u/_yellena_

Поздрав, вјенчање ми је заказано 28.8. и велика је шанса да ћу имати циклус тај дан јер ми је последњи почео 30.6. умјесто 3.7. како је требало по распореду 🙄 Нисам никад користила те пилуле а стварно не бих на тај дан да се борим са боловима и замајавам се мијењањем тампона, имам врло обилне менструације 🙄🙄🙄 Такође ме занима колико утичу на отицање тијела? Хвала

Hi, I am learning Russian and German, have a basic knowledge of both (A2) and I would like to practice conversation amd grammar with someone 🤗

Култна сцена са легендарним Чкаљом :)

Стигао сам у Праг поподневним возом и узео да тражим конак. Обишао сам најпре хотеле који се нижу око железничке станице, видљиви један са прага другог својим натписима и порталима. Али собу нисам добио, па сам морао поћи даље у дубину града, према адресама које су ми редом давали портири пошто би ме одбили. Био је новембар и вече се рано спустило, хладно, наднесено невидљивим облацима из којих је сипила не киша већ нека исто тако невидљива ледена влага. Јежио сам се сваки пут кад бих изашао на улицу да пређем размак до следећег хотела, али сам себе присиљавао да наставим потрагу, знајући да ме иначе чека бдење у железничкој чекаоници, уколико ме и одатле не избаце.

Пошто сам тако ишао можда сат или два, до свести ми је допрло да кад год уђем у неки хотел, затичем пред портирском ложом иста два лица: једног црномањастог мушкарца и жену, такође црнку, обоје доста сиромашки одевене, који од портира траже преноћиште. Будући да су свукуд стизали пре мене, добијали су пре мене одречан одговор: затим, док бих ја, дошавши на ред, изнео исту молбу, они су оклевајући стајали по страни, а излазили, ипак, за неколико корака пре мене, што им је омогућавало да у следећи најближи хотел стигну такође с неколико корака предности. Сада сам их пажљивије осмотрио и по упадљиво тамној пути и кроју лица – руменим набубрелим уснама, повијеном носу и лучно спуштеним залисцима као зифт црне косе – очас сам схватио да су Цигани, мада пограђанчени, јер је он носио суро одело и преко тамних чарапа сандале, а она сукњу и кратку ветровку, а на ногама гумене чизме. Помислих с нелагодношћу да их портири, можда, онако одсечно одбијају баш зато што су Цигани, номадски свет, а да и мене, који улазим одмах после њих и сведочим сцени, одбијају да не би признали како праве разлику.

Међутим, да се одвојим од њих то више нисам могао, јер су хотели, како смо се одмицали од центра, бивали једни од других све удаљенији, мени објашњења портира, у непознатом граду, све теже разумљива, те ми је заправо било најкорисније да следим у стопу тај пар, који је ишао за истим циљем, и по истом логичном распореду најмањих удаљености, као ја. Кад смо изашли на улицу, ја сам им то и саопштио, обративши им се на мешавини словенских језика да би ме што боље разумели, а са циљем да им објасним своје стално присуство за њиховим петама и да мало себи олакшам самоћу и неуспех. Они су застали да ме саслушају, замишљено, озбиљно, затим су климнули главама и, као дајући на знање да немају времена за губљење јер ноћ одмиче, одмах пошли даље. Ја за њима на два-три корака размака. Очигледно им нисам био на сметњи, јер су одмах почели између себе тихо разговарати, певушавим, уједначеним гласовима, нисам чуо а камоли разумео шта, као да настављају неку давно започету причу.

