u/14PerunsThunder1389

Децембар 1915. Србија пред колапсом, нападнута од три велике силе, Аустроугарске, Немачке и Бугарске. Држава се измешта са своје територије, а савезници…

Мало их је тада било довољно близу да помогну. Ипак, покушаја је било. Један од таквих извели су Ирци. Ево их на фотографији. На српској територији.

Ово је прича о њима.

Када је било јасно да Бугари крећу све јужније, не би ли опколили српску војску у повлачењу, на граници Краљевине Србије и (у Великом рату тада неутралне) Грчке, ирска Десета дивизија, састављена од око 8.000 добровољаца, код села Костурино је покушала немогуће.

Да заустави целу једну бугарску армију. Од 99.497 људи.

Само, где су се уопште налазили ти Ирци? Лево од њих су Французи гледали да буду најближи угроженим Србима, штитећи им повлачење, а ирска дивизија је покушала да спречи продор кроз једини планински пролаз у Вардарској долини који је Бугарима значио. Хтели су Бугари да опколе Србе и да Немцима обезбеде пругу Берлин – Константинопољ (Истанбул), како би се помогао савезник, Турска. А Ирци су се у Солун искрцали у летњој опреми, право после сопственог покоља код Галипоља, у саставу британских империјалних трупа којима је дат у задатак да овлада свим тим морско-копненим, а стратешки важним тачкама на светским раскрсницама. Тако то, ваљда, са империјама и иде, док их не дочека неко одлучан, као што су Турци то били код Галипоља. И, у поменутој летњој опреми Ирци су и стигли у новембру у околину Костурина. До бугарског напада – више од хиљаду Ираца однешено је у болнице, због промрзлина.

Па опет, када је страшан бугарски напад почео, а требало је бранити висораван окружену високим врховима (што само по себи представља тежак положај), и то висораван толико камениту да је најдубљи ров могао бити 60 сантиметара, (што никако не штити довољно од артиљерије а и снажне пешадијске ватре), Ирци нису побегли главом без обзира.

Дошли су да помогну Србима, и – остали су где је требало.

Када је напад почео, заборавили су на змије о којима су писали родбини, заборавили на децембарску планинску балканску хладноћу. На огромну снагу непријатеља. Само у првом удару, у борби прса у прса, 138 Ираца из петог, даблинског батаљона, оставило је свој живот на тада још увек неокупираном српском тлу. У три дана борби, тај ирски батаљон је са 1.042 спао на 565 војника. Ништа боље нису прошли остале ирске јединице. Јер ништа мање храбрије нису ни биле.

Када је команда видела да је даљи отпор узалудан, јер је (и поред храброг држања Француза, којима је погинуло 1.804 војника), огромна бројност омогућила Бугарима да се увуку између две савезничке војске, али и да зађу кроз разруђене спојеве ирских јединица, наређено је француско-ирско повлачење. Бугари су тријумф славили уз трубе и сигналне ракете, Немцима су у наредна два дана обезбедили сигурно функционисање пруге Берлин – Константинопољ, а Срби… Срби су успели да, уз неколико бравура сопствених снага, се домогну обале, а онда, кроз нову Голготу, преко Крфа… Остало знате.

У славу Ираца који су се борили да би Краљевина Србија опстала, тамо негде код Дојрана и дан данас стоји келтски крст. На њему пише:

„У знак сећања на оне из Десете ирске дивизије који су пали на Галипољу, дали животе у одбрани Србије, а и у славу свих Ираца који су дали своје животе у Великом рату“.

Ова прича је попут тог крста. Знак сећања на те Ирце.

Дарко Николић

Izvor: Кад су Ирци кренули на Бугаре да би помогли Србима | Компас https://share.google/YZhVlDgG9tQyHHTje

Устанком у Херцеговини 1875. године, у тадашњој констелацији међународних односа, ситуација је водила у нови црногорско-турски рат. Очекиваним учешћем Србије сматрало се да ће доћи до ослобађања Срба који живе под османском влашћу. После војних и дипломатских припрема Црна Гора је 28. јуна/ 10. јула 1876. године ступила у рат против Османског Царства, тзв. Вељи рат. Црногорска војска је дејствовала на три фронта, главнина црногорске војске, са књазом Николом на челу, дејствовала је у Херцеговини скупа са херцеговачким устаницима и њене војне операције биле су усмерене на ослобађање Херцеговине и градова који су стратешки били важни за Црну Гору.

Црногорска војска кренула је преко Гатачког поља у сусрет војсци мушира Мухтар-паше. То је подсећало на древне походе српске војске. Добро је запазио војвода Гавро Вуковић да је кроз Херцеговину први пут после Косова марширала српска војска. Међутим, књаз Никола није знао да су Аустро-Угарска и Русија тих дана (8. јула 1976) потписале тајни споразум по коме, у случају победе Србије и Црне Горе, њихова проширења су једино могућа у правцу Новопазарског санџака, а Босна и Херцеговина да остају у интересној сфери Аустро-Угарске. У том циљу је била и посета барона Темела краљу Николи, који је наговестио аспирације Аустро-Угарске.

Црногорски Северни одред јачине 17 црногорских и 11 херцеговачких батаљона и 4 топа, под командом војводе Станка Радоњића, имао је прве окршаје са турским снагама између Бишине и Вележа. Јаче турске снаге почеле се да потискују Црногорце и Херцеговце и књаз Никола је донео одлуку да крене из рејона Невесиња према црногорској граници. Истим правцем паралелно, само с друге стране планине Бабе, кретао се и Мухтар-паша, али су Црногорци релативно брзо по великој врућини превалили деоницу од 60 километара и заузели боље положаје од Мухтар-паше. Књаз је војску прикупио 27. јула увече у селу Врбици с предстражама између Вучјег дола и Билеће.

