Nešto tipa AOT, FMAB, Death Note...
Može nešto sa baš kul likovima za koje ste vezani ili nešto što vas je baš emotivno pogodilo
Ako ima neka velika iznenađenja ili zaplete radnje to je plus
Мени је овај дефинитивно најкомплетнији, омиљени екс ју филм од дјетињства. Након њега иде Сабирни центар али њега сам гледала скоро па ми је ипак ДЗВ дражи и више пута сам за погледала. Глума свих актера је одлична али наравно Давор Дујмовић је протагониста и највише се о његовој улози говорило. Да није тако млад умро, Бога питај гдје би данас био. Мислим да не претерујем кад кажем да је глумац свјетске класе. Сценарио, музика (мени је најдража нумера из филма "Талијанска" али сцена на ријеци је ову верзију пјесме "Едерлези" учинила легендарном), ефекти, црни хумор... Ма савршен филм!
Сматра се да је "вампир" једина ријеч српског поријекла која се нашла у ријечнику енглеског језика.
Prva stvar, znamo da je glumac koji tumači batlera Sofronija prvo glumio poštara u Srećnim ljudima, i odlično je poznavao Šćepana Šćekića, ali... šta ako je to bio isti lik, šta ako je prvo imao zadatak da kao poštar sazna što više informacija o ljudima koji su imali keša u tom vremenu, a onda dobio novi zadatak, likvidacija Don Bossa Ozrena Soldatovića?
Dva puta je primio paket sa bombom, drugi put je mislio da je to roba koju je gospodja Soldatović naručila iz inostranstva, ali teško da bi batler takvog iskustva, koji je služio po Evropi, koji je služio mnoge ugledne ličnosti napravio takvu grešku, slučajno.
Onda, svo vreme se Ozren istresa na njega, vredja ga i kinji, ali on je hladan kao špricer. I onda kada je Ozren hteo da ga otera iz kuće, on je na psihološku foru odradio gosn Soldatovića, i iznervirao ga tako da ga "natera" da ostane na poslu.
Setimo se da su Ozrenu i kerovi otrovani, u kućoj koja je puna obezbedjena, to je mogao samo neko iznutra, a uvek je u kinematogrifiji batler najsumnjiviji...
Dok se spremate da spavate, ili jedete neki kasni obrokčić, razmislite dobro...
Netflixova mini serija, adaptacija romana po kojem su napravljena 2 filma, Plein Soleil (1960) i Talented Mr Ripley (1999)
Po mom mišljenju, neloša serija ali nikako ne konkurira prethodnim adaptacijama, likovi su plošni i nedovoljno razrađeni, pogotovo lik Marge i Greenleafa.
Crno bijela slika je zanimljiva ideja ali nekako ne ide uz ovu tematiku, fali ljetna estetika i ljepote Italije u boji.
Šteta jer je kao mini serija imala potencijal više nego da je sve ugurano u jedan film.
6/10
Ovo su moji utisci ( u šest tačaka) o autorskoj, i nadam se, ne konačnoj verziji filma koja će ići u bioskopsku distribuciju. Zašto sam napisao da se nadam?
Zato što će ovo biti odličan, čak veliki film, ali samo ako se iseku scene koje bitno utiču na krajnji rezultat i kvare pozitivan utisak. Ne zato što usporavaju film, a nisu neophodne, već zato što su u ovom kontekstu potpuno pogrešne i suvišne.
Obeležiću SPOILERE, mada i bez toga neću ništa suštinski otkriti o sudbini likova što bi nekome moglo da pokvari gledanje.
Ono što mi je najviše smetalo i što jednostavno mora da se iseče, ako je namera autora i svih onih koji su stali iza ovog filma da ovo delo bude ozbiljna i dostojna posveta jasenovačkim mučenicima, su polu pornografske scene.
Tu, naravno, mislim na scene Ljube Miloša sa njegovom sekretaricom, koju tumači Katarina Radivojević (sa sve felaciom, srećom nevidljivim) koje nemaju apsolutno nikakvog smisla niti opravdanja u temi i priči, sem da Katarina pokaže svoje atribute (iz svih uglova) i da Lordan ispoštuje tradiciju prikaza lepih golih žena u svojim filmovima. A i cela ta epizoda sa >!Jevrejkom koja se loži na svog ustaškog mučitelja !<deluje kao neka jeftina i otrcana verzija priče iz Noćnog portira.
U ovu kategoriju spadaju i scene sa Milošem na nasipu posle likvidacija logorašica koje su uhvaćene pri pokušaju bekstva. Nakon što je jednu od devojaka obesio, >!on joj temeljno posisa dojku, a potom se skine i masturbira,!< i to u muzičkoj pratnji ciganskog orkestra.
