u/Rex_of_Servia

Sinoć je u Zagrebu odrzana jos jedna provokacija srpske manjine prema hrvatima i domovinskom ratu.

Njih stalno nesto kopka i stalno nešto mute i kmeče. Meni se čini da mi nećemo s njima nikad mira imati.

Što vi mislite?

...

Osobno cu se sjetiti samo jedne priče iz Osijeka, gdje je baba srpkinja s kalašnjikovom s balkona pucala po prolaznicima.

Pri tome ranivši par na motoru.

Naši su identificirali odakle pucnjava dolazi, došli gore, našli bakicu, nisu ništa posumnjali, pretpostavili da je netko drugi bio iz susjednih stanova i pobjegao.

Nešto kasnije opet iz iste zgrade s istog mjesta netko puca po prolaznicima.

Opet dođu gore, opet ista bakica, uđu joj u stan, a baba ima kalasnjikov u dnevnoj sobi.

Kako je ona zavrsila svi koji znaju nesto o domovinskom ratu u Osijeku znaju.

https://p-portal.net/tribina-srpski-snajperisti-1991-pozadina-jedne-opasne-lazi

https://www.facebook.com/share/p/1BqH7jK164/

https://www.index.hr/mobile/vijesti/clanak/prije-30-godina-je-pocela-opsada-sarajeva-a-srpski-snajperi-su-ubili-prve-civile/2353473.aspx

Uznemirujuće:

https://youtu.be/ES\_rvZeGWGI

Govor Slobodana Miloševića na Gazimestanu 1989. godine koji je ušao u istoriju Srbije. Haški tribunal je ovaj govor iskoristio kao dokaz protiv njega o ratnim namerama.

Nekadašnji predsednik SFR Jugoslavije Slobodan Milošević je na današnji dan, 28. juna 1989. godine, povodom 600 godina od Kosovskog boja, održao čuveni govor na Gazimestanu koji je ušao u istoriju Srbije i koji je definisao poslednju deceniju 20. veka na ovim prostorima. Istorijski govor održan je pokraj Gazimestana na Kosovu i Metohiji, blizu Prištine i na tom skupu je prisustvovalo više stotina hiljada ljudi, tačan broj i dan danas nije zvanično poznat zbog spora istoričara jer neki tvrde da je bilo više od milion ljudi, a drugi da je reč o nekoliko stotina hiljada.

Nakon ovog govora, postepeno se pojačavala kriza na prostoru bivše Jugoslavije koja se raspala u ratovima koji su usledili narednih godina. Haško tužilaštvo je ovaj govor Miloševića podnelo kao dokaz o ratnim namerama Miloševića, okarakterisali su govor kao ratnohuškački.

"Drugarice i drugovi, na ovom mestu u srcu Srbije, na Kosovu polju, pre šest vekova, pre punih 600-na godina dogodila se jedna od najvećih bitaka onoga doba... Kao i sve velike događaje, i taj prate mnoga pitanja i tajne.

On je predmet neprekidnog naučnog istraživanja i obične narodne radoznalosti. Sticajem društvenih okolnosti ovaj veliki šeststogodišnji jubilej Kosovske bitke dogodio se u godini u kojoj je Srbija, posle mnogo godina, posle mnogo decenija, povratila svoj državni, nacionalni i duhovni integritet.

Nije nam, prema tome danas, teško da odgovorimo na ono staro pitanje: 'Sa čim ćemo pred Miloša'. Igrom istorije i života izgleda kao da je Srbija baš ove 1989. godine povratila svoju državu i svoje dostojanstvo da bi tako proslavila istorijski događaj iz daleke prošlosti koji je imao veliki istorijski i simbolički značaj za njenu budućnost.

Danas je teško reći šta je u Kosovskoj bici istina, a šta legenda. Danas to više nije ni važno.

Narod je pamtio i zaboravljao, pritisnut bolom i ispunjen nadom, kao i svaki drugi narod na svetu. Stideo se izdajstva i veličao je junaštvo.