Тога дана књаз Никола распоредио је све снаге у 4 бригаде, а резерву од 6 батаљона задржао под својом непосредном командом. Турске снаге (24 батаљона и 12 топова) под Мухтар-пашом наступиле су за Северним одредом и стигле у Билећу 27. јула 1876. Турци су 28. јула са 16 батаљона и 12 топова кренули правцем Билећа — Вучји до — Убли; у претходници су се налазила 4 батаљона и 2 топа под Селим-пашом; за њима су наступали 5 батаљона и 3 топа под Осман-пашом, са задатком да пре Вучјег дола скрену ка Голом брду (кота 1049) и Вардару (кота 1129) ради заштите левог бока главнине; главнина јачине 9 батаљона и 7 топова наступала је под непосредном командом Мухтар-паше, а испред ње башибозук (око 1000 људи).

Сердар Јоле Пилетић предложио је књазу Николи да сву војску подели на четири бригаде, а да он задржи врховну командантску позицију. Тако су црногорско-херцеговачки батаљони подељени по новопостављеним бригадирима: Пека Павловића, Јола Пилетића, Баја Бошковића и Петра Вукотиће (као дивизијара). Књаз Никола је располагао са укупно 30 батаљона, затим одреди добровољаца од којих је био најбројнији онај под командом војводе Шака Петровића (састављен од житеља с аустроугарске територије). На Вучјем Долу 22 батаљона су била под непосредном командом књаза, четири су била у кланцу Дуге, а четири под командом новоименованих војвода Вукаловића и Мусића су остали у рејону Поповог Поља. Муктар паша је располагао са око 45.000 војника, док су црногорско-херцеговачке снаге имале око 14.000.

Мухтар-паша је 13/25. јула упутио дивизијског генерала (ферика) Осман-пашу да иде ка Врбици и Вучјем долу и да заједно са колоном бригадног генерала (лива) Селим –паше заобиђе књажеве трупе како би их изложио ефикаснијем удару своје главнине која се кретала за овим колонама. Међутим, Мухтар-паша је направио кобну грешку дозволивши да му се предње две колоне одвоје и много удаље од главнине.

Црногорско-херцеговачке предстраже изложене дејству артиљеријске ватре повукле су се на Кокот (кота 1249), Ковчег (кота 1216) и Голо брдо (кота 1049 и кота 1073). Бригаде из логора у селу Врбици кренуле су ка положајима Вардар — Ковчег и избиле колоном на десно крило под сердаром Јолем Пилетићем, на центар под сердаром Бајом Бошковићем и на лево крило под војводом Петром Вукотићем, за њим војвода Пеко Павловић, а књаз Никола са 6 батаљона на Кокот (кота 1249). Турска предходница се одвојила од главнине војске у две колоне, те је бројчана предност црногорско-херцеговачек војске била 3 према 1. Одступницу црногорско-херцеговачкој војсци у кланцу Дуге чували су Богдан Зимоњић и Лазар Сочица.

Сердар Јоле Пилетић предложио је књазу Николи да сву војску подели на четири бригаде, а да он задржи врховну командантску позицију. Тако су црногорско-херцеговачки батаљони подељени по новопостављеним бригадирима: Пека Павловића, Јола Пилетића, Баја Бошковића и Петра Вукотиће (као дивизијара). Књаз Никола је располагао са укупно 30 батаљона, затим одреди добровољаца од којих је био најбројнији онај под командом војводе Шака Петровића (састављен од житеља с аустроугарске територије). На Вучјем Долу 22 батаљона су била под непосредном командом књаза, четири су била у кланцу Дуге, а четири под командом новоименованих војвода Вукаловића и Мусића су остали у рејону Поповог Поља. Муктар паша је располагао са око 45.000 војника, док су црногорско-херцеговачке снаге имале око 14.000.

Мухтар-паша је 13/25. јула упутио дивизијског генерала (ферика) Осман-пашу да иде ка Врбици и Вучјем долу и да заједно са колоном бригадног генерала (лива) Селим –паше заобиђе књажеве трупе како би их изложио ефикаснијем удару своје главнине која се кретала за овим колонама. Међутим, Мухтар-паша је направио кобну грешку дозволивши да му се предње две колоне одвоје и много удаље од главнине.

Црногорско-херцеговачке предстраже изложене дејству артиљеријске ватре повукле су се на Кокот (кота 1249), Ковчег (кота 1216) и Голо брдо (кота 1049 и кота 1073). Бригаде из логора у селу Врбици кренуле су ка положајима Вардар — Ковчег и избиле колоном на десно крило под сердаром Јолем Пилетићем, на центар под сердаром Бајом Бошковићем и на лево крило под војводом Петром Вукотићем, за њим војвода Пеко Павловић, а књаз Никола са 6 батаљона на Кокот (кота 1249). Турска предходница се одвојила од главнине војске у две колоне, те је бројчана предност црногорско-херцеговачек војске била 3 према 1. Одступницу црногорско-херцеговачкој војсци у кланцу Дуге чували су Богдан Зимоњић и Лазар Сочица.

У зору 14/26. (29) јула 1976. на Вучјем Долу је дошло до чувене битке. Турска претходница се под ватром црногорско- херцеговачких предстража развила у стрељачки строј, заузела Ковчег (кота 1216) и продужила према Кокоту, а снаге под Осман- пашом су преко Радмиловића Дубраве (део села Баљака) продужиле покрет према Вардару (кота 1129). За то време Северни одред избио је на положаје Вардар и Кокот и кад су се Турци приближили на 1000-1500 м кренуо им у сусрет. У борби на бајонет, прса у прса, Турци нису имали превише изгледа. У борби у којој нож и сабља доминирају с Црногорцима се тешко било ко могао носити на бојишту. Уз то, добар део црногорских старешина носио је савремене Гасерове револвере са са шест метака.

Мада без подршке артиљерије, која је била упућена у Убле, лево крило Северног одреда је у снажном налету разбило башибозук који је у бекству у пролазу, кроз редове низама, начео њихов морал. Северни одред је заузео на јуриш Ковчег (кота 1216), ликвидирао турску артиљеријску посаду и запленио топове; ту је погинуо Селим- паша; десно крило Северног одреда разбило је, за то време, колону под Осман-пашом, запленило топове, заробило цео батаљон Турака и Осман-пашу. Мухтар-паша успео је да развије за борбу само део главнине, коју су одмах напали већ развијени црногорски батаљони и натерали је да већим делом баци оружје и у паници побегне према Билећи. Уништене су две турске бригаде, а ко зна да ли би се и сам Мухтар-паша спасио да је имао храбрости да сачека црногорске батаљоне. Разбијене турске снаге гонио је Северни одред све до утврђења у Билећи, из којег је Мухтар-паша, сјутрадан, одступио према Ттребињу.