Jasno mi je da je to trebalo da bude još jedna skica u portretu bolesnika kakav je bio Ljubo Miloš i prikaz njegove izopačene mešavine erosa i tanatosa, a poznato je da su on i njegovi koljači radili i gore stvari sa logorašicama, ali ove su scene u rangu jeftinih rešenja iz ekploatacijskih treš filmova iz sedamdesetih.
Upravo je zbog slične scene u Dari iz Jasenovca, iako mnogo blaže, kritikovan Antonijević, jer je snimio seks Dinka i Nade Šakić, koju su prizori ubijanja logoraša seksualno uzbudili.
Šta još treba izbaciti?
Scenu u kojoj jevrejski glumac-klovn na pozorišnoj predstavi (koju Luburić organizuje za predstavnike Crvenog križa kako bi se uverili da je Jasenovac radni logor u kojoj logoraši uživaju u umetnosti koju sami kreiraju), na kraju svoje tačke podsmevanja ustašama - >!počne da prdi, a iz dupeta mu uz pomoć nevidljivog trika izlaze mehurići od pene. !<
Ova scena je izazvala dve različite reakcije u publici na projekciji filma. Neki su bili šokirani i potpuno zbunjeni, a neki su se smejali. Da li je ideja bila da to posluži kao ventil za gledaoce da bi bar na nekoliko sekundi ispraznili akumuliranu teskobu i mučninu od potresnog filma, ili nešto što je Lordanu izgledalo kao prigodna metafora koja simbolizuje borbu svih umetnika sveta protiv totalitarnih režima, ne znam, ali meni je bila over the top i potpuno je rasturila do tada savršeno kreiranu mračnu i smrtno ozbiljnu atmosferu pakla na Zemlji zvanog Jasenovac.
Sve scene sa neimenovanim ustaškim oficirom koga tumači Milan Marić su, takođe, višak. On je fensi ustaša, intelektualac, umetnik, čovek sa uzvišenom misijom, nerazumljivom običnim ustaškim koljačima; on ne ubija nožem i maljem, već samo revolverom i u belim rukavicama. Sa sobom nosi crvenu ružu. On ne deluje realistično, već kao kartonski lik, neka karikatura, veštački umetnut u to vreme i prostor. Ne možete čak ni da ga mrzite jer ne deluje stvarno; samo vas iritira kad god se pojavi. Ni interakcija ovog virtuelnog ustaše sa drugim likovima nije bitna za radnju. Pojavi se, ispali par otrcanih kvazifilozofskih parola, ubije nekoga i nestane, i tako nekoliko puta u toku filma. Marić je bezuspešno pokušavao da udahne životnost tom liku teatralnim gestikulacijama.
Još jedna od apsurdnih scena koja se bez problema može izbrisati je ona u kojoj se usred nastupa (postrojavanja logoraša radi prebrojavanja, selekcije za prisilni rad, a najčešće javnih likvidacija) na kojem Marićev ustaša poziva da se jave logoraši koji su pomogli bekstvo jednog Jevreja, >!dvojica počinju da se naglas smeju trećem, jer se uneredio od straha. !<
Jevtina simbolika sa belim golubom na Maksu Luburiću, takođe, baš bode oči.
Na kraju dolazimo i do scene sa bunarom pred kojim se ustaše sa svojim zarobljenicima zaustavljaju da bi im dali vode, ali kozaračke žene i deca će ostati žedni,>! jer su u bunaru leševi ubijenih Srba!<. Vizuelna simbolika i apstrakcija koja nam je potom prikazana (>!sa eksplozijom krvi i katapultiranjem leša iz bunara u vazduh, a potom gejzirom čiste vode!<) je bila apsurdna, a i potpuno iznenađujuća i neobjašnjiva, jer potpuno odskače od realističnih prizora koje smo do tog trenutka gledali.
Meni generalno te metafizičke scene u filmu nisu ostavile jak utisak, sem one posvećivanja starca Vukašina, koja je jednostavno i upečatljivo izvedena.
Predrag Antonijević je to mnogo kreativnije uradio u Dari iz Jasenovca, sa vagonom ubijenih u koji su simbolički ulazile jasenovačke žrtve.
Film ima i nekih mana koje ne mogu da se reše u montaži, jer su scene u kojima se nalaze neophodan deo ove filmske kompozicije. Ali to ne znači da ih treba prećutati:
- umiranje logoraša u filmu je trenutno. Bez obzira da li su im prerezani vratovi, da li su obešeni ili upucani. Dakle, baš niko od njih se nije batrgao i krkljao nakon klanja >!(možda samo onaj Jevrej u lančari)!<, niti mahao nogama boreći se za vazduh na vešalima (svima su u sekundi izgleda slomljeni vratovi), niti ostao živ iako je samo jednom pogođen metkom i to ne u vitalne organe. Možda je to većini gledalaca nebitno, možda i nisu primetili, ali ako se već insistira na realizmu i autentičnosti, onda je trebalo posvetiti i tome pažnju.