Вече је постајало све непријазније, хладније, она влага из ниских облака изметнула се у суснежицу, а ми смо ишли из улице у улицу, прелазили намрешкану Влтаву преко неких мени непознатих мостова, преваљујући све веће размаке до следећих хотела, који су се проређивали. Имао сам на себи капут и капу, али човек и жена били су лако одевени, гологлави, а ипак нису показивали знаке нестрпљења што сам га ја осећао, него су уједначено ишли, а говор им је жуборио, лак, усклађен, час његов, час њен, преплићући се меко међу њиховим, једна ка другој нагнутим главама. Ко ли су? питао сам се, наравно. Једино мушкарац носио је у руци зембиљ од синтетике, она је држала руке, празне, у џеповима ветровке, према томе није изгледало да су препродавци робе. Можда су неком стигли у посету? Али како то, онда, да немају конака и да тако без бриге, готово би се рекло расејано, газе кроз ноћ и лапавицу, у својој лакој одећи, разговарајући без прекида као да им је то, разговор, најглавније? И о чему могу тако дуго, тако забављено разговарати ако су, рецимо, муж и жена, или брат и сестра, што би могли бити, и једно и друго, јер су у истим, можда мало познијим тридесетим годинама?

Стигли смо и до наредног хотела, ја неизбежно иза њих, јер и да сам био напред, не бих, у снежној ноћи, одмах погодио улаз као што они јесу, одајући да су овуда већ и раније, на сличан начин залазили. Опет смо стајали пред једном портирском ложом, опет нас је иза пулта дочекало једно одбојно ноћничко лице. „Имате ли собу за двоје?“ чуо сам Циганина како изговара мени сад већ знану фразу, и видео, јер сам овог пута обратио пажњу, на портировом средовечном, непомичном лицу, у његовим безбојним очима, оно што сам и слутио: неповерљивост, туђење, чак неко згражање које је он крио, али није успео сасвим да сакрије, страх пред непознатошћу коју су, и за њега, значиле ове две тамне, лаковерно искрене, покорне прилике. Одговорио је и не трепнувши да собе нема, Циганин и Циганка су се немо погледали и остали да стоје неколико тренутака као да размишљају о томе што су чули, али им лица нису одавала ни чуђење ни љутњу: такав одговор пратио их је, извесно, одувек кроз живот. Није ми преостало ништа друго него да и ја изнесем, бесмислено, свој слични захтев, на који сам, разуме се, поново добио исти одговор. Изађосмо.

Затим се то поновило још у једном и још у једном хотелу. Гледао сам сад већ искусно у лица портира и читао на њима течно ону унапред, из дубине давно приученог неповерења, донету одлуку, која је цигански пар, а и мене одмах после њих, враћала на улицу. Сада су то биле тамне, периферијске улице, по чијој нас је пустошној ширини ветар засипао игличастим, ретким снегом. Нисам више ни приближно знао у ком се крају града налазим, ишао сам механички за паром, препуштајући се њиховом безнадежном вођству, јер ми друго, како ми се чинило, није преостајало. А они су упорно ишли преда мном, он у својим отвореним сандалама и носећи лаки, очито полупразни зембиљ, она мало погурена, с рукама у џеповима ветровке, а међу њиховим једна ка другој нагнутим главама, осутим пахуљама које су на њима градиле лаке беле круне, текла је реч, певушава и једва чујна, прича којој није било краја и која ми се сад чинила, у нашем безизлазном положају, као нека болесна накнада за неуспех, изазов разуму.