У бици су Турци имали 4000 погинулих и рањених; међу погинулим сем Селим-паше налазила су се 3 миралаја (пуковника), 3 потпуковника и 168 нижих официра; заплењено је око 3000 пушака – острагуша, 21 застава, и др. Лука Филипов Драгишић из Пиперског батаљона заробио је дивизијског генерала Осман-пашу. Црногорско-херцеговачки губици били су 70 погинулих и 118 рањених. Заплењен је огроман ратни плин, пушке, миниција, топови, ратни материјал, а заплењен је и велики број турских ратних застава.

На Вучјем долу стекли су венац славе четворица Петровића: Шако, Ђуро и Блажо, док је Филип задобио тешке ране. Истакли су се и војводе: Петар Вукотић, Пеко Павловић, Новица Церовић, Анто Даковић, Симо Баћовић, Глигор Милићевић, Станко Радоњић, сердар Јоле Пилетић, сенатор Бајо Бошковић, капетан Ћетко Ераковић, алајбарјактар Јовица Зиројевић, командир Шћепан Папић, поткомандир Саво Пејовић, Ђока Лазарев Поповић, Лука Филиповић.

Победа на Вучјем Долу представља важан моменат у ратовању Црне Горе са Турском. Црна Гора је овом победом наговестила и Османској царевини и европској јавности да ће тражити своје место приликом решавања Источног питања.

Започевши рат величанственом победом, Црногорци су Вучји До сврстали у највеће датуме ратне историје против Турака кроз читав 18. и 19. век.

У народној свести Вучји До је надвисио Граховац.

Победа на Вучјем Долу одјекнула је Европом.

Руски цар Александар II наградио је књаза Николу Орденом „Светог великомученика победоносца Ђорђа“ II реда, а црногорске команданте: војводу Божа Петровића, војводу Петра Вукотића, војводу Илију Пламенца и војводу Марка Миљанова Орденом IV реда. Руски цар је упутио још три Ордена истог реда да их књаз додели по његовој оцени, као и 18 војничких Георгијевских крстова, које је такође требало да уручи по властитој процени.

Победа на Вучјем Долу нашла је одраза и у писању црногорске штампе, у песмама и причама. О победи је писано у духу Косовског завета „…за слободу српском роду… да косовски бој освети… у бој лете Косово да свете…“. Машан и Вуко Петровић, стричеви књаза Николе, из Котора су му честитали победу речима: „да оствариш оно, за чим су наши отци вазда од Косова крв лили! Бог те живео на корист Српства…“.

Народ је певао.“Ој крвави Вучји доле /Одувек те Срби воле!“А народни песник допјевавао:“А док расте перје на соколу/Причаће се о Вучјему долу“. Књаз Никола захваљивао Богу и Светом Василију на победи, а и он и његов унук краљ Александар Карађорђевић обећали су да ће овде подићи цркву.

Битка на Вучјем долу продужетак је Косовске битке, па као што је у Самодржи цркви „три неђеље тридес калуђера“ причешћивало војску, тако су и овде на Црном Куку митрополит Иларион и архимандрит Висарион Љубиша, освештали 150 ратних застава. Касније је Петар Лубарда сликао Битку на Вучјем долу као диптих слике Косовски бој. Кнез Никола је у ратном прогласу написао: “Ја вас нећу позивати као кнез Лазар : “Ко не дође….“јер знам сви ћете замном…Мурат узе царство наше – Мурату га и отети ваља! “То је било у време кад је образ био црногорски устав, како је казао Љуба Ненадовић, који је одушевљен Вучедолском битком, одмах, 1876. године, спевао песму „Груда земље“, где је певао о Црној Гори, Црногорцима, књазу Николи, груди црногорске земље и невољама које од ње сналазе турскога цара Мурата:

„Да си откуд, царе, био

На крвавом Вучјен Долу,

Ти се не би уставио,

Ни у самом твом Стамболу“.

Izvor : Битка на Вучјем долу: Победа која је одјекнула Европом | Компас https://share.google/KwuKIXPKq5gfa2toO

Један од најпознатијих и најлепших примера успешног пробоја домаћих стрип аутора на светску сцену, Стеван Субић, у сарадњи са издавачком кућом „Чаробна књига“ званично најављује рад на новом великом пројекту. Реч је о капиталној графичкој новели под називом „Карађорђе“. Након година рада на култним светским франшизама као што су Бетмен, Супермен, Конан и Тарзан, те запажених ангажмана за амерички DC Comics и водеће европске издаваче, Субић се овим остварењем враћа домаћим историјским темама. Посебно је занимљиво то што се у овом спектаклу аутор представи у двострукој улози, као сценариста и илустратор.

Графичка новела „Карађорђе“ доноси бескомпромисно, искрено и дубоко понирање у амбијент тадашње Европе. Аутор кроз свој препознатљив уметнички израз ствара комплексну фреску о суровој судбини човека који је покренуо пламен слободе на Балкану, али и о личној цени коју је због тога морао да плати. Комплетно остварење биће у потпуности написано и нацртано у препознатљивој Субићевој црно-белој техници туша, са снажним контрастима и веома експресивном атмосфером.

Од Конановог појаса до Првог српског устанка

Стеван Субић је истакао да ову тему носи у себи већ годинама. Детаље устаничке опреме уткао је чак и у свој ранији рад на Конану, где је појас главног јунака осмислио као директан омаж устаничком силају. Према његовим речима, рад на овој књизи представља ауторски изазов првог реда у коме се историја сусреће са упечатљивом визуелном естетиком, а сарадња са „Чаробном књигом“ гарантује издање које ће померити границе регионалног и европског стрипа. Уз званичну најаву објављени су и први премијерни цртежи који публици откривају посебан визуелни тон пројекта.