- gotovo niko od logoraša koje ustaše vode na likvidacije, dakle onih koji znaju da će biti ubijeni, se ne otima, ne moli, ne viče, ne kune. Ni logorašice koju Ljubo Miloš veša jednu po jednu (istina, jedna ga je pljunula), ni seljačka porodica >!koju će zapaliti vezanu za stog sena,!< ni Cigani iz orkestra koje iz revolvera ubijaju jednog po jednog. Razumljivo je da su mnogi od njih bili u šoku i zamrznuti (kao što se to često dešava ljudima u takvim situacijama), ili su bili ravnodušni (kao što su mnogi logoraši u Jasenovcu zaista i bili prema smrti koja im je pretila svake sekunde, pa su na kraju i otupeli), ali da gotovo niko od njih u filmu nije pokazao nikakvu reakciju, već su u filmu najčešće delovali kao lutke, predstavlja još jedan od propusta koji mi je upao u oči.
- u par navrata, ustaše pokazuju iznenađujuću toleranciju i strpljenje prema svojim zarobljenicima, pogotovu prema deci koja odbijaju poslušnost (u scenama borbe za vodu na Kozari), pa čak i udaraju i grizu svoje stražare (kao plavokosi kovrdžavi klinac, na bodljikavoj žici u sceni odvajanja od majke). Dobro je poznato iz svedočanstava kozaračkih izbeglica i jasenovačkih logoraša da ustaše u tim situacijama ni sekund nisu oklevale da takvo dete probodu bajonetom ili mu razbiju glavu kundakom, ili o zid, pa zato takve scene ovde deluju neuverljivo. Jasno mi je da nije lako snimiti scenu udaranja ili ubistva deteta, ali je to sigurno moglo da se reši kako bi izgledalo uverljivo i autentično istorijskim izvorima.
- izdepilirano međunožje jedne od logorašica.
Ostalo što bi se moglo izbaciti su scene koje nisu problematične kao gore navedene, već jednostavno nisu neophodne; ni za praćenje radnje, ni za razvoj likova, a njihovim odstranjivanjem film bi dobio na kompaktnosti i oštrini, i bio još snažniji i intenzivniji.
Iako se autorska verzija filma, kao što sam naveo, nije sekla tamo gde je trebalo, negde se secnulo i gde nije trebalo.
Tako u filmu upadljivo fali deo u kojem je trebalo da vidimo >!kako je Zora završila u partizanima i gde je nestala hrvatska porodica, koja ju je prihvatila po bekstvu iz Jasenovca.!<
Ima tu i nekih naivnih i nelogičnih scenarističkih rešenja pred kraj filma kada Diana >!vodi glavnu junakinju, Srpkinju Zoru da vidi svog malog brata direktno u stan glavne ustaškinje u Zagrebu, ili kad Bobinac ustašku uniformu maskira samo jednim mantilom i sa automatom se vraća u glavni grad Hrvatske koji su oslobodili partizani. !<
Mislim da bi bez problema moglo da se iseče sat vremena.
A kada bi se to uradilo, jasno bi se videlo i još jače doživelo sve ono što je vrhunski urađeno u ovom filmu. Tada dobijamo potresnu i dostojanstvenu posvetu jasenovačkim žrtvama (a u širem smislu i svim žrtvama NDH čiji je Jasenovac najmonstruozniji simbol), i snažno umetničko delo, koje je vrhunski režirano i odglumljeno.
Zlatni rez 42 može da posluži kao savršen primer studentima režije, kamere i montaže kako se majstorski snima film - kako treba da se kreće kamera, kako se kadrira i montira, šta i kad treba da bude u fokusu gledalaca, kako se koristi svetlo...Bravo za Lordana i njegovu ekipu.
Uz režiju, gluma je drugi snažan adut ovog filma. Svi glumci su odradili svoje zadatke na visokom nivou, od glavnih, pa do najmanjih epizodista. A neke od glumačkih kreacija ovde su bile vrhunske.
Tu pre svega mislim na mladog Alekseja Bjelogrlića (izmišljeni ustaški psihopata Lovro), koji je bez preterivanja kreirao jednog od najkompleksnijih, najubedljivijih i najjezivijih monstruma u ljudskom liku u svetskoj kinematografiji.
Odmah uz njega je fantastična glumačka predstava viđena u petomintnoj ispovesti ustaškog koljača Žileta Friganovića (ovde Jurice) u tumačenju Miodraga Dragičevića.
U ovu trojku ravnopravno ulazi još jedan mladi glumac, u filmu još dečak-Vuk Kulpinac, koji je sa lakoćom i neposrednošću, prirodno i ubedljivo predstavio lik dečaka logoraša i šegrta ustaškog koljača Lovre, i uneo toliko potreban tračak vedrine i nade u crnilo ove teške teme, posebno kroz odnos sa glavnom junakinjom Zorom. Nemam pojma ko je ovaj talentovani klinac, jer sam ga ovde prvi put video, ali sudeći po ovoj ulozi, velika karijera je pred njim; samo ako bude imao sreće sa domaćim rediteljima i izboru projekata.