Zato je danas teško reći da li je Kosovska bitka poraz ili pobeda srpskog naroda, da li smo zahvaljujući njoj pali u ropstvo ili smo zahvaljujući njoj u tom ropstvu preživeli. Odgovore na ta pitanja tražiće nauka i narod neprekidno.

Ono što je izvesno, kroz sve ove vekove iza nas, da nas je na Kosovu pre 600 godina zadesila nesloga. Ako smo izgubili bitku, onda to nije bio samo rezultat društvene superiornosti i prednosti Osmanlijskog carstva, već i tragične nesloge u vrhu srpske države.

Tada, te daleke 1389, Osmanlijsko carstvo nije bilo samo jače od srpskog. Ono je bilo i srećnije od srpskog carstva.

Nesloga i izdaja na Kosovu pratiće dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju. I u poslednjem ratu, ta nesloga i ta izdaja uveli su srpski narod i Srbiju u agoniju čije su posledice u istorijskom i moralnom smislu prevazilazile fašističku agresiju.

Pa i kasnije, kada je formirana Socijalistička Jugoslavija, srpski vrh je u toj zemlji ostao podeljen, sklon kompromisima na štetu sopstvenog naroda. Ustupke koje su mnogi srpski rukovodioci pravili na štetu svog naroda, ni istorijski ni etički ne bi mogao da prihvati ni jedan narod na svetu, pogotovo što Srbi kroz čitavu svoju istoriju nisu nikada osvajali i eksploatisali druge.

Njihovo nacionalno i istorijsko biće, kroz čitavu istoriju i kroz dva svetska rata, i danas je oslobodilačko. Oslobađali su večito sebe i kada su bili u prilici, pomagali su i drugima da se oslobode.

A to što su u ovim prostorima veliki narod, nije nikakav srpski greh ili sramota. To je prednost koju oni nisu koristili protiv drugih, ali moram da kažem ovde, na ovom velikom i legendarnom Kosovu polju, da Srbi tu prednost nisu nikada koristili ni za sebe. Zaslugom svojih vođa i političara i njihovog vazalnog mentaliteta, čak su se osećali i krivi pred drugima, pa i pred sobom", započeo je prvi deo govora Slobodan Milošević.

U tom trenutku je masa počela da bude sve glasnija. Klicali su mu i skandirali "Slobo, Slobo", a on je nastavio da govori o neslozi unutar srpskog naroda kroz vekove.

"Nesloga srpskih političara unazađivala je Srbiju. Njihova inferiornost ponižavala je Srbiju.

Tako je bilo decenijama, godinama... Evo nas danas, na Kosovu polju, da kažemo da više nije tako.

Nema zato u Srbiji od Kosova polja, pogodnijeg mesta da se to kaže. Nema zato u Srbiji pogodnijeg mesta od Kosova polja da se kaže da će sloba u Srbiji omogućiti prosperitet i srpskom narodu i Srbiji i svakom njenom građaninu bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost.

Srbija je danas jedinstvena, ravnopravna sa drugim republikama i spremna da učini sve da poboljša materijalni i društveni položaj svih svojih građana. Ako bude sloge, saradnje i ozbiljnosti, ona će u tome i uspeti.

Zato je i optimizam, koji je danas u Srbiji prisutan po pitanju budućih dana, realan u toliko što se zasniva na slobodi koja omogućava svim ljudima da izgrade svoje pozitivne i stvaračke humane sposobnosti za unapređenje društvenog i sopstvenog života.

U Srbiji nikada nisu živeli samo Srbi. Danas u njoj, više nego ikada pre, žive i građani drugih naroda i narodnosti, a to nije hendikep za Srbiju.

Iskreno sam uveren da je to njena prednost. U tom smislu se menja nacionalni sastav gotovo svih, a naročito savremenih zemalja savremenog sveta.