Уметнички пут Стевана Субића, родом из Зрењанина, изузетно је атипичан. Иако је одрастао уз стрипове, са осамнаест година је потпуно престао да црта. Након скоро деценије паузе и без формалног уметничког образовања, 2009. године се вратио цртању од нуле. Свој међународни деби остварио је 2015. године, а убрзо потом потписао је и свој први професионални уговор са чувеном италијанском кућом „Бонели“, пише „Глас Српске„.

Светски успех и повратак кореним

а

Светску славу и признање критике Субић је учврстио радећи за америчког издавачког гиганта DC Comics, где је остварио запажене наслове попут „Загонетач: Година прва“, „Пингвин: Небитан човек“ и „Бетмен: Пун месец“. Упркос ангажманима на светским бестселерима, Субић увек истиче да кроз свој рад у иностранству пре свега представља своју земљу и културу, одржавајући блиску везу са домаћом публиком и регионалним издавачима.

Нови стрип посвећен је Ђорђу Петровићу Карађорђу, вођи Првог српског устанка из 1804. године и оснивачу династије Карађорђевића. Као једна од најмаркантнијих личности модерне историје, Карађорђе је предводио оружани отпор против османске власти и остао упамћен по великим победама попут оних на Мишару и Делиграду. Ова графичка новела доноси визуелно моћну причу о његовој непоколебљивости, храбрости и симболици борбе за национално васкрсење.

Sors: Стиже графичка новела "Карађорђе": Историјски еп о цени слободе | Компас https://share.google/pxDGe6LztG9tMoDIG

Историјске области, Стара Србија и права Македонија, постојале су у политичким плановима малих балканских држава, али и великих европских сила од средине 19. века, па до краја Великог рата. Србија је после Берлинског конгреса, 1878. године била принуђена да се окрене Југу и на такав начин спозна своје праве државне и националне интересе.

На простору Европске Турске који је обухватао и Стару Србију (Од Пљеваља, преко Призрена до Демир Капије и долине Струме) и праве Македоније (од Демир Капије, па до испод Солуна) сукобљавали су се важни интереси великих сила – Русије (стара идеја Велике Бугарске која се простирала и на Стару Србију и праву Македонију), Аустроугарске (Солун као крајњи циљ, али преко БиХ, Новопазарског санџака, Косова, Метохије и Албаније) и Велике Британије (одржавање Турске у тадашњим границама).

Срби у Старој Србији су прибегли одбрани кроз четовање због тешких невоља. Није то било из стратешких разлога, како је то чинила Бугарска под заштитом Русије која је и помогла при оснивању ВМРО. Многи виђенији Срби су страдали, а то се бескрајно настављало и претило потпуном нестајању (кроз убиства и бугаризацију).

Међу Србима који су се организовали било је учених људи, свештеника, учитеља и официра, али и обичних храбрих, искрених и способних младића. Један од њих је и војвода Муса или Кузун комита – Јагње комита, како су га звали Турци.

Петко Илић је рођен у Старом Нагоричану, недалеко од Куманова, 1886. године. Веома млад је почео са четовањем, тако да се о његовом детињству мало зна. Учитељ му је био познати војвода Јован Станојковић Довезенски из села Довезена код Куманова. Петко је ступио у четничку организацију 1902. године и учествовао у Илинденском устанку 1903. године. Српске чете су најпре прихватиле учешће у устанку, али су одустале од даљих борби када се сазнало да је то чисто бугарско дело са јединим циљем припајања Македоније Бугарској.

Петко Илић је био физички слаб и сувоњав, па су дуго одбијали да га приме, пошто су чете биле састављене од прекаљених и спремних српских бораца. Као млад момак, успео је да се убаци код Нацета Велешанца. Ова чета је неславно завршила. Уништена је од бугарске организације ВМРО.

Наце Велешанац није добро проценио или није имао довољно података, па је чету одвео у бугарско егзархијско село Рудник, где је и страдала. Поубијани су сви из чете на челу са Велешанцем. Петко Илић је заробљен. Као веома младог, нису га убили, већ спровели у Софију на преваспитање, сматрајући да је као Бугарин заведен од српске пропаганде.

Бугарски војвода из ВМРО, Крста Лазаров пише да је чету Нацета Велешанца уништио Стеван Димитров са својом четом и то у Башином селу, а не у Руднику.

Непознат је разлог због кога је Крста Лазаров изнео ове нетачне податке.

Истина је на сасвим другој страни.

Један од најпознатијих Срба тога краја, Вељко Мандарчевић био је српски четнички војвода на Скопској Црној Гори. Под утицајем бугарског војводе Боби Стојчева из ВМРО, као и новца који је добио из Софије, Мандарчевић је прешао на бугарску страну и променио име у Велко Мандарчев. Постао је војвода ВМРО за Кумановски крај и Скопску Црну Гору.

Боби Стојчев и Вељко Мандарчевић (Велко Мандарчев) су на Преображење, 6. августа 1904. године разоружали чету Нацета Велешанца. Успели су да преваре Нацета преко Велка Мандарчева који се представљао као Србин који има часне намере. Тада су побијени сви српски четници, осим Петка Илића.

Пошто га је Мандарчевић (Мандарчев) познавао одраније, сматрао је да због младости може бити преваспитан у бугарском духу и враћен на Скопску Црну Гору као бугарски војвода. Можда је то могло са неким другим, слабијим, али не и са Нагоричким.

Петко Илић је успео да побегне из Бугарске и домогне се Врања. Вратио се у Нагоричане и прикључио чети Павла Младеновића, познатијег као војвода Чича. Са овом четом, Петко је учествовао у бици на Челопеку, месту близу Нагоричана. Битка се одиграла 29. априла 1905. године и била је једна од највећих победа српских чета над регуларном турском војском и албанским башибозуком (албанске добровољачке скупине, састављене од локалног становништва које иду у борбу само због пљачке).