Mlada glumica iz Republike Srpske Milica Stanković, koja tumači glavnu junakinju Zoru, je bila odlična. Markantna, ekspresivna, i ubedljiva, bez mnogo mimike i gestikulacija.
Iako fizički nema nikakve sličnosti sa Dianom Budisavljević, Anica Dobra se fino snašla u ovoj zahtevnoj ulozi.
Dušanka Stojanović Glid, koja glumi glavnu ustašku funkcionerku iz Zagreba, je pristojno odradila postavljeni zadatak, ali mi je utisak da je tu napravljena greška u kastingu; nekako mi ta glumica ima lice neke domaćice/tetke/majke iz domaćih treš serija sa TV Prve i Pinka, a ne bezosećajne ustaške aždaje, pa mi nije delovala zastrašujuće, pa samim tim ni ubedljivo u toj ulozi.
Srpski glumci su se uglavnom dobro snašli sa hrvatskim jezikom, i najčešće bosansko-hercegovačkim akcentom, i zato je šteta što par njih nije obratilo pažnju, ili im nije ukazano, kako se pravilno akcentuje naziv Jasenovac.
Trojica hrvatskih glumaca, koji su praktično nosioci glavnih uloga su bili izvanredni.
Rene Bitorajac je uspeo da bez karikiranja i preterivanja uverljivo predstavi esenciju zla kakav je bio brutalni zapovednik Jasenovca, i direktni izvršilac ustaške ideologije, Maks Luburić.
Leon Lučev je impresivan u ulozi izmišljenog ustaškog oficira Bobinca; čovek kao da ne glumi-on je postao taj lik.
Beader takođe briljira kao još jedan zloglasni ustaški koljač-Ljubo MIloš. Fascinatna je njegova transformacija iz hladnog, smirenog, proračunatog administrativca u kancelariji u zastrašujućeg sadistu i psihopatu koji lično presuđuje logorašima.
Sve ustaše u filmu (sem Marićevog lika) su zahvaljujući glumcima koji su ih tumačili, bili životni likovi, dakle, ne samo jednodimenzionalni negativci iz fimova B produkcije ili loših stripova, već stvarni ljudi, i baš zbog toga su bili još strašniji i ubedljiviji.
Bojan Navojec i Hana Hegedušić su takođe bili dobri u svojim epizodama dobroćudnog zagorskog bračnog para, kao i Vili Matula u svojoj minijaturi hrvatskog komuniste na stratištu.
Priča i likovi filma sa zasnovani na scenariju poznatog pisca i scenariste Arsena Diklića (Ne okreći se, sine, Marš na Drinu, Salaš u Malom Ritu), i njegov autorski pečat se prepoznaje u snažnim i jasno profilisanim fiktivnim karakterima, i dijalozima koji su precizno napisani i zvuče prirodno i životno.
Istorijski kontekst je jasno predstavljen i to je pametno i vešto uklopljeno u film (a što je upadljivo nedostajalo u Dari iz Jasenovca); prvo informacijama koje gledalac može da pročita na početku filma, zatim majstorski snimljenom scenom iz jednog, neprekinutog kadra u kojoj posmatramo sastanak ustaških vođa sa njihovim nemačkim i italijanskim šefovima, na kojem ćemo čuti planove ofanzive na Kozari, i na kraju, kroz reči Miloša i Luburića, koji objašnjavaju da je genocid koji gledamo državni projekat, a ne ludilo nekolicine pijanih, odmetnutih ustaša, da se sprovodi sistemski, na osnovu zakona ustaške države, i sa jasno određenim ciljevima i metodama kojima će biti ostvareni (po poznatom, zloglasnom modelu trećina).
Auentičnost zločina u Jasenovcu prikazanih u filmu se gledaocima dokazuje dokumentarnim snimcima koji se više puta u toku filma prepliću sa igranom dramatitzacijom tih scena.
Fotografija Gorana Volarevića je odlična.
Scenografija Milenka Jeremića je impresivna. On je uradio fascinantan posao u rekonstrukciji jasenovačkog logora čije ćete različite delove moći da vidite u filmu, a posebno je ubedljiv prikaz lančare.
Vidi se da su u ovaj film uložene ozbiljne pare.
Kostimi (Borisa Čakširana) i šminka (Dušica Vuksanović) su na visokom nivou. Za razliku od Dare iz Jasenovca gde su logoraši izgledali previše čisto i ispeglano, ovde je to odrađeno baš kako treba, tako da gotovo osećate prljavštinu i smrad dok gledate film. Jedino gde imam zamerku u ovom segmentu je premalo krvi na telima ustaških ubica nakon klanja njihovih žrtava.
