kadetskoj(u17) kategoriji.

Finale se igra sutra u 19:15 protiv reprezentacije SAD, prenos na ArenaPremium 5 (BiH)/ArenaPremium 4 (Srbija)

Lejlek džamija (Ahmed-beg Silhadar džamija)

U starim dokumentima sačuvan je prvobitni naziv ove bogomolje – Ahmed-beg ili Ahmed-beg Silhadar džamija, što se verovatno odnosi na ime njenog ktitora. Pod ovim imenom džamija se pominje u turskim popisima iz 16. i 17. veka.

Kako je Lejlek džamija više puta rušena i paljena, njena sadašnja građevina zapravo potiče iz obnove u prvoj polovini 18. veka. O toj obnovi svedoči i reč „havale” pridodata ispred imena prvobitnog vakifa (zadužbinara) Ahmed-bega, zabeležena u ćilemi iz 1767. godine, što u prevodu znači preinačiti i preneti na drugog. U ovom periodu obnovljeni su i mnogi drugi ratom oštećeni sakralni i profani objekti.

Obnova u 19. veku i natpis na česmi

Iz sačuvanog natpisa vidi se da je 1881. godine džamiju obnovio Salih-beg Begović, sin Hadži Ali-bega. Pored same obnove, on je dozidao otvoreni trem, izgradio mekteb (školu) i obnovio česmu, koja je služila za uzimanje abdesta, ali i za piće.

Kamena ploča na česmi (dimenzija 45 × 55 cm) sadrži natpis na turskom jeziku ispisan arapskim pismom. U slobodnom prevodu on glasi:

„Onima koji budu pili vodu s ove česme neka je na zdravlje,

A dobrotvoru neka Alah, kako je i obećao, dadne obilnu nagradu.

I neka mu oprosti njegove brojne grijehe.

Dobrotvor je Hadži Alibeg-zade (Hadžialibegović) Salih-beg.

Pisano početkom mjeseca zilhidže 1308. godine.” (između 8. i 17. jula 1891. godine)

Arhitektura objekta

Lejlek džamija je manja, jednoprostorna kupolna građevina sa tremom koji natkrivaju tri male kupole.

Molitveni deo: Iznad glavnog dela, koji je približno kvadratne osnove, uzdiže se kupola bez otvora, uklopljena u osmostrani tambur.

Osvetljenje: Unutrašnjost osvetljavaju po tri nisko postavljena prozora na bočnim zidovima, kao i dva prozora u donjoj zoni na zidu prema tremu.

Fasada i detalji:

Fasada je omalterisana i okrečena, dok su okviri oko ulaznih vrata i prozora izvedeni od obrađenog kamena. Krovni venci su urađeni od zupčasto postavljenih opeka.

Trem: Visoki i duboki trem nose masivni kameni stubovi bez dekorativno obrađenih baza i kapitela. Od tri kupole iznad trema, centralna je nešto veća, čime je naglašen sam ulaz.

Minaret: Osmostran je, zidan od kamenih tesanika i većim delom prislonjen uz samu zgradu džamije.

Dimenzije, koncepcija i kvalitet zidanja ukazuju na to da je džamija podignuta u vreme kada su se napuštali strogi obrasci gradnje kupolnih džamija. Građena je vrlo skromno, za razliku od većih objekata ove vrste koji su pratili uzore čuvene Brusanske škole.

Rekonstrukcije i savremeni izgled

Tokom kasnijih konzervatorsko-restauratorskih radova, na džamiji su preduzeti obimni poslovi na statičkoj konsolidaciji i rekonstrukciji trema. Iako je trem tokom obnove u 19. veku bio zatvoren, ovim radovima vraćen mu je prvobitni, otvoreni izgled.

U prošlosti su uz džamiju postojali zgrada mekteba, nekoliko jednostavnih nišana (nadgrobnih spomenika) i stara česma. Islamska zajednica je 2001. godine u dvorištu izgradila novi kompleks koji se koristi u obrazovno-vaspitne i ekonomske svrhe. Tom prilikom je stari mekteb porušen, dvorište je popločano, a česma potpuno obnovljena.

Poreklo imena i legende

Džamija je dobila ime po lejlecima (rodama) koje su gradile gnezda na minaretu (tur. leylek = roda). Rode se među muslimanima u ovim krajevima tradicionalno smatraju svetom pticom.

Za ovaj objekat vezuju se dve zanimljive priče:

Legenda o rodi: Prema narodnom verovanju, na mestu današnje džamije nekada se nalazila crkva na koju je sletela roda i obavila molitvu (klanjala). To je protumačeno kao znak da objekat treba pretvoriti u džamiju. Ipak, arheološka istraživanja nisu potvrdila postojanje crkve na ovom mestu.

Predanje o sultanu Fatihu: Sačuvano je i predanje da je u ovoj džamiji, tokom svog pohoda na Bosnu 1459. godine, molitvu (namaz) obavio sultan Mehmed Fatih. Ukoliko je to tačno, to bi značilo da je ova džamija sagrađena u isto vreme kada i Gazi Isa-begova džamija, što je čini jednom od najstarijih u celom gradu.