После битке, Павле Младеновић је прешао у Србију, а Петко Илић је остао са мало четника на Козјаку (Манасија Николић, Ђоша Бељановче, Коца Јанковић, Михајло из Кошине, Божин из Отљана, Анђел из Четираца, Костадин Кучкаревски и Денко Кумановче). Пронашла их je их регуларна турска војска са албанским башибозуком.

Битка на Китки је у народном предању остала различито упамћена. По једној верзији, борба је трајала скоро цео дан, све док Петковој чети није нестало муниције. Поломили су пушке да не би пале у руке Турцима, (посебно је албански башибозук волео пушке српских четника). Петко и Јован Стевановић из Јачинца су пуцали један у другога. Петко је рањен у бутину, а једини четник који је остао жив био је Костадин Кучкаревски. Петко је покушао да се склони, а Костадин је убио тројицу турска војника.

Идуће ноћи, Петко је пребачен у Врање на лечење.

По другој верзији, сви су се загрлили, а у средину је бомбу активирао Денко Кумановче. Зна се да је борбу преживео потоњи војвода Коца Јанковић.

По трећој верзији, Петко је пре битке на Китки постао војвода и она се одиграла после битке на Челопеку (априла 1905). Коста Пећанац је Петка звао Млади Синђелић, због ове активиране бомбе у четничком колу. У српским крајевима, Жеглигову и Скопској Црној Гори живи спомен на ову битку. Тешко рањеног Петка, пронашла је Мара из села Кучкова, од народа називана „војвода Мара Кучковка“, најпознатија жена у четничкој организацији тога краја. Она га је однела код др Михајла Шушкаловића који му је пружио прву помоћ, а онда га пребацио у Врање. Колико су легенде ишле далеко, може се видети и по причи како је Петко Илић погинуо, одржан му је четрдесетодневни парастос, на који се лично појавио.

Све ово је само приближно историјској истини. Треба разликовати две битке на Китки. Прву је водила осмочлана чета Петка Илића априла 1905. године, а шири сукоби на Китки, Петралици и Козјаку били су 31. маја 1905. године. Ова друга битка је била озбиљнија акција турских снага и албанског башибозука са циљем уништења српских чета, које су водили Павле Младеновић и Јован Довезенски. Ове искусне војводе успели су да извуку своје људе из обруча. Петко Илић је учествовао и у овом другом сукобу на Китки.

После опоравка, Петко се враћа четовању у свом крају. Звање војводе добио је новембра 1906. године и то за простор Скопске Црне Горе. Планирано је и да буде веза између два горска штаба. Брзо је постао популаран. Скроман, храбар, добар организатор, уживао је поверење, како становништва, тако и четника осталих чета, чак и неких турских чиновника.

Срби су га ословљавали са Господине војводо, а због лепоте Мома војвода. Водио је рачуна о моралу својих четника, али и становништва. Посебно је тешким казнама кажњавао силовања. Увео је 25 батина за чланове српских породица жена које силују Бугари и Арнаути, зато што их нису чували.

Конспиративно име у четничкој организацији било му је и војвода Муса.

Петко је имао смисла и за ширење националне свести, просвете и културе међу српским становништвом. Природно интелигентан, брзо је уочио да су просвета и култура најмоћније за очување националног идентитета. Из Србије је доносио књиге и делио их учитељима и свештеницима. У селима где је бугарска пропаганда била јака држао је говоре у којима је објашњавао да је Србија њихова матица, да су они хришћани, али и Срби. Сваки говор је завршавао речима о скором ослобођењу.

Једна од најпознатијих битака српских чета против бугарског ВМРО одиграла се 9. јуна 1907. године на Дренову. Јован Грковић Гапон који је написао и компоновао песму Спремте се спремте је 1909. године у Београду на скупу Срба из Старе Србије и Македоније поменуо и Петка Илића као учесника ове битке. Гапон је био учесник борби у Дренову.

Почетком 1908. године, Петка Илића помиње и Василије Трбић у припремама за напад на село Сопиште код Скопља. Заузели су га Бугари после злочина који су извршили над Србима овог села. Василије Трбић и Сава Грмија су требали да нападну са једне, а Петко Илић са друге стране, преко Вардара. Покушај су осујетиле турске снаге.

После Младотурске револуције 1908. године, српске чете су се предавале у Скопљу. Петка Илића је Турцима представио српски конзул у Скопљу, Живојин Балугџић и то као шефа Горског штаба српских прековардарских чета. Он то никада није био, већ је командовао четама у Скопској Црној Гори. Ниски раст и поприлична младост војводе Петка, запањили су Турке, који су га одмах назвали Кузун – Јагње комита.

На почетку сарадње са Младотурцима, видело се да то није ишло како треба. Српске чете су предавале оружје у Скопљу, док су Бугари и Грци у Солуну и Велесу слободно носили оружје. Због тога је Србима враћено оружје. Петко Илић је био члан петочлане делегације која је 20. август 1908. године преговарала са Младотурцима у Солуну (Петко, Бабунски, Глигор, Трбић и Коца Јанковић из Дреновца). Закључено је пријатељство два народа – српског и турског и завршен је процес легализације српских чета.

Петко Илић се вратио у Старо Нагоричане, оженио се Достаном и покушао да води миран породични живот. Младотурци су наставили са притисцима на Србе, а Бугари нису ни престајали са малтретирањем српског становништва. Због свега тога, Петко је обновио четовање 1910. године.

Подаци о његовој смрти, такође су на нивоу мита.

По једној историјској верзији, војвода Петко је у пролеће 1912. године дошао у село Страцин. То место је тада било упориште Бугара. Отпочела је борба и Петко је, наводно, покушао да уђе у кућу неког домаћина. Он се закључао у подруму, одакле је из пушке опалио у Петка Илића. Војвода је погинуо и одмах је сахрањен на Козјаку.

„Сараните ме поред границу, да гледам чете како проодив“, позната је његова реченица на самрти.

Истина је, међутим, да је сахрањен у порти манастира Св. Пантелејмона у Лепчинцу.