Posebna pohvala za Angelinu Marinković koja je birala statiste. Ljudi koje ćete videti u filmu (svih starosnih kategorija) izgledaju kao pravi logoraši, a ne kao manekeni iz naših reklama. Puno ih je izgledalo izmučeno ili bolesno, a posebno su upečatljiva neka lica koja podsećaju na ona sa starih crno belih fotografija iz tog vremena. I ustaški stražari su dobro odabarani; nije se insistiralo na čudovišnim fizionomijama i ružnim ljudima, već su se birali mukarci običnih, prosečnih lica, uglavnom mlađi i srednjih godina.
Muzika Željka Joksimovića je izvanredna. U najvećem delu je to moćan horor skor. Baš kakav je i potreban za film sa ovom temom.
Jedini tehnički aspekt koji je bio slab, ili bolje rečeno prosečan, je CGI. To je bilo vidljivo u scenama klanja, ali i u sceni paljenja seljaka, kao i ubacivanja ubijenog Jevrejina u peć.
Najčešća pitanja koja se postavljaju onima koji su film gledali su:
- Da li ima scena kao što je čuvena iz autobusa u Okupaciji u 26 slika? Da li može da se gleda?
Iako su scene ubijanja u Zlatnom rezu eksplicitne (najčešće rezanje grkljana), uz nešto stilizacije i bez skretanja kamere (sem u jednom slučaju), nijedna se po intenzitetu i brutalnosti ne može porediti sa onom iz autobusa smrti. Ovde su mnogo potresniji dokumentarni snimci žrtava Jasenovca(posebno dece) koje su kod gledalaca izazivale veći šok, jer su ih očigledno neki tek sada prvi put videli. Uglavnom, na projekciji kojoj sam prisustvovao bilo je ljudi koji nisu mogli sve to da podnesu pa su napuštali salu, a video sam i da su neke žene pokrivale lice rukama kada god bi sledila scena ubijanja.
Meni su najpotresnije scene u filmu, i mnogo snažnije od samih prikaza likvidacija, bile one u kojima ustaše odvajaju decu od majki, i tu su glumice i statistkinje bile bolno uverljive.
Da li je film antihrvatski?
Za Hrvate koji se identifikuju sa ustašama, za koje je NDH - svetla tačka hrvatske istorije, i koji se dive i ponose njenim čelnicima, sigurno jeste.
Za one normalne, naravno da nije.
U filmu imate hrvatski bračni par >!koji prihvata i odgaja srpsko dete koje je pobeglo iz Jasenovca.!<
Imate Hrvata koji hrabro prkosi ustaškim koljačima na gubilištu ( i to čuvenim rečima Rada Končara).
Imate predstavnike hrvatskog Crvenog križa koji se hrabro i uporno bore da spasu decu Jasenovca.
Imate jednog od glavnih ustaških oficira >!koji se protivi ubijanju dece, pa čak i usvaja jedno srpsko dete.!<
I nema nikakvog licitiranja brojevima ubijenih u Jasenovcu.
ZAKLJUČAK
Nadam se da će producenti uspeti da sa Lordanom naprave kompromis u montaži i da nađu najidealnije rešenje u pogledu dužine filma, odnosno, odstranjivanja svega onog što ga kvari, opterećuje i oduzima mu snagu, i da ćemo u bioskopu videti verziju koja će mu dozvoliti da istim intenzitetom i oštrinom pulsira i udara tokom celog svog trajanja, i tako ostvari puni potencijal koji snimljeni materijal poseduje.
Slucajno nasao film pre par nedelja, prijatno iznenadjenje. Neko gledao? Utisci?
Da li imam utisak ili se ne spominje u dovoljnoj kolicini koliko film zasluzuje?
Da li ga staviti u grupu Underrated filmova?
Kad god neko spomene ratne filmove retko ko pomene Tanku Crvenu Liniju koja je po meni izuzetan film.
Film je rame uz rame vecito pominjanog Redova Rajana, ako ne i bolji.
Rekao bih da film mozda ima i najbolji kasting ikad vidjen u nekom filmu.
Steta da film nije dobio nijedan Oskar u to vreme. Ako nista drugo barem za muziku iz naslova za koju tvrdim da je najbolja muzika Hans Zimmera u njegovoj dugoj karijeri.
Bojim se da pitam ovo ali da li neko ima preporuku za film koji je slican filmu Lolita?
Radnja prati petoro potpunih stranaca koji uđu u lift jedne moderne poslovne zgrade u Philadelphiji. Lift se misteriozno zaglavi između spratova. Ono što na prvu izgleda kao običan tehnički kvar brzo prerasta u živu noćnu moru. Svaki put kada se u liftu ugase svjetla uslijed nestanka struje, neko od zarobljenih biva brutalno napadnut.
Kada se na našim prostorima pojavi filmsko delo koje otvara najteže teme iz vremena Drugog svetskog rata, a posebno one koje se vezuju za Jasenovac, vrlo brzo se dogodi nešto što često nema mnogo veze sa samim filmom, njegovim kvalitetom i porukom koju želi da pošalje.
