u/arnoldmonteneger

Hello, I'd like to make friends with(primarily, not exclusively) western European pagans(Celtic, Germanic) and with people of Germanic and Celtic background in general, not necessarily pagans, and all other cultures from around the world are also very interesting to me and I'd like to have conversations with people of this descent, and disscus their mythology:)
I am Slavic(Serbian) and I know a thing or two about Slavic culture, so I we can share knowledge, and fellow Slavs and Balts, feel free to message me:)
I am an Eastern orthodox Christian since infancy, but i am not a believer, can't say I'm pagan either, neither am I an atheist, I like some Buddhism and Confucianism, but I don't agree with everything these philosophies teach either, but they are undoubtedly wise.

Не знам много о том језику, ако не грешим, реформисан је у време Приможа Трубара, знам да је још у раном средњем веку постојала Карантанија, али никако не могу да схватим у којој мери се словеначки разликује заправо од српског и да ли је одувек тако, јасно ми је да су први од јужних Словена имали своју државу, али ми то није доказ конкретне посебности и разлике у односу на Србе, с обзиром да су и, рецимо Босна и Зета биле независне, али ипак српске земље. Значајне језичке разлике(које данас, по мом мишљењу, постоје, свакако јесу доказ, али ме занима колико се словеначки разликовао од српског пре поменуте реформације, да ли је разлика увек била довољно велика или је језик „склапан“ као тзв. „хрватски“ и неки други „језици“).

Господа и (за)остали

Након 1369. и победе Мрњавчевића над снагама оданим цару Урошу, Мрњавчевићи преузимају примат у српским земљама. Скоро сва српска властела, изузев Бранковића и сада већ владара Мрњавчевића, користе прилику да прошире свој утицај на рачун Николе Алтомановића који је овим поразом изгубио убедљиво највише.Никола Алтомановић ипак проналази савезнике и одолева нападима. Богати се на рачун Дубровчана. Они ће се обратити Мрњавчевићима и од њих тражити помоћ. Вукашин Мрњавчевић пристаје на савез против Николе Алтомановића са Дубровником и Балшићима, али не предузима ништа против њега, јер је морао да помогне брату, деспоту Угљеши да отклони опасност која прети целом Балкану.

До битке долази ван граница српских области, краљ Вукашин гине, али деспот Угљеша са својом војском ипак односи победу над Турцима.Препознавши квалитете Николе Алтомановића, а свестан да опасност од Турака још увек није отклоњена, Угљеша одлучује да му понуди савез, што овај прихвата. Њихов савез довољно је јак да успевају да потчине рашку властелу, потпомогнуту од стране мађарског краља који је желео слабу и разједињену Србију. Никола Алтомановић чини уступке — препушта Котор Балшићима, али и значајно шири своје поседе на рачун поражених, враћа најзначајније поседе које су они преузели након 1369. Остали обласни господари, увидевши колико је снажан њихов савез, признају врховну власт Угљеше Мрњавчевића.

Турци и даље не одустају од својих намера да се прошире на рачун српских земаља, али уједињене и снажне српске земље успевају да отклоне опасност. Дубровник плаћа Угљеши светодмитарски доходак. Након што је турска претња отклоњена, воде се ратови са неким суседима, али без значајних промена. Угљешин син је жив, и има своју децу. Угљеша умире 1392. Након смрти Угљешиног наследника 1438. наслеђује га син Вукашин, назван по очевом стрицу. Рођен је 1420. Имао је три ћерке и сина Војихну, названог у част чукундеде. Српско царство ће доживети процват у време његове владавине.

Након 1492. и Колумбове потраге за поморским путем у Индију, ради трговине, и неочекиваног открића до ког је ово путовање довело, утицајни и богати трговци, круна и црква схватају да на очигледно богатим новооткривеним земљама могу да шире свој утицај и стекну огромно богатство. Монархија схвата да може значајно да ојача и прошири поседе, да стекне значајну моћ. Црква схвата да може и она да прошири свој утицај (већи број верника — јачи утицај и више новца), а трговци схватају да могу не само да покрију трошкове „пропале” експедиције, већ и да зараде далеко више него што би зарадили трговином. Земље које су открили изузетно су богате, а становништво, па и владајући слојеви сматрају се мање вреднима од освајача. Њихови животи за освајаче су безвредни, зато им се одузима све, па и слобода. Читава земља и све што је на њој припадају освајачима.

Можда је један од разлога великих успеха конкистадора који грабе све што угледају и тај што су новооткривене земље ипак далеко слабије у политичком и војном смислу, без обзира на остала своја достигнућа? Можда би и европске земље још тада черупале једна другу да је то теоретски било могуће, јер ниједна европска земља са природним богатствима није била толико слабија од свих осталих. А свакако да је било примера потпуног потчињавања једног дела становништва Европе које није имало чиме да се супротстави освајачима — то је случај са, рецимо, Фарским острвима. Нордијски освајачи такође нису имали нимало обзира према становништву келтског порекла које су тамо затекли. Изузев лепе, нетакнуте природе, ова земља није имала много тога да понуди — и данас је тамо више оваца него људи (што није тако лоше ако волите миран живот у лепој и чистој средини, без много људи). Најважнији ресурс је лосос и друга риба.