Делите даље да сви виде и знају за његов нестанак! Ово је озбиљно!

У метохијском манастиру Високи Дечани налази се једина фреска на свету на којој Исус Сведржитељ има у руци мач уместо књиге. Десница Божијег Сина, колико је познато, никада није држала оружје, већ је вазда на мир позивала. Основна намера дечанског живописа била је да исликана светлост писма зрачи мудрост божанских порука. Онда су, у несрећним догађајима у Србији, завладала чудна збивања и небески знак опомене указао се на зиду манастира посвећеног Христу Пантократору.

Две легенде тумаче час у којем се књига, симбол речи, претворила у мач, симбол силе. Када је Стефан, син краља Милутина, узбунио властелу и тешко се завадио са оцем, дошло је до најсвирепије казне у историји српских владара. У војевању и освајању престола Стефан је заборавио да је својим синовима наденуо имена Душан и Душица, по души, да буду душевни и да се сваке силе клоне. А моћни краљ, отац му Милутин, наредио је да га ухвате и, у тајности, у Скопљу ослепе усијаним мачем.

Тако је згаснуо вид Стефана, потоњег Дечанског. А жарни мач осветник указао се у будућности уместо књиге у руци Исуса Сведржитеља. И као што је Стефан у младости устао против оца, тако је касније његов син Душан устао против њега. И као што је некад погружен пред оцем, стајао је Стефан немоћан и пред сином.

У Метохији је сачувана легенда да се у самртном часу краља Стефана над васцелом земљом Србијом зачуо јаук поруке из које се само једна реч отргла и винула према његовој задужбини. Кад је као ватрена птица слетела на крст манастира, међу његовим зидовима зачуо се звекет оружја. Верује се да се баш тада књига у руци Христа Сведржитеља у мач претворила. Тако се пре исхода времена пресудни дан српским владарима исказао.

А једно друго памћење, које такође објашњава настанак мача из књиге, враћа нас у турско време, кад су освајачки силници застали пред Високим Дечанима, да оробе оно што је било и царско и господње. Света књига пала је на под и одмах се узнела на олтар, а сам Пантократор узвитлао је мач да одбрани светињу. Сви су се Турци панично разбежали, а светлост мача гонила их је све док нису попадали на земљу и издахнули у мукама. Од тада траје веровање на Космету да мач у Христовим рукама означава место на којем ће доћи до одсудне битке између хришћанства и оних који га нападају. Тада ће, међу крвавим косметским божурима изронити нож потајац Милоша Обилића.

По судбинском тумачењу догађаја, смрт султана Мурата на пољу Косову не треба схватити као извршење заклетве Милоша Обилића, дате кнезу Лазару у предвечерје одсудне битке, већ као подвиг витеза који је у последњем боју свог живота тражио највећу замену за своју главу. Све што је имао и одабрао тај врли јунак било је најлепше и најбоље у тадашњој српској земљи. Његова жена Вукосава била је најлепша од свих српских кћери; једино је он јахао видовитог коња и нико осим њега није имао нож потајац. О томе сведочи и ово староставно причање дечанског пророчанства.

Кад је млади витез дочуо да у Шошаници под планином Столови неки Перо Бркушић има чудесног коња Ждралина, који види по ноћи и наслућује сваку опасност, запутио се из престоног Крушевца да извиди ко коме може да одоли. На брду Стубић Ждралин се устублио; једва га је из места помакао. Одмах је у потоку Турија турио у руке домаћина силно благо, али овај је одбио злато и поклонио му Ждралина, говорећи: „Видовитом јунаку само видовит коњ недостаје!“

У повратку, Милош наиђе на ковача који је исковао и оштрио мачеве, па га упита има ли нешто што нико нема. – Само оно што се не види – одговорио је старац и за славу јуначког имена даровао му нож потајац, који се чува у недрима, поред срца.

Тако опремљен, Милош Обилић отишао је у бој одмах после причешћа у Самодрежи цркви. Видовити Ждралин провео га је кроз турску војску и одвео до Муратовог чадора, а нож потајац изнедриле су његове груди и унеле у десницу којом је подвиг учинио. Тако је своју витешку главу жртвовао за царску и разгласио по свету победу српске војске.

У Косовском боју нестала је глава кнеза Лазара, али се заувек изгубио и Обилићев потајац. Његово поновно појављивање из земље, верује се, огласиће и појављивање из стене бритке сабље Краљевић Марка. Кад се две вере сукобе на Косову, казује даље дечанско пророчанство, Исусовом мачу и Обилићевом потајцу придружиће се и Маркова сабља, јер одбрана треба у светом тројству да се обједини.

У овом стародревном запису, који чувају три безимена човека, помиње се Бела стена надомак Космета у којој почива усечена сабља српског јунака чији се живот кроз векове пронео. У дану причешћа Лазареве војске у цркви Самодрежи Марко је окаснио, јер му се није ни дало да стигне на бојно поље. Пред сунчев залазак, кад му је Шарац у земљу упао, усамљени јахач предосетио је пораз Срба и забио своју белу сабљу у Белу стену. Од тог доба она чека јунака чијој ће се мишици уздићи ка небу, као Исусов мач у задужбини Стефана Дечанског.