Kreće medijska buka putem interneta. Javljaju se glasovi javnosti puni gneva, i time se otvaraju stare rane, a film se počinje posmatrati kroz politička previranja i istorijske podele koje postoje mnogo duže od njega samog.
A među onima koji su najglasniji u osudi i koji filmu daju lošu medijsku pažnju nalaze se i ljudi koji nisu ni kročili u bioskopsku dvoranu i pogledali novi film Lordana Zafranovića, Zlatni rez 42 – Djeca Kozare na poslednjem izdanju FEST-a.
Jer da bi se filmu dala poštena kritika, potrebno je najpre pogledati film i doživeti ga lično. Tek onda možemo da otvorimo razgovor o njegovoj umetničkoj vrednosti, njegovim slabostima, njegovoj poruci i načinu na koji govori o groznom periodu ljudske istorije sa naših prostora.
Istorije koja je propraćena kroz dokumentaciju i arhivske snimke koji su već pronašli svoj put do publike kroz dokumentarne filmove Lordana Zafranovića, u kojima je obrađivao teme Jasenovca. Oni su prikazali zlo koje čuči u svakome od nas i koje, ako se dozvoli da se proširi poput virusa, lako može povući ljude da ga ponovo počine, pogotovo u sadašnjosti kada se čini da smo od takvih stvari daleko.
Film poziva da pogledamo kao ljudi i prepoznamo ono najteže u ljudskoj rasi, a to je da dobro i zlo dele i ljubav i mržnju, i da strah, zavist i poslušnost mogu da budu olaka opravdanja za postupke koje bi pojedinci učinili.
Ono što Zlatni Rez 42 – Djeca Kozare želi da prikaže unutar gorostasa od filma koji traje bezmalo četiri sata i deset minuta jesu perspektive svih antagonista i preživelih heroja, koji su imali sreće da nadžive zlo.
Film je zasnovan na knjizi Aleksandra Diklića, čija je inicijalna zamisao trebala da bude snimljena davne 1986. godine. Lordan je preko 40 godina pokušavao da to i ostvari i konačno smo dobili njegovu unikatnu i autorsku viziju. Da bi film dramaturški funkcionisao, pored Lordana i Aleksandra, pri radu na scenariju pritekli su u pomoć producentkinja i koscenaristkinja Uroška Tatomir i dramaturg Slobodan Terzić.
Verujem da je upravo mnoštvo scenarističkih perspektiva doprinelo tome da film događaje i likove sagleda iz različitih uglova, otvarajući prostor za složenije razumevanje ljudi, njihovih odluka i posledica koje su te odluke ostavile iza sebe, sa nijansama sivila koje pokazuju da istorija i ljudske sudbine nisu uvek samo crno-bele.
Što se tiče same glumačke postavke, pored izvrsnih hrvatskih glumaca u ulogama antagonista Ustaša koji su vodili logor Jasenovca, tu se nalazi Leon Lučev u ulozi Bobinca, koji svojim pogledom više govori nego što njegov lik ima i prilike da izgovori tokom čitavog filma. I kada se često govori o ulogama koje će obeležiti nečiji rad, onda je to baš ova. Bobinac nije jednostavna skica i iskarikirana verzija običnog dželata. Zafranović je uspeo od njega da učini čoveka sa kojim se donekle možemo poistovetiti, iako znamo da je kriv i da zaslužuje sve što mu sledi. Njegov performans leži na tom prodornom i napaćenom pogledu i poimanju da je izabrao pogrešnu stranu i da se kaje svim srcem.
Renea Bitorajca u ulozi Vjekoslava Maksa Luburića mogu staviti u kategoriju magnetične ličnosti koja je istovremeno i prijemčiva u svojim uverenjima i odbojna. Iako on i prava ličnost koju igra fizički uopšte ne liče, Bitorajac iznova pokazuje da je jedan od najboljih glumaca svoje generacije još od Ljudoždera vegetarijanca. On ovde kroz svoje držanje i pogled i način na koji menja tonalitet svog govora i emocija drži kompletnu sobu i mesta na kojima se nađe sa više likova pod totalnom kontrolom. Njegov Maks je upravo to, antagonista kojeg ćete voleti da mrzite u njegovoj šarmantnosti i slepom uverenju kako je ovo što radi ispravna stvar. I da se sve ostalo tretira kao slabost.
Dolazimo sada i do glumca Milivoja Beadera, koji tumači upravnika Jasenovca. Ako su glumci koje sam prethodno pomenuo imali izuzetno težak zadatak da otelotvore konkretne istorijske ličnosti, onda je Beader dobio možda i najteži, ali i najteatralniji performans u čitavom filmu. Takav zadatak bi u rukama manje sposobnog glumca, ali i manje sigurnog reditelja, lako mogao da ode u propast.
