Ne nužno da je asocirate sa nečim lošim nego da vam i npr užasno zvuči. Za mene “klopa” i “kačkavalj”. Generalno mi i užasno kad čujem “njami” ali to nije reč reč
Trebali smo da se smuvamo otisao sam na drugi dejt devojka se nije pojavila cekao sam je sat vremena, pod izgovorom da se sprema i da ne moze da izadje. Igrom slucaja kasnije izadje u klub kada sam se vratio kuci i sinuje mi poruke na pitanje gde si kad dolazis… Posle toga je ponovo odgovarala i na pitanje sta ona zapravo hoce bleji seen vec 18h.
Ps. Dodala me je to vece u close friends
Mnogo puta sam se razočarao, zaljubljivao, propadao, kaznjavao sebe... mozda sam idiot, ali samo sam želeo da budem voljen, to se neće desiti...
Mozda jesam beznadežni romantik slomljenog srca... uvek je postojao neko jaci, mišićaviji, snažniji, lepši, zgodniji, ekstrovertniji...
Ja sam jednostavno zacrtan da živim sam...
Sta mislite, da li jos ima finih, nežnih, soft spoken romantika?
Svima je jasno da je Čeda Jovanović sada pozadinski igrač, a da mu je dečko izvesni Coa Kos koji ga vodi svuda ko na povocu, nameće mu da se snima za Instagram i stalno ponavlja parolu "odustaćemo nikad" koja je samo njima jasna. Ko je taj lik, zna li iko išta o njemu? Nije sad da se brinem za Čedu, ko ga jebe, ali ovaj drugi deluje ko sam đavo.
Cao ljudi, iskreno ne znam ni kako da napisem ovo ali probacu.
Prije sedam godina preselio sam se od roditelja u drugi grad da idem u srednju.Bio sam bas mlad nisam imao tada ni petneast godina.Stvarno na pocetku bili sve top, istrazujem novi grad, upoznajem nove ljude, itd…
Ali nakon dva mjeseca mene spuca nesto i bukvalno se toliko sjebem psihicki da je to bilo strasno.To je fazon bio oktobar/novembar.Bas sam bio bezvoljan, demotivisan, depresivan, ma ne znam ni ja vise.Bukvalno sam se plasio vratiti iz skole i biti sam u stanu.To mi je bio najgori period u zivotu.
Evo sedam godina kasnije ista prica, svake godine u isto vrijeme mi se sve desava.Pocetkom oktobra mi je rodjendan i tada sve krece.To me drzi 3/4 mjeseca i stvarno budem bas los psihicki i ne znam kako da to promjenim.
Ne mogu reci da imam nekih problema ovako, stvarno mi sve u zivotu ide dobro, faks, posao(ne radim stalno, vec kad imam vremena zbog faksa), porodica mi je zdrava, mogu slobodno reci da mi je zivot dobar.
Nisam htio da ulazim u neke detalje, samo eto zelim da podijelim da vidim da li je neko imao slicnih problema.
Svaku noć čim se malo opustim i prilegnem - iz nekog razloga krećem da osećam srce kako udara jače i ne može da se izignoriše, neretko se dešava da ga ne osećam po dve sekunde i odjednom ga osetim jako.
Sve se ovo dešava dok ležim na levoj strani ili na ledjima.
Svaku noć se mislim da ću umret od srčanog udara.
Naglasim partneru/partnerki da ne želim decu, a pritom se ljuti na to,
Sta da radim..
Ps: ne bežim od obaveza. Eto moj stav lično.
Poz jeste videli poslednju objavu cureta i da je na istu odgovorio dejo
Kod mojih roditelja je praktično samo MTS dostupan kao klasičan TV operater, pa tražim neku alternativu preko interneta, prvenstveno zbog većeg izbora TV kanala i različitih izvora informisanja.
Da li koristite neki IPTV servis/aplikaciju koja dobro radi na Android TV-u i koju biste preporučili? Bitno mi je da je jednostavna za korišćenje, pošto bi je koristili stariji ljudi.
Studenti pobeđuju!
Ležim na intenzivnoj njezi. Iz svog kreveta, kroz otvorena vrata boksa, vidim samo dio hodnika i sobu preko puta. U njoj leži čovjek, djed od svojih 70-80 godina. Vezan je za respirator i to je jedino što ga trenutno drži u životu. Leži potpuno nepomičan, ne otvara oči, ne reaguje na okruženje...
Danas mu je u posjetu došla supruga.
Stala je pored kreveta, uzela ga za ruku, nježno ga milovala po licu i tihim glasom dozivala njegovo ime. On nije mogao da odgovori, niti da otvori oči, ali ona je stajala tu i pružala mu svu toplinu koju ima. U tom jednom pokretu ruke preko njegovog čela vidjelo se sve decenije zajedničkog života, odanost i ona čista, ogoljena ljubav života koja ne prestaje ni u najtežim trenucima.
Iskreno, oči su mi se napunile suzama. Dok ležim ovdje i gledam tuđu bol, osjetim kako me pogađa jednako kao i moja vlastita situacija.
Zanima me kako vi gledate na ovakve stvari da li ste izraženo empatični? Da li vas ovakve scene i tuđe sudbine navedu da duboko sažalijevate druge i zapitate se nad životom, ili imate neki svoj mehanizam zaštite?