Догодиће се то после туђег рата на туђој земљи. Од тих збивања ускомешаће се и Косово и сав његов пород повијаће се као колевка са дететом, али нико неће смети први да запуца из страха да оно дете не испадне у бездан. И кад опет прође време наићи ће однекуд туђи синови, носећи поруку својих господара о ономе што мора да се догоди. Настаће свеопшти погуб и тог пролећа процветаће крвави божури и тамо где никада нису ницали.

Тада ће она три безимена човека стићи у ходочашћу до Дечаског манастира и стати са десне стране Исусова мача. Чекаће да им се придруже доносиоци Обилићевог потајца и Маркове сабље. Они ће говорити: „Ко се оружја лати, како ће изаћи пред Господа?!“ И никога неће бити да оружју приступи. Опет ће реч бити прва и мач ће се у књигу преобразити.

Braća Petar i Pavle Golubović imali su tek 7 i 5 godina, kada su ih početkom jula 1992. godine, zajedno s roditeljima, uglednim Srbima iz Konjica, profesorima Đurom i Vlastom, iz stana izveli pripadnici Specijalnih jedinica policije pod kontrolom tadašnjih gradskih vlasti.

Porodica je odvedena na lokalitet kod mjesta Spiljani, blizu Konjica, gdje su poredani i strijeljani iz automatskog oružja. Roditelji i petogodišnji Pavle preminuli su na licu mjesta, a sedmogodišnji Petar je preživio prvo strijeljanje jer ga meci nisu pogodili. Nakon što su ubice otišle, dječak je po mraku uspio doći do policijskog punkta u selu Bijela kako bi potražio pomoć.

Policajci s punkta su umjesto da mu pomognu, telefonom obavijestili iste egzekutore da se dječak nalazi kod njih. Ubice su se vratile, preuzele Petra, odvele ga na lokalitet pod nazivom Galjevo i tamo ga ponovo strijeljali i ubili.

Za ubistvo porodice Golubović, Miralem Macić je osuđen na 12 godina zatvora.Po odsluženju kazne ponovo je uhapšen po novoj optužnici za ubistvo civila srpske nacionalnosti u Konjicu, nakon čega sa Tužiteljstvom BiH sklapa sporazum o priznanju krivice i svjedočenju o drugim zločinima na području Konjica tokom rata od 1992-1995. godine. Prije početka novog sudskog procesa, Macić je umro u zatvoru, u januaru 2012. godine.

Pravosnažna presuda nije obuhvatila sve učesnike zbog smrti tokom rata ili prije završetka procesa:

Šefik (Halil) Tucaković bio je označen u optužnici kao inicijator i organizator koji je predložio porodicu Golubović kao metu. S obzirom na to da je poginuo u ratu, postupak protiv njega je zvanično obustavljen.

Mirsad Maksumić, jedan od ubica je takođe poginuo u ratnim dejstvima prije izricanja presude.

Imena braće Petra i Pavla Golubovića uklesana su i u zajednički spomenik ubijenoj djeci Konjica, postavljen ispred škole na Musali, kao još jedan podsjetnik na besmisao rata i najstrašnije zločine, posebno one u kojima su ubijeni najneviniji.

Anis Kosovac iz Konjica podigao je kapiju i spomen ploču na lokalnom pravoslavnom groblju dvojici dječaka ubijenih tokom rata u BiH.

Nepunih sto metara od svoje kuće u Donjem selu kod Konjica, na desnoj obali Neretve, Kosovac je na ulazu u staro pravoslavno groblje vlastitim sredstvima obnovio podzid, postavio novu kapiju, te postavio spomen-ploču ubijenim dječacima.

Prema sveobuhvatnoj bazi podataka Istraživačko-dokumentacionog centra (IDC), u BiH je tokom rata ubijeno i nestalo 3.372 djece. U Sarajevu je, prema podacima Zavoda za zdravstvenu zaštitu, stradalo 1.601 dijete.

Prema zvaničnim podacima Instituta za nestale osobe BiH (INO BiH) i bazi podataka koju je krajem 2025. godine predstavila Balkanska istraživačka mreža (BIRN BiH), tokom rata je nestalo ukupno 1.297 maloljetnika, a još uvijek se aktivno traga za 327 do 372 djece čija sudbina ili posmrtni ostaci ni tri decenije nakon rata nisu pronađeni. Među njima je i 29 beba koje su imale manje od godinu dana kada im se izgubio svaki trag.

Ubistvo Petra i Pavla nije jedini izolovani slučaj, gdje su se etnonacionalističke oružane matrice sprovodile na najmilitantniji i najubitačniji način. Djeca kao najnevinija, najnezaštićenija, su bila na prvim vojnim udarima i metama.

Sami navedeni brojevi ubijene i nepronađene djece ukazuje koliko su ona stradala na teritoriji čitave BiH.

Decenije su prošle, pojedinci su dobili neadekvatne kazne što ukazuje na odsustvo bilo kakve humanosti, ali i nepoštovanja Ženevske konvencije i Konvencije o zaštiti djece.