Sve više i sve uspešnije žive građani različitih nacionalnosti, raznih vera i rasa. Socijalizam, kao progresivno i pravedno demokratsko društvo, pogotovo ne bi smeo da se ljudi nacionalno i verski.

Jedine razlike koje u socijalizmu mogu da se dopuste jesu između radnih i neradnih, između poštenih i nepoštenih. Zato su svi, koji žive od svog rada u Srbiji pošteno, poštujući druge narode i druge ljude, u svojoj republici.

Uostalom, na tim osnovama, treba da bude uređena čitava naša zemlja. Jugoslavija je višenacionalna zajednica i ona može da opstane samo u uslovima potpune ravnopravnosti svih nacija koje u njoj žive.

Kriza koja je pogodila Jugoslaviju dovela je do nacionalnih i socijalnih, kulturnih, verskih i mnogih drugih, manje važnih podela. Među svim tim podelama, najviše su se pokazale nacionalne.

Njihovo otklanjanje olakšaće uklanjanje drugih podela i ublažiti posledice koje su te druge podele izazvale. Otkada postoje višenacionalne zajednice, njihova slaba tačka su odnosi koji se uspostavljaju između različitih nacija.

Kao mač nad njihovim glavama prisutna je neprekidno pretnja da se jednog dana pokrene pitanje ugroženosti jedne nacije od drugih i time pokrene talas sumnji, optužbi i netrpeljivosti koji po pravilu raste i teško se zaustavlja. To unutrašnji i spoljni neprijatelji znaju i zato svoju aktivnost oglavnom organizuju protiv višenacionalnih društava na podsticanje nacionalnih sukoba.

U ovom trenutku, mi u Jugoslaviji se ponašamo kao da nam to iskustvo uopšte nije poznato. I kao da u sopstvenoj, i daljoj i bližoj prošlosti, nismo iskusili svu tragičnost nacionalnih sukoba koje jedno društvo može da doživi, a da ipak opstane.

Ravnopravni i složni odnosi među jugoslovenskim narodima su neophodan uslov za opstanak Jugoslavije, za njen izlazak iz krize, oporavak i društveni prosperitet. Time se Jugoslavija ne izdvaja iz socijalnih ambijenta, pogotovo savremenog sveta koji sve više obeležava nacionalna trpeljivost, nacionalna saradnja, pa čak i nacionalna ravnopravnost.

Savremeni ekološki i tehnološki, ali i političko-kulturni razvoj, upućuje razne narode jedne na druge, čini ih međusobno zavisnim i čini ih ravnopravnim. U civilizaciju, ka kojoj se kreće čovečanstvo, moramo zakoračiti pre svega ravnopravni i kao ujedinjeni ljudi.

Ako ne možemo da budemo na čelu puta, ne treba sigurno da budemo ni na njegovom začelju. U vreme kada se odigrala istorijska bitka na Kosovu polju, ljudi su bili zagledani u zvezde čekajući od njih pomoć.

Danas, šest vekova kasnije, ponovo su zagledani u zvezde čekajući da ih osvoje. Prvi put su mogli sebi da dopuste razjedinjenost, mržnju i izdaju jer su živeli u manjim, međusobno slabo povezanim svetovima.

Danas, kao stanovnici planete, razjedinjeni ne mogu osvojiti ni svoju planetu a kamoli druge ako ne budu međusobno složni i solidarni. Zato, možda nigde na tlu naše domovine, nemaju toliko smisla reči posvećene slozi i saradnji među ljudima koliko imaju ovde na polju Kosovu koje je simbol nesloge i izdaje.

U pamćenju srpskog naroda, ta nesloga je bila presudna za gubitak bitke i za zlu sudbinu koju je Srbija ponela punih pet vekova, pa čak i ako sa istorijske tačke gledišta ne bi bilo tako, ostaje izvesno da je narod svoju neslogu doživeo kao svoju najveću nesreću.