Srećom, Lordan je tačno znao kako da rediteljski sprovede ove potentne scene, u kojima se mešaju ludilo, nadmenost, groteska i užas počinjenih zločina. U pojedinim trenucima postoji čak i doza parodije i podsmeha, ali upravo tu filmska magija stvara sopstvenu realnost, realnost koja, kada se suočimo sa onim što je taj lik činio, prestaje da bude tek teatralna ili groteskna i postaje surova i potresna.
Ali Ustaše u ovom filmu nisu igrali samo hrvatski glumci, dosta naših glumaca i glumica su dobili priliku da urade nešto zaista potentno u njihovim prikazima.
Moraću da se osvrnem na Alekseja Bjelogrlića i njegovu ulogu Lovre. Mladi Bjelogrlić je brzo dospeo u razne projekte koji su bili popularni među širom publikom, uloga u Nedelji, takođe i u seriji njegovog oca, Senke nad Balkanom. Bio je dopadljiv u tim projektima i zračio je harizmom. Lovra će biti uloga po kojoj će krenuti njegova karijera na filmu. Aleksej predstavlja mladog čoveka koji istovremeno prikazuje jednu vrstu samilosti spram Baje (Vuk Trnavac, ubrzo ću i o njemu), jednog od dece logoraša. Dok istovremeno zilotski sledi svaku komandu koju mu izdaju i diči se time što radi. Prikaz zla nikada nije bio tako potentan i siguran u tome da se iza Lovre krije normalan dečko, ali koji je spreman, ako je to potrebno, da skoči u vatru zbog uverenja. Postoji jedna krucijalna scena koja se odigrava u kovačnici i topionici sa njim i malim Bajom i još jednim likom. Da ne otkrivam puno, iako sam pretpostavljao šta će se tu desiti, Aleksej je uz pomoć svojih kolega napravio scenu o kojoj će se pričati i pamtiti dugo, dugo pošto pogledate film i nastavite da razmišljate o njemu. Odlična kombinacija jeze i strave i užasa. Ovo će samo još šire otvoriti vrata da Aleksej nastavi svoju trajektoriju u ozbiljnim projektima, a i najverovatnije počne da dobija uloge za glavnog muškog glumca.
Tu je i Milan Marić u ulozi jednog od oficira u koncentracionom logoru. Marić je godinama revnosno gradio svoju karijeru kako kroz televizijske serije, tako i u filmovima i unutar pozorišta. I žarko sam želeo da mi se njegov oficir dopadne, jer igra škakljivu ulogu, ali, da li zbog prenaglašenog kemp pristupa i nedostatka nekih karakternih osobina koje fale dotičnom liku. Falio mi je još jedan sloj, da bi ga više prikazao kao ljudsko biće, a ne samo kao karikiranu verziju čoveka koji je uživao u svojoj dužnosti.
Osvrnuo bih se sada i na najmlađe zvezde filma, a to su Vuk Trnavac u ulozi dečaka Baje i devojka Milica Stanković u ulozi Zore, dvoje dece logoraša koji su bili svedoci zlodelima Jasenovca. Smatram da su oboje dobili teške uloge za njihove godine, ali iz oboje izbija jako prisustvo koje pre svega voli kamera, i dijalozi i razrada njihovog odnosa tokom filma čine jedno emotivno srce.
Mi ih vidimo kako odrastaju u najgorim situacijama i kako uspevaju da sačuvaju i ono malo ljudskosti u tom ludilu. Sa time što moram napomenuti da je Vuk Trnavac kao Baja zaista neverovatan prikaz profila dečaka koji je izgubio sve i da bi preživeo morao je da se adaptira i da održi jako kompleksan odnos sa njegovim tamničarima. Dok kod Zore postoji velika želja za bekstvom i pronalaženjem ostatka porodice. Mlada glumica Milica Stanković je imala dosta prezahtevnih scena u kojima je trebala da bude surogat i svedok publici na sve krvave činove koji će biti prikazani unutar ove dugačke Odiseje.
Oni nam služe da prikažu perspektivu žrtava, koja je potresna i srceparajuća. Ali stvar je u tome što ih umesto korišćenja za neke jeftine emotivne trenutke, Zafranović postavlja u ulogu preživelih koji i dalje vide perspektivu i volju i borbu za životom čak i u najnehumanijim uslovima.
Naravno, kroz čitav film prodefiluju i drugi glumački talenti poput Mikija Manojlovića, Ane Dobrice, Irfana Mensura i njegovog sina Pavla Mensura, Katarine Radivojević, Dušanke Glid Stojanović i mnogih drugih. Svako od njih je doprineo da film izgleda realistično i da prikaže to vreme koliko je bolje bilo moguće, a posebno se to da osetiti na način dijalekta koji su izgovarali naši glumci. To samo pospešuje da još više uronimo u svet i priču.