О његовој смрти, такође нема недоумица. Петко Илић је кренуо ка Страцину 4. марта 1912. године, пошто је чуо да се тамо улогорила бугарска чета. Имао је идеју да заузме село, бугарско упориште и тако обрадује војводу Вука, шефа Горског штаба. Село је већински било српско, али су га бугарске комите заузели и држали, тероришући Србе. Преко српског првака Митка Миленковића, Петко је повратио махале, осим једне у којој су се утврдили Бугари. У борби за ту махалу, Петко је тешко рањен и од тога је умро.

Посмртни остаци су из манастира Лепчинце пренети 1923. године у Старо Нагоричане. Десет година касније (1933), подигнут му је споменик, освештан 1937. године.

Бугари су поново окупирали Стару Србију и Македонију 1941. године, тада као савезници нациста и Хитлера. Покушали су да сруше споменик Петку Илићу, тако што су га минирали. Део се обрушио и убио једног бугарског војника.

После Другог светског рата, комунисти су кренули са реализацијом идеја са Четвртог конгреса КПЈ у Дрездену из 1928. године, који је познат по радикалним политичким ставовима о националном питању. То је значило стварање Републике Македоније у оквиру Југославије. Нова творевина је настала на идеологији КПЈ која је на том простору од свога настанка сарађивала са Бугарима из ВМРО.

Забрањено је помињање српског имена, а камоли обнова споменика Петку Илићу.

Ништа није промењено ни касније, добијањем државности Мекедоније. Верује се да је успела заједничка комунистичко-бугарска пропаганда да се народ око Вардара убеди да Срби тамо нису ни постојали и да су окупирали ту област 1912. године. Оно што је било поражавајуће је и однос Србије према томе. Као да се радило о некој области на другом континенту. У последње време постоје мали помаци. У космополитском Београду, Петко Илић је добио улицу и то на Врачару. Додуше, много пре њега, улицу је имао и Гоце Делчев, вођа бугарске терористичке организације ВМРО, чији је један од циљева био и поништавање свега српског у Старој Србији и правој Македонији (Георги Николов Делчев, Бугарин из Кукуша, вођа једног крила ВМРО које се залагало за аутономију Македоније и Тракије и њихово присаједињење Бугарској по моделу Источне Румелије из 1885. године).

Живот и страдање војводе Петка Илића Нагоричког је симбол борбе за тадашње српско национално ослобођење и уједињење са Краљевином Србијом. Значајно је и то што је његова личност била поприлично свестрана. Још као млад, схватио је да се идентитет једног народа брани и чува културом, просветом, вером и духовношћу, а тек на крају оружаном борбом. Због заслуга које је несебично учинио Отаџбини, Петко Илић Нагорички помињаће се док постоји српско национално биће.

Izvor:Владимир Вучковић: Петко Илић Нагорички | Компас https://share.google/E1NS965Y3Xl7TE8y4

Jedini sveštenik koji je ostao u manastiru Gračanici, na čuvenom Kosovskom polju u Srbiji. Svi ostali monasi manastira bili su ili ubijeni ili proterani od strane neprijatelja, a drevni manastir je bio opljačkan i lišen svojih relikvija i dragocenosti. Po dolasku Američkog Crvenog krsta, ovaj stari sveštenik sarađivao je sa tom organizacijom u pružanju pomoći siromašnima i stradalnicima tog kraja.

Manga se zove "Ishi no hama"

Тај 19. јул 1937. године у Београду је био врео, али не само због летњих температура. Тог дана чинило се да у читавој држави, а нарочито у њеном главном граду, сви – од министара па до обичног народа – имају на уму само једну тему и једну реч: Конкордат. Били су то дани када је један међународни уговор изазвао кризу која је запретила да доведе до верског рата и сруши тадашњу Краљевину Југославију.

Шта је заправо Конкордат?

Конкордат је међународни уговор који Света столица (Ватикан) потписује са одређеном државом како би се регулисао правни положај Католичке цркве и њених верника у тој земљи. Њиме се дефинишу питања попут веронауке у школама, плаћања пореза, као и процедуре за именовање свештеника и бискупа.

Након Првог светског рата и стварања Краљевине СХС (касније Југославије), држава је поред већинског православног становништва добила и значајан број римокатолика (око 40%) и муслимана (око 10%). Из тог разлога, питање регулисања односа са Ватиканом постало је веома важно за тадашњу власт.

Позадина сукоба и политички циљеви

Први покушаји да се потпише Конкордат почели су још двадесетих година за време краља Александра Карађорђевића, али су преговори текли споро. Питање је дочекало Милана Стојадиновића када је постао председник владе 1935. године. Уз подршку кнеза Павла, Стојадиновић је одлучио да покрене ово питање из два кључна разлога:

Унутрашња политика: Надао се да ће регулисање положаја католика умирити хрватске сепаратистичке тежње и ублажити српско-хрватски сукоб који је био највећа рана краљевине.

Спољна политика: У време великих превирања у Европи пред Други светски рат, Стојадиновић је веровао да ће приближавање Ватикану побољшати односе Југославије са Италијом и ојачати њен међународни положај.

Уговор је потписан у Риму 1935. године и та вест је у први мах прошла готово незапажено. Међутим, прави пакао је настао када је споразум требало да буде изгласан у Народној скупштини.

Буђење отпора и оптужбе за „покатоличавање“

Против Конкордата је снажно устала Српска православна црква, предвођена патријархом Варнавом и Синодом, подржана делом интелектуалне елите и опозицијом која је у овоме видела шансу за рушење владе.

Највећи спор изазвао је члан којим се Католичкој цркви признавало право да „врши мисију у Краљевини Југославији“. У јавности се створио снажан утисак да је православна вера нападнута, да документ даје предност једној конфесији и да отвара врата прозелитизму („покатоличавању“). Тензије су додатно порасле када се здравствено стање патријарха Варнаве нагло погоршало, због чега се у народу пронео глас да га власт трује.

Крвава литија – 19. јул 1937.

Атмосфера је доведена до усијања 19. јула 1937. године, на дан када је у скупштини било заказано гласање о Конкордату. Истог дана, СПЦ је организовала литију за оздрављење оболелог патријарха, са планираном рутом од Саборне цркве до Храма Светог Саве.