Obaveza naroda je da je sam otkloni da bi sebe ubuduće zaštitio od neuspeha, poraza i stagnacije. Narod u Srbiji je ove godine postao svestan nužnosti svoje međusobne sloge kao neophodan uslov za svoj sadašnji život i dalji razvoj.

Uveren sam da će ta svest o slozi i jedinstvu omogućiti Srbiji da funkcioniše ne samo kao država, već da funkcioniše kao uspešna država. Zato i mislim da to ima smisla reći baš ovde, na Kosovu polju, gde je nesloga jednom tragično za vekove unazadila i ugrozila Srbiju, a gde obnovljena sloga može da je unapredi i da joj vrati dostojanstvo.

Takva svest, o međusobnim odnosima, predstavlju elementarnu nužnost i za Jugoslaviju jer se njena sudbina nalazi u združenim rukama svih njenih naroda. Kosovska bitka sadrži u sebi još jedan veliki simbol - simbol junaštva.

Njemu su posvećene pesme, igre, literatura i istorija. Kosovsko junaštvo već šest vekova inspiriše naše stvaralaštvo, hrani naš ponos, ne da nam da zaboravimo da smo jednom bili velika vojska, hrabra i ponosita, i jedna od retkih koja je u gubitku ostala neporažena", nastavio je Milošević.

Poslednji deo govora posvetio je o odnosima Srbije i Evrope tada. Apostrofirao je da je "apsurdno" govoriti o pripadnosti Srbije u Evropi jer je ona uvek bila deo nje.

"Danas, šest vekova kasnije, opet smo u bitkama i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene.

Kakve god da su, one se ne mogu dobiti bez odlučnosti, hrabrosti i požrtvanosti, bez tih dobrih osobina koje su onda davno bile prisutne na Kosovu polju. Naša glavna bitka danas jeste ostvarenje na polju ekonomskog, političkog, kulturnog i društvenog prosperiteta, za brže i uspešnije približavanje civilizaciji u kojoj će živeti ljudi u 21. veku.

Za tu bitku nam je potrebno junaštvo. Razume se, nešto drugačije, ali ona srčanost bez koje ništa na svetu ozbiljno i veliko ne može da se promeni, ostaje večno potrebna.

Pre šest vekova Srbija je ovde, na polju Kosovu, branila sebe. Ali je branila i Evropu.

Ona se tada nalazila na njenom bedemu koji je štitio evropsku kulturu, religiju, evropsko društvo u celini. Zato danas izgleda ne samo nepravedno već i neistorijski i sasvim apsurdno razgovarati o pripadnosti Srbije Evropi.

Ona je u njoj neprekidno, danas kao i pre. Razume se, na svoj način. Ali takav koji je u istorijskom smislu nije nikad lišio dostojanstva.

U tom duhu, mi danas nastojimo da izgradimo društvo bogato i demokratsko. Tako ćemo doprineti prosperitetu naše lepe i nepravedno napaćene zemlje.

Neka večno živi uspomena na Kosovsko junaštvo. Neka živi Srbija!

Neka živi Jugoslavija! Neka žive mir i bratstvo među narodima!", zaključio je svoj govor na Vidovdan na Gazimestanu Slobodan Milošević.

Masa je ponovo ushićeno klicala i skandirala. Zapevala se pesma "Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala".

Slobodan Milošević je uhapšen tokom noći 31. marta i 1. aprila 2001. godine. Izručen je Haškom tribunalu na Vidovdan iste godine, 28. juna 2001. godine. Na suđenju je izjavio da je njegov govor sa Gazimestana pogrešno protumačen. Smatrao je da je deo govora Haški tribunal izvukao iz konteksta kako bi ga optužio za ratne namere. Milošević je preminuo 11. marta 2006. godine u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala.

