Ja ću prva da priznam: proveravam da li su vrata zaključana po treći put pre spavanja, tačno kao moj tata. Mrzela sam kad je on to radio, mislila sam da je paranoičan, a sad ja to radim svako veče 😅 Šta je vaše?
Pre neki dan sam naisla na post žene koja je prezivela kancer i pricala je o tome kako joj se pojavio strah od pregleda mladeza i odlagala pregled. (Kancer koji je imala je bio drugi ne melanom). Shvatila je da je bila u strahu od toga da ce joj se ponoviti.
Kao neko ko ima 45+ redovno se pregledam i ako postoji nesto sumnjivo odem kod doktora. Bolje da znam nego da se brinem. Posebno mislim da su preventivni pregledi vrlo vazni ali da se nazalost ne rade često koliko bi trebali.
Kažu da iskustvo dolazi s godinama. Ja bih rekla da češće dolazi posle nekoliko loših odluka. 😄
Ljudi su mi stalno govorili da ne moram sve sama. A ja sam bila naučena da sve iznesem sama, pa sam taj savet uporno ignorisala, ubeđena da je to moja odgovornost i da tako treba. Tek kada sam došla do tačke preopterećenja i bila na ivici da “puknem”, shvatila sam koliko je važno pustiti druge unutra i koliko je pogrešno sve nositi sama.
Pa da čujem:
Koji savet ste uporno ignorisali dok niste na sopstvenoj koži shvatili da je bio tačan?
Ja sam milenijalac i trenutno sam na odmoru. I uhvatim sebe da, umesto da se potpuno opustim, razmišljam šta bih sve "korisno" mogla da radim. Kao da odmor moram nekako da opravdam. Da li je to samo generacijski obrazac ili se i vi borite sa osećajem krivice kada ne radite ništa?
Ja sam milenijalac i trenutno sam na odmoru. I uhvatim sebe da, umesto da se potpuno opustim, razmišljam šta bih sve "korisno" mogla da radim. Kao da odmor moram nekako da opravdam. Da li je to samo generacijski obrazac ili se i vi borite sa osećajem krivice kada ne radite ništa?
Kažu da smo ono što radimo kada nas niko ne gleda. Ne ono što objavljujemo. Ne ono što pričamo. Ne ono što drugi misle o nama. Već izbori koje donosimo kada nema publike, kada nema aplauza ni osude. Tada se ne vidi imidž. Tada se vidi karakter.
Često kažu da se promene dešavaju korak po korak i da treba napraviti jednu malu promenu. Kod mene je to bilo da prestanem automatski da govorim da, može na sve i da počnem malo više da slušam sebe. Ništa dramatično, ali vremenom mi je promenilo svakodnevicu i ljude oko mene.
Kupila sam trenazer i sakupljao prasinu, služio za odeću i na kraju ga poklonila.
Čitam je uveliko. Interesuju me utisci, čak i ako mi je spojlujete (a nadam se da nećete😁), pročitaću je do kraja.