И на европском тлу било је још много примера асимилације политички неуједињених племена. То не значи нужно да су припадници тих племена и племенских савеза били слабији и лошији ратници од оних који су их асимиловали, нити да нису имали своја, можда и јединствена технолошка достигнућа, али су често били малобројнији и лошије опремљени и политички неорганизовани, а било је и унутрашњих сукоба који су их онемогућили у пружању још јачег отпора од оног који су, у великом броју случајева, упркос свему пружили. Тако су Франци постепено ојачали и покорили нека друга германска племена. Македонци су одмах и без борбе прихватили власт Персије и тако избегли разарања у Грчко-персијским ратовима, и вероватно им је то касније дало огромну предност и отворило пут ка стварању једног од најмоћнијих царстава у историји. Рим је покорио Гале који су им дуго били озбиљна претња, а Гали су итекако били напредна цивилизација. Римљани су неке ствари преузели управо од њих, као и од неких других својих непријатеља. Гали су били надомак победе код Алезије, чиме би се ствари сигурно значајно промениле. Трачани су се чак ујединили, али их је Филип Македонски значајно ослабио, да би их Рим касније потпуно покорио. Тевтонски витезови су практично истребили Прусе, балтичко племе које је насељавало Пруску пре Немаца.Честа је била појава широм света да једно становништво смењује друго, најчешће силом. Ретки изузеци су Исланд и Фарска острва пре доласка нордијских пирата. Ове земље су дотад биле ненасељене.

Ова смена (преовлађујућег) становништва, била мирна или не (а најчешће није), природан је процес, тако да смо сви помало на „отетој земљи”, и опет нико од нас није, јер је кретање становништва природна појава, а сукоби често неизоставни део тог кретања, а историју свакако пишу победници. И нису Европљани једини који су освајали друге континенте. Мавари су освојили цео Португал, скоро целу Шпанију (што је значајно успорило и отежало развој Шпаније, иако неки тврде да је то донело процват Шпанији, у шта је тешко поверовати кад видите да су нека места која су се прва ослободила, као нпр. Сантијаго де Компостела, изузетно развијена и богата) и део данашње Француске. У Африци су постојала царства (Мали, Гана, Етиопија итд.) и краљевства (Бенин, Конго и др.). Етиопија је још у VI веку управљала Јеменом. Теоретски, и ове афричке државе могле су да имају своје колоније, само да су биле довољно утицајне у право време, а то је у теорији итекако могуће. Питање је како би се они онда опходили према становништву својих колонија.

Читава источна Европа вековима је била изложена нападима азијских номада (пре монголског разарања великог броја руских кнежевина, Руси су вековима ратовали с Куманима, тј. Половцима, с Печенезима, Хазарима). Балкан и Панонска низија такође су имали јаке противнике са истока — Аваре, Мађаре, Бугаре, Турке. Западна Европа је била скоро па 100% заштићена од свега овога управо захваљујући источној и јужној.У сваком случају, конкистадори су „изумели” колонијализам, да би га касније сви остали који су били у могућности препознали као извор велике моћи, и организовали експедиције са јасном намером — не да тргују, већ да колонизују прекоморске земље. С обзиром на то да је турска претња отклоњена и земља остала уједињена и снажна, и Србија и Византија оснивају своје колоније. Грци, значајан део становништва овог остатка Римског царства, имали су своје колоније још у антици, с тим што то нису биле колоније као оне које настају од 1492. па надаље.

Све непокорене, а довољно снажне земље (што су и Србија и Византија у ово време биле) створиће своје колоније, осим ако нису презаузете и често у сваком погледу исцрпљене ратовима.

Не игра никакву улогу нити уопште постоји било чија „посебност”, јер смо у суштини сви веома слични (не физички, али карактером сигурно да), сви смо мање-више једнаких могућности, свако са својим предностима и недостацима, и сви смо способни да чинимо и добро и зло. Ствар је само у томе да је неко имао среће, а неко други није. Поред неких неоспорних квалитета, пресудило је то што се неко нашао на правом месту, у право време, а ко зна како би прошао да је било другачије. Посебан „менталитет” који се приписује становништву било ког дела света такође је ништа друго него резултат целокупног историјског развоја тог поднебља. Изобиље и сигурност су узрок таквог менталитета, није менталитет допринео успеху и богатству. Богатство и превласт неких земаља над осталима се може објаснити управо овим. То није једини, али је свакако један од главних разлога.