U centralnom holu Narodne skupštine Srbije otvorena je izložba „Jasenovac – trajna opomena“, kao snažno i dokumentovano svedočanstvo o jednom od najmonstruoznijih sistema logora smrti u okupiranoj Evropi. Izložbu je organizovao Muzej žrtava genocida, uz podršku Ministarstva kulture Srbije, povodom 80 godina od oslobođenja logora Jasenovac. Postavka ima za cilj da javnosti predstavi celovitu sliku genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima, koji je sprovođen u okviru tzv. Nezavisne Države Hrvatske (NDH) od 1941. do 1945. godine. Jasenovac nije bio radni, kazneni ili sabirni logor, već logor čiji je jedini cilj bio fizičko uništenje čitavih zajednica, uključujući decu, žene i starce. GENOCID OZAKONJEN ZAKONOM Na otvaranju izložbe, potpredsednik Narodne skupštine Srbije Jovan Janjić podsetio je da je u NDH ubijanje bilo zakonski dozvoljeno, pre svega donošenjem „Zakonske odredbe za odbranu naroda i države“ od 17. aprila 1941. godine, kojom je državni teror nad Srbima, Jevrejima i Romima institucionalizovan. „Ustaški zločinci su se hvalili da su pobili stotine hiljada Srba, a ta svedočenja potvrđuju i nacistički izvori, kao i posleratna Zemaljska komisija Hrvatske, koja je navela da je u Jasenovcu stradalo između 500.000 i 600.000 ljudi, uz napomenu da tačan broj nikada neće moći biti utvrđen“, rekao je Janjić.

On je naglasio da je realan broj žrtava najmanje 700.000, upozoravajući da je danas na delu beskrupulozna revizija istorije, čiji je cilj umanjivanje zločina i relativizacija genocida. „Revizija istorije nije pokušaj otklona od zla, već način da se na zlu i dalje stoji. Onaj ko opravdava prošlost spreman je da je ponovi“, poručio je Janjić. LOGOR SMRTI BEZ PARALELE Izvršni direktor Muzeja žrtava genocida Nikola Miloševski istakao je da je Jasenovac bio najveće mesto stradanja srpskog naroda u NDH, ali i jedan od retkih logora u Evropi u kojem su sadistička ubistva bila predmet takmičenja. Zarobljenici su ubijani sekirama, maljevima, testerama, noževima i specijalno napravljenim alatom – „srbosjekom“, što predstavlja jedinstven primer industrijalizacije klanja u istoriji Holokausta i genocida. Glad je korišćena kao sistemsko sredstvo uništenja: dnevni obroci su iznosili 150–200 grama plesnivog hleba ili 100 grama kukuruznog brašna u vodi, uz prinudni rad do potpunog fizičkog sloma. Poseban segment izložbe, „Hipokrat u žicama“, primorava posetioce da se suoče sa činjenicom da je u Jasenovcu postojala i ustaška bolnica, u kojoj su lekari lečili dželate kako bi mogli da nastave sa ubijanjem.

PROBOJ IZ PAKLA Jasenovac je jedan od retkih logora koji je delimično oslobođen iznutra. Kada su ustaše počele da likvidiraju preostale logoraše i uništavaju dokaze, 22. aprila 1945. godine, više od 600 zatočenika krenulo je u proboj. Preživelo je samo 117 ljudi. Jedan od eksponata je i vojna knjižica Jovana Živkovića, preživelog iz proboja – nemi svedok razmera zločina. SEĆANJE KAO OBAVEZA Izložba će biti otvorena do kraja januara, a organizatori poručuju da je njen smisao ne samo u dokumentovanju prošlosti, već u sprečavanju budućeg zla. Jasenovac nije istorijska rasprava. On je moralna granica čovečanstva.

​

​Према сећањима учесника борби, том приликом је заробљен и тенк који је припадао одреду „Ел Муџахид“ из Зенице. Борци који су учествовали у акцији памте и један необичан детаљ – у напуштеним рововима затекли су тек скуван, још увек врућ пасуљ, што је сведочило о брзини и изненадности напада.

​Ови догађаји остају забележени као део ратне историје и сведочанство о тешким борбама које су вођене на овом простору током 1994. године.