Плашећи се нереда, полиција је забранила скуп. Када су свештеници, монаси и грађани ипак кренули у поворку, дошло је до бруталног сукоба са жандармеријом у улици Краља Петра, код зграде Народне банке. Жандари су немилосрдно тукли и народ и свештенство, а повређено је и неколико владика. Овај догађај је у српској историји остао запамћен као Крвава литија.

Смрт патријарха и епилог кризе

Упркос крви на београдским улицама, скупштина је 23. јула ипак изгласала Конкордат. Исте те ноћи, у својој 56. години, преминуо је патријарх Варнава. Његова смрт појачала је гнев верника, а Црква је реаговала бацањем анатеме (изопштењем) на све православне посланике и министре који су гласали за уговор. Члановима владе, осим министру војске, било је забрањено да присуствују патријарховој сахрани.

Иако је Стојадинловићева влада однела победу у скупштини, Конкордат је морао да потврди и Сенат да би ступио на снагу. Суочен са незапамћеним отпором цркве и народа, Стојадиновић је схватио да би даље инсистирање могло да изазове грађански рат. Влада је попустила – Конкордат никада није послат Сенату на усвајање и тако се завршила једна од највећих унутрашњих криза међуратне Југославије.

У априлу 1901. Мишић је унапређен у чин генерал- штабног пуковника, а наредног месеца постављен је за команданта Београдске пешадијске бригаде и за члана Војно-дисциплинског суда. За команданта Дринске дивизијске области постављен је 14. маја 1902. године. На новој дужности остао је до мајског преврата 1903. године. После издвајања Генералштаба из команде Активне војске, примењен је нови „Закон о устројству војске“, према коме је она, у оргнизационо-формацијском смислу уређена по сличном принципу, како су биле организоване европске армије тога времена.

У међувремену земља је, на крају XIX и почетком XX века, кривицом краља Александра, запала у најдубљу кризу која је, у највећој мери продубљена његовом аутократском владавином. Истина, краљ Милан је, спроводећи војне реформе, финансијски исцрпео земљу, а његов син је продубио државну, политичку и моралну кризу до крајњих граница. Превртљивом спољном политиком, лавирањем између Аустроугарске и Русије, изгубио је поверење и једне и друге велике државе које су имале судбоносни утицај на Србију.

Занемарујући губитак поверења у земљи и свету, концентрисао се да пронађе личност за председника Владе који ће подржати његове женидбене планове. Одлуком да се ожени Драгом Машин, забележио је Мишић, краљ Александар је дубоко „већ био заглибио“.

Да би обезбедио бар привидну регуларност у женидби Драгом Машин, краљ је поверио мандат за састав владе касационом судији Алекси С. Јовановићу, чија је влада у народу добила назив „свадбено министарство“. Под њеним „покровитељством“ обављено је венчање краљевск г пара. Међутим, Јовановић је већ 20. марта 1901. поднео оставку. Краљ је затим поверио мандат Михаилу Вујићу, који је образовао коалициону владу радикалско-напредњачку (владу „фузије“). После три недеље, 6. априла 1901. године Александар је укинуо Устав из 1888. и, противно уставној пракси, без народне скупштине или уставотворне скупштине, у свом кабинету објавио нови Устав познат као октроисани Устав од 1901. године. После Вујићеве оставке, нову владу саставио је Петар Велимировић 1. новембра 1902. године. Али пошто је коалиција била пред распадом, краљ је понудио мандат за састав владе команданту Активне војске генералу Димитрију Цинцар-Марковићу.

Генерал Цинцар-Марковић је поверио потпуковнику Мишићу, бившем краљевом ађутанту, да му је краљ предложио да састави владу, али је додао да не жели да прихвати понуђени мандат. Мишић му је одговорио да ће он, ако му краљ учини озбиљну понуду, прихватити да састави Владу по његовој жељи. Пала је опклада ко изгуби плаћа ручак. Мишић је, разуме се, добио опкладу и, како је записао, добро су ручали. Тада генерал Димитрије није ни слутио да је, образујући последњу Владу краља Александра не само изгубио опкладу са Мишићем, већ и да је подметнуо своју главу под гиљотину.

Наиме, у тим околностима у друштву се зачела идеја о потреби уклањања са власти краља Александра, под чијом је управом земља све дубље тонула у свеопшту кризу. Женидбом са проблематичном удовицом покојног инжењера Светозара Машина, Драгом Машин, „бацио је рукавицу“ у лице не само својим родитељима већ и читавој јавности у земљи у којој су још увек поштовани патријархални сељачки обичаји. Драга је, иначе, била образована, лепа, зрела жена од Краља старија 10 година. За собом је имала буран љубавни живот, а у чаршији се шапутало чак да је била љубавница Александровог оца. Због тога је краљ Александар дошао у сукоб са родитељима, што је навело Милана да оде из земље у Беч. Да би се ослободио очеве сметње за женидбу са Драгом Машин, он је издао наредбу полицијским и пограничним властима да убију његовог оца ако покуша да уђе у земљу. То је погодило краља Милана, тешко се разболео и умро 1901. године у Бечу.

Под тим теретом, последњих месеци своје владавине, чинио је као владар, невероватне потезе. Узнемирен демонстрацијама које су избиле у Београду 25. марта, краљ Александар је објавио прокламацију о укидању Устава из 1901. године и поништењу свих закона донетих на основу тог Устава. Затим је враћен на снагу Закон о штампи из 1881. године и Закон о општинама из 1866. године. Тај интерегум трајао је свега 45 минута: другом краљевом прокламацијом поништена је прва и поново враћен на снагу Устав из 1901. године. На основу оба акта народно представништво је било распуштено, а нови избори заказани за 19. мај. Том невиђеном ујдурмом у време владе генерала Цинцар-Марковића, краљ Александар је укључио часовник на коме су одбројавани последњи сати народног гнева који је окончан акцијом официра – завереника који су га, заједно са женом лишили живота. Због тога га, осим фанатизованих обреновићеваца, нико није ожалио.