Osvrnuo bih se sada na tehničke aspekte i rediteljski deo. Lordan Zafranović je definitivno uradio jedan jak i beskompromisan autorski projekat. Ono što me je zapanjilo je to da za nekoga ko je trenutno u svojim poznim godinama, način na koji se kadrira i montira tokom filma.
Više prizivaju energiju nekog mlađeg reditelja i često se u tim mikroscenama koje su podeljene po poglavljima poput kakvog romana dobijamo uvid zašto je ostao jedno od naših najvećih imena.
Često dobijamo jake slike mešanja Erosa i Tanatosa, a to bih više očekivao od reditelja iz sedamdesetih godina prošlog veka. I tu i tamo uplivavaju simbolične i nadrealistične slike i scene koje se ne viđaju kod domaćih autora. Iz aviona se može primetiti da je ovo bio projekat iz pasije, i da se išlo do te mere: ako pukne, neka pukne onako kako je zamišljeno.
Što se samog filma tiče i njegove dinamike, sa time imam problema. Trajanje od četiri i nešto sata je predugačko i film je komotno mogao da se napravi da bude iz dva dela.
Prvi deo je bio daleko dinamičniji i suroviji i dao nam perspektivu Ustaša. Dok je drugi odlučio da ode mirnijim tempom, da prikaže kako su žrtve nastavile život posle tih grozota.
Ali postoji tu jedna boljka koja muči sve naše novije filmove poslednjih par decenija, a zove se format serija. Verovatno su film snimili kao celinu od osam sati, što je samo po sebi preveliki zalogaj i izazov za bilo koga u današnjem vremenu kada je pažnja najskuplja investicija koja se može tražiti od publike.
Ne mogu da se otmem utisku da ova „skraćena“ verzija neće funkcionisati isto kao i serija. Postoje narativne rupe u smislu motivacija i dešavanja tokom filma za razne karaktere koje sam gore predstavio. To ne oduzima od kvaliteta filma, ali možda bi baš sitne scene ili dodatne bravure koje su glumci mogli da doprinesu učinile stvari još jačim.
Pored velikog budžeta i mnoštva statista i neverovatne kostimografije, film ima sugestivne i vizuelno fenomenalno osmišljene scene koje je zahvatio svojom kamerom snimatelj Goran Volarević. I montaža je zaista bolja nego od onoga što je do sada viđeno u našoj produkciji, rezovi i prelazi koje prave montažeri Milena Predić i Alfred Kolombo. Na momente deluju toliko dobro da sam pomislio da konačno imamo film koji može da ide u svet i da nas predstavlja. A onda, sa druge strane, efekti umeju da budu loši, na momente kada film treba da iznese slike koje će vam ostati urezane u sećanju. Poput krvoliptanja ili kad su trebali da prikažu spaljivanje pravoslavne crkve, baš štrči da su sama građevina i vatra urađene sa 3D efektima za koje sam siguran da sa današnjom tehnologijom možemo daleko bolje i uverljivije da napravimo.
Drago mi je da sam imao prilike da pogledam Zlatni Rez 42 – Djecu Kozare, jer ovo je istovremeno jedan od najambicioznijih naslova koji smo dobili u novijoj filmskoj istoriji. Naslov koji pod svojim ambicijama i poklekne i u nekim trenucima se urušava i ume da bude i neuredan, ali i dalje prikazuje jasnu viziju neustrašivog autora poput Lordana Zafranovića i filmske ekipe koja se usudila da ovako nešto napravi.
Za kraj citiram odgovor Lordana Zafranovića koji je išao u intervjuu RTHN i zašto se odlučio da napravi film „Zlatni rez '42. – Djeca Kozare“:
„Međutim moje kolege, i kolege okolo, oni žive komotno i ne osuđuju se da u to uđu. Oni žive neki život i prave neke filmiće, obiteljske dramice. A iza njih je jedna historija koja je stravična i koja se može ponoviti u svakom trenutku. Zašto su učili škole, zašto su učili da rade filmove? Zašto? Zašto da zabavljaju publiku? Ne razumem.
Otvori problem koji boli stoljećima ovo podneblje, otvori zlo u sebi. Otvori neke stvari koje će prihvatiti fim odmah. To je ovo zašto se ja bavim sa time. Nisam ja od ovih koji je manijakalno vezan za probleme zla, smatram da je film jedini medij koji to zlo može materijalizirati i videti i doživeti u svoj svojoj strahoti. Ali unapred sam osuđen na raspad, na jednu bezumnu kritiku. Tu smo da, još dok nam srce bije što se kaže i to ćemo raditi. Dokle to je veliko pitanje.
Ja nisam ništa bez filma i ja ne postojim, meni je film život, prijatelj, ljubav i ljubavnica. Sve što imam samo je film, pogledajte pa ćemo razgovarati o nijansama. I dobra i zla i ljubavi i mržnje i zavisti, svih ovih elemenata od čega je sastavljena ljudska duša.“
Питање из наслова.