Пели смо се једном стрмом, мрачном улицом, они напред а ја за њима, када је дошло до обрта. Сред таме замрачених капија и прозора засветлео је излог, а мало подаље широк портал. Циганин се зауставио, рекао нешто жени што је гласовно одступало од њиховог уједначеног равног разговора, и попео се степеницама до врата усечених у излог, кроз који се видела унутрашњост некакве пивнице, са лименим шанком, славинама и људским главама повијеним у тромом ћутању. Нестао је иза врата. А жена се овог пута сама упутила даље, према порталу. Ушла је, ја сам ушао за њом, и сад смо се нас двоје нашли у похабаном предворју једног периферијског хотела. Портир је стајао иза пулта. Чуо сам жену како моли собу за двоје. Видео сам како портирово лице навлачи маску оне неке неповерљиве одбојности и окреће се упитно мени, који сам стајао у позадини. Дао сам главом знак да долазим одвојено. На то се он поново окренуо њој и с уобичајеном пословношћу рекао да су све собе заузете. Жена га је саслушала, осврнула се, али како сад није имала крај себе свог сапутника, изложила је не њему већ непосредно мени онај израз мирења, па се окренула и изашла. Био сам, најзад, без сведока. Приступио сам пулту и, свестан колико се утисак који остављам, без њих, променио, чврстим гласом затражио собу. Портир се тренутак двоумио, но онда се почешао по ћели и рекао да једну собу има, али је двокреветна. Одговорио сам да то не смета, он ми је дао да попуним пријавни лист, пружио ми кључ, а ја сам му под длан гурнуо новчаницу.

Попео сам се на спрат и нашао своју собу. У њој су одиста била два кревета, и отоман, сточић, столице, чак и мали радио-пријемник. Упалио сам радио, скинуо капут, протегао се у благој топлоти радијатора и пришао прозору. Кроз замагљена окна видео се део широке, слабо осветљене улице која се од хотелског портала пела даље увис. Падале су ретке пахуљице. Гледајући у њих, учинило ми се да тротоаром промичу неки људи, те сам се нагнуо напред и прешао дланом преко окна. Да, видео сам сада јасно оне две познате прилике, човека у суром оделу и жену у ветровки и гуменим чизмама, како одмичу, даље уз улицу, у потрагу за конаком, јер га ни овде нису добили. Пели су се стрмом улицом, мало погнути, као да иду ка небу. По нагибу њихових глава, приближених једна другој, погодио сам да поново говоре, да настављају свој разговор, своју причу. Био сам сигуран да конак неће нигде добити и имао утисак да ће овако ходати, у безизгледној потрази за њим, целе ноћи или, чак, из ноћи у ноћ, вечно, прескачући дане, забављени својом причом.

(1980)

(Из Антологије српских приповедача XIX и XX века, Мирослав Јосић Вишњић, Београд 1999)

Здраво свима! Ја сам u/yellena, оснивач и модератор заједнице r/SerbianCulture.

Драго нам је што си се придружио/ла!

Шта објавити?

Објави било шта за шта мислиш да ће бити занимљиво, корисно и инспиративно заједници. Слободно подијели своје мишљење, фотографије или питања о било чему везаном за српску културу. Наведени су тагови, пожељно је описати садржај што детаљније. Такође би било лијепо да знамо одакле нас пратиш (нисмо ДБ, не брини) и тиме стекнемо бољи увид у садашњи српски етнички простор.

Важно нам је да будемо срдачни, корисни и отворени за све. Хајде да изградимо мјесто гдје се сви осјећају пријатно да дијеле и повезују се. Више пута сам нагласила- нулта толеранција за вријеђање других корисника. Сума блокираних корисника је буквално једнака броју чланова, дакле нема опомене за вријеђање других чланова него моментални према бан. Култура је дио друштва у коме живимо и често нераскидива са политиком, али беспотребна и преопширма политизација такође није дозвољена, поштуј то :)

Представи се у коментарима испод. Објави нешто данас! Чак и једноставно питање може да покрене одличан разговор. Примјетила сам да многи хвале заједницу, пишу у инбокс али су углавном само пасивни посматрачи 🤔. А врло лако добијеш значку топ 1% објављивач/коментатор 😂

Ако знаш неког коме би се допала ова заједница- позови га да се придружи.

Желиш да помогнеш? Ако желиш бити модератор, контактирај ме само ако си заиста спреман да будеш посвећен и ако имаш разноврсне идеје.

Хвала ти што си дио ове приче. Хајде да заједно учинимо ову заједницу још богатијом!

Свако добро, Јелена 🌷