23 godine, gej, BPD:F60.3/Generalizovan Anksiozni Poremecaj:F41.1, otac uzima moju porodičnu penziju nakon smrti majke; ne znam kako da se osamostalim i nastavim studije i kuda dalje osećam se preterano suicidialno?
Ćao svima, pišem ovo jer iskreno više ne znam kome da se obratim i samo mi treba savet ili iskustvo nekoga ko je prošao kroz nešto slično ili neko da me sasluša a mislim da je stranac na internetu možda i najpogodniji za to, jer me ne vidi kakav sam fizički raspad.
Imam 23 godine, student sam odnosno zelim to da budem i pokušavam da balansiram posao, fakultet i mentalno zdravlje, ali osećam da pucam i to sve gore i gore u poslednjih nekoliko meseci.
Dijagnostikovan mi je BPD (F60.3) i generalizovana anksioznost (F41.1), idem na terapiju i lečenje, već 3 godine, ali situacija kod kuće, na poslu i zbog losih izbora, me konstantno vraća unazad.
Nakon smrti odnosno suicida moje majke, prouzrokovanim ocevim prevarama i seksualnim nasiljem nad majkomx sestra i ja imamo porodičnu penziju, ali moj otac praktično kontroliše taj novac i koristi ga.
Ja trenutno radim puno radno vreme, 40 sati nedeljno, tako već od svoje 20. godine, ali sam zbog toga što nisam cinkara i klimoglavac usao u sukob sa direktorom i dobio ultimatum koji mi ne ostavlja izbor osim da dam otkaz, tako da trazim stabilniji posao i želeo bih da i osamostalim se, ali finansijski ne mogu da izguram jer primam 75.000 dinara mesečno sto je zaista slabo s obzirom na to da izdrzavam i sestrin fakultet. Na poslu trenutno trpim ozbiljan mobing. Atmosfera je postala užasna, konstantan pritisak, pasivno-agresivne poruke van radnog vremena, ponižavanje, targetiranje i osećaj da pokušavaju psihički da me iscrpe dok sam ne dam otkaz sam od sebe. Osećam konstantan stres i anksioznost zbog posla, sto samo pogorsava moje stanje. Bukvalno idem na posao sa grčem u stomaku
Ne znam ni koja su moja prava u ovoj situaciji sa penzijom sada kada imam 23 godine i da li uopšte postoji bilo kakva pravna mogućnost da zaštitim sebe ili makar deo tog novca ako je namenjen meni ili mojoj sestri, pripada nam ukupno 40.000 sveukupno, a mi ne vidimo ni dinara tok novca.
Da li je neko uspeo da se osamostali kao student sa malim primanjima;
Gde su trenutno najpovoljniji stanovi ili sobe u Beogradu;
Da li postoje neke organizacije, savetovališta ili pomoć za mlade u ovakvim situacijama?
Iskreno, osećam se dosta usamljen, prazno, bedno, poražeo, usvojeno od sopstvenog pakla i bede.
Pored svega toga i gej sam i nemam baš neki osećaj podrške ili sigurnosti u porodici, niti okoline iako sam prilično otvoreno gej svugde i kuci i na poslu i plasim se da cu kad tad zbog toga nastradati.
Voleo bih da upoznam ljude koji prolaze kroz slične stvari ili makar da čujem da postoji izlaz iz svega ovoga.
Ne tražim sažaljenje, dajem ga dovoljno sam sebi svaki dan kada zapalim cigaru posle smene na poslu, samo realan savet, iskustva ili smernice, upucivanje na neku osobu, instituciju, nesto šta bih mogao da uradim dalje jer trenutno imam osećaj da stojim u mestu i da me sve sustiže odjednom.
Hvala svima koji pročitaju, ovo je bio malo duzi vent.