У време мајског преврата Мишић је, као што је речено, био на дужности команданта Дринске дивизијске области у Ваљеву. Вест о убиству краља Александра и краљице Драге узбудила је јавност. Мада је Мишић био у пријатељским односима са краљем Александром, он је, као и сав свет у Србији, видео да је краљ својим неодмереним поступцима навукао на себе одбојност у народу и неповерење код великих сила. Мишић је у време дворског преврата, као лојалан официр, савесно обављао своје дужности.

Говоркања о завери против краља пратио је уздржано због тога што је био потпуно свестан његових грешака и као човека и као владара, али га је лично пријатељство, као моралног човека, присиљавало да остане по страни. Мирно је примио вест о преврату, сачувао је нерве упркос јавним провокацијама надобудних појединаца испред његовог штаба у Ваљеву. Предузео је све мере да се сачувају мир и поредак у домену његове одговорности.

Прва гарнитура људи која је преузела власт после преврата, не само да није имала примедаба на његово држање, већ му је указала пуно поверење. После смене на престолу и избора принца Петра Карађорђевића за краља Србије, за новог начелника Главног генералштаба постављен је пуковник у пензији Радомир Путник, који је реактивиран и унапређен у чин генерала. За долазак на дужност поставио је краљу Петру услов да му помоћник буде пуковник Живојин Мишић.

Краљ се сложио, па је Мишић дошао у Београд и остао на новој дужности од јуна 1903. до марта 1904. када је, без ваљаног разлога и образложења, пензионисан. У својим „Успоменама“ изричито је нагласио да никада није сазнао разлог за прерани одлазак у пензију. А разлога није ни било. Он је, једноставно, био жртва тзв. заверитеља, тј. оних који су се доцније придружили правим завереницима и атентаторима на последњег Обреновића, који су га оклеветали као непоправљивог обреновићевца, као непоузданог официра од оних који нису имали храбрости ни да помисле оно што је Мишић „у брк“ казао краљу Александру поводом његове веридбе са Драгом Машин, због чега су и краљ и краљица према њему заузели резервисан став. Ипак, он је, осумњичен од завереника као обреновићевац, морао да оде из војске. Неочекивано се нашао на улици без динара у џепу, без помоћи са било које стране. Обележен као „црна овца“ сви су га избегавали чак и његови ђаци са Више школе пролазили су поред њега као да га никада нису видели.

Беспомоћан и усамљен, запао је у материјалну беду: шесторо чељади у кући, најстарија ћерка Елеонора имала је 19 година, Олга 18, син Радован 17, ћeрка Анђелија 15, син Александар 13 година. Прионуо је он на посао и успео да среди своја предавања из стратегије на Вишој школи и, уз помоћ једног честитог штампара, објавио обимно дело под називом „Стратегија“. Од продаје књиге зарадио је чистих 20.000 динара. Али, на несрећу, удружио се са двојицом такође превремено пензионисаних официра и са њима набавио из Немачке нову штампарску машину. Планирали су да пружају штампарске услуге. Али, како су били невешти у тим пословима, сав подухват им је пропао. Новаца зарађен од продаје књиге Мишић је уложио у тај посао и поново запао у немаштину.

Na današnji dan, 17. jula 1946. godine, u Beogradu je pogubljen Dragoljub Draža Mihailović, general kraljevske jugoslovenske vojske i vođa četničkog pokreta u Drugom svetskom ratu. Najodlikovaniji je srpski vojskovođa u istoriji i vođa pokreta otpora u Kraljevini Jugoslaviji, prvog koji se organizovao u Evropi okupiranoj od strane nacista. Nova vlast ga je uhapsila po okončanju Drugog svetskog rata i posle kratkog suđenja ga je osudila na smrt streljanjem. Ni dan danas nije poznato gde se nalazi njegov grob.

Skupština Državne zajednice Srbije i Crne Gore usvojila je Zakon o izjednačavanju četničkog i partizanskog pokreta 2004. godine. Dve godine kasnije, usvojen je Zakon o rehabilitaciji. Sud u Beogradu rehabilitovao je Dragoljuba Mihailovića 2015. godine. Sud je utvrdio da je suđenje Mihailoviću 1946. godine bilo „političko i ideološko” i da su načinjene ozbiljne pravne greške. U odluci donetoj skoro 60 godina kasnije, navodi se i da suđenje nije bilo pravično, jer optuženi nije imao adekvatan kontakt sa advokatima odbrane niti pravo na žalbu.

Dragoljub Mihailović smatra se neosuđivanim”, rekao je sudija Aleksandar Trešnjev 2015. godine.

Tokom procesa, dodao je Trešnjev, sud nije utvrđivao činjenicu da li je Mihailović ratni zločinac ili ne, već isključivo da li je imao fer i pravično suđenje. Odluka o rehabilitaciji je konačna i na nju ne postoji pravo žalbe.

Mihailović je u Drugi svetski rat ušao kao pukovnik, a izbeglička vlada mu je dodelila čin generala, kao i mesto ministra vojnog. Učestvovao je u oslobodilačkim ratovima 1912-1918. U međuratnom periodu izvesno vreme bio je vojni ataše u Pragu i Sofiji. Sa grupom istomišljenika odlučio se, posle kapitulacije 1941. na otpor okupatoru, što je započeo polovinom maja 1941. Brutalne odmazde koje je sprovodio okupator vremenom su ga primorale na taktičniji pristup, što će imati za posledicu da su se Britanci i Amerikanci vremenom (tokom 43. i posebno 44.) odlučili da podrže Partizanski pokret (Narodnooslobodilačka vojska) koji je predvodio Josip Broz Tito. Ulazak Sovjetskih jedinica u Srbiju u jesen 1944. označio je i konačni slom Mihailovićevog pokreta. OZNA (Odeljenje zaštite naroda – politička policija) ga je uhapsila 12. marta 1946. Osuđen je s obrazloženjem da je bio saradnik okupatora i ratni zločinac. Predsednik SAD Hari Truman odlikovao ga je Legijom časti, posthumno 1948.