u/Huge_Environment1483

Питање из наслова.

Почећу од претпоставке да сам као јединка хиперсензитиван на неконтролисано понашање било ког облика и да је могуће да ми смета и да примећујем више ствари него други људи, али мислим да је овај проблем ипак далекосежнији од тога.

Читавог живота живим у згради, у којој је у различитим периодима обитавало између 30-70 људи.

Родио се, проходао, прошао пубертет и стигао у неке озбиљније године да могу да обухватим различите периоде социјалног и друштвено прихватљивог у једној истој згради.

И током читавог адолесцентског периода у тој згради су живели махом исти људи, навикнути и научени на суживот у згради.

Истина, било је спорадичних ситуација кад су славља(мада се ни у томе није претеривало ни у погледу буке нити дужине трајања) или радова на санацији у стану, који су се обављали у неко нормално време и гледало се да се заврше у што краћем року.

Мање више тако је функционисао читав крај, опет са по неким изузетком али чак и они су имали одређени ниво контроле, ваљда од стида шта ће комшије рећи.

У последњих 10-15 година, приметан је пораст бучности у било које доба дана, па чак и ноћи, одсуство осећаја да око тебе такође живе људи, да ниси сам на врху планине, са које си ваљда и сишао у то исто насеље и дошао да живиш у стамбену јединицу која не припада само теби.

Прегласна музика, стампедо у стану, дрека и вика, појачани ТВи до пола ноћи који се чују чак и другим зградама све су већи део фолклора било које стамбене јединице. Кућни ред и време одмора су постале само неке тамо категорије, које за новокомпонованог станара зграде не значе ништа.

Шта је по вашем мишљењу највише допринело томе? Да ли је то проблем који су са собом донели они који су понели брђанску политику у жељи да постану урбани па су од градова направили касабе и посела или генерално као нација постајемо све некултурнији, бахатији и безобзирнији?

Питање из наслова.

Ја јесам и носим једно предивно искуство и мноштво анегдота.

Да ли сам ја читавог живота у заблуди и нисам нешто добро схватио, али мени се нешто са тим станом не уклапа баш најбоље.

Колико ја схватам, тај стан није на последњем спрату, па ми стога није јасно како је дуплекс.

Да није на последњем спрату види се када Јелена стоји на тераси и довикује да не може да уђе (орман) јер је претерано велики (орман) и ти станови уопште не изгледају као станови који су приказани унутра и када Жика звони Лилики на врата предсобље делује потпуно другачије када она отвори врата у односу на то када су уносили намештај.

Такође, у делу "Луде године" њихов стан је скроз неки други, да би се касније поново вратили у тај стан који је Марија добила.

Даље, Жика и Дара у првом делу живе у стану где се са терасе види да су на вишим спратовима, а чини ми се да у једном делу (ваљда Љуби, љуби ал' главу не губи) на вратима је број четири када га полицајац доводи пијаног кући, што имплицира да је приземље или први спрат.

Позиција улазних врата када се организује Бобина свадба је чеона, а у тој сцени је бочна, ако се не варам.

Шта ви имате да кажете на ову тему?

Моја листа:

- Слободан Михајловић Боб (Врућ Ветар)

- Гроф Марио Марко (Срећни људи)

- Срета Штета (Породично благо)

- чика Миге (Жикина династија)

- Гуру (1 на 1)

- Фридрих Попс и Исак Хас (Монтевидео)

- Рака (Вратиће се роде)

- Деда Мраз (Муње)

Који је ваш избор?

Питање из наслова.

Моја је рецимо - Паре или живот, поготово прва сезона.

Ништа спектакуларно у било ком смислу, али опет некако има неки шарм и посебан осећај мени лично.

Рецимо,

Душан Почек је студирао медицину пре него што је постао глумац.

Бата Живојиновић је радио као полицајац једно време.

Питање из наслова.

Не памтим када је последњи пут био на некој телевизији.

Ни других Кустуричиних филмова нема нешто посебно често, али ово ми баш упада у очи.

Питање из наслова.

Може и ранг листа, уколико сте расположени.

Прва песма је - "К'о Стоктон и Мелоун, к'о Гери Пејтон"

Период од типа 2005-2010,

Друга песма - "Идемо Ада, па Страхињића бана..."

Период 2010-2015/6

Вероватно ће бити тешко, али хајде да пробам. Ако кршим правила заједнице, извињавам су унапред.

Питање из наслова.

Наследни ред деце глумаца је подугачак, па ме занима да ли је по вашем мишљењу неко успео да буде бољи и успешнији од родитеља?

Питање из наслова.

За које глумице/глумце сматрате да су недовољно заступљени на екранима и волели бисте да их буде више?

Моја листа:

- Глумице:

- Алиса Радаковић

- Милица Јаневска

- Јасмина Аврамовић

- Весна Тривалић

- Бранка Шелић

- Јелена Мур

- Јелена Ђокић

- Јана Ивановић

- Јелена Илић

- Глумци:

- Небојша Љубишић

- Небојша Дугалић

- Зоран Цвијановић

- Радивоје Раша Буквић

- Андреј Шепетковски

- Александар Стојковић

- Бојан Жировић

- Небојша Миловановић

- Милош Тимотијевић

По мом мишљењу прецењена глумица је Даница Максимовић. Свака част на свему, али кроз низ улога која је имала, има читаву једну фацијалну експресију - ширење очију која год да је ситуација у питању.

- Са друге стране потцењена глумица Љиљана Стјепановић. Мислим да се премало прича о њој као глумици која је способна да се трансформише од празилуковићке сумњивог капитала до послушне домаћице па све даље до жене са села ( Озренка vs Сида Пандуровић vs Радојка Раковић)

- Прецењен глумац ми је Бранко Цвејић, који ми је у свакој улози до ове последње, оног бућкуриша од Павићевих серија ("Јунаци нашег доба") био мање више исти, намћораст и надмен, нешто слично као Феђа Стојановић, с тим што ми је Феђа неупоредиво уверљивији.

Потцењени глумци са друге стране су, по мом мишљењу

- Драгомир Чумић, чувени Мравојед чији лик и таленат нису довољно искоришћени иако је имао способности да се трансформише и мислим да би био врстан комичар.

- Нажалост, један од потцењених је и Миленко Заблаћански, али о то је већ у категорији шбб кбб. Лично мислим да је могао да стоји уз раме глумцима који се спомињу као велики и раскошни само да је поживео дуже.

- Иван Џуди Ђорђевић као представник сада већ средње генерације глумаца. Од хладнокрвног убице до исфеминизираног може да се трансформише тако да му верујеш.

Из наслова следи и питање.

Са доласком несрећних '90их, диљем и до '00их настала је, по мом мишљењу читава суб култура домаћих филмова и серија коју многи сматрају "кринџом" и "трешом".

О квалитету може да се дискутује са различитих аспеката, али једну ствар лично изузетно ценим, а то је воља тих глумаца да учествују својим ликом и делом, често и без пара како би поправили барем мало суморност времена.

Док су нека много мања имена напуштала ликове због малих хонорара, бардови су снимали и оно што у можда неким другим околностима не би.

Прво што ми пада напамет јесте читав серијал о "Секули" кроз који су прошла озбиљна глумачка имена, иако можда нема неку уметничку вредност, лично гајим поштовање према читавом серијалу.

Какви су генерално ваши ставови према делима овог типа и који су ваши "кринџ" и "треш" избори које цените/волите/поштујете?