r/srpska

Ovo sam objavio prije 2 godine, ljudi su me ismijavali i sprdali.

Da li i dalje mislite isto?

Šta, po vama, treba da se desi da mi kao narod krenemo ovo sve da shvatamo ozbiljno?

Djeluje mi kao da smo i dalje naivni, baš kao i 90-ih, iako smo stravično mnogo poubijani (više civila nego vojnika, 83% od svih civila).

Ni devedesetih ljudi nisu dopuštali da se otvoreno kaže da je rat počeo ili da se treba spremati. Bilo je: „Nemojte zavađati narod, to nije naš rat“, sve dok rat i klanje nisu stigli i u njihove sredine.

Na današnji dan pre 31 godinu završena je operacija južni potez, kojom su hrvatske snage zauzele grad Mrkonjić grad kao i strateški bitnu hidroelektranu Bočac koja je snabdevala strujom čitav grad Banja Luku. Operacija je počela kao odgovor hrvstskih snaga na uspešan kontra napad VRS prema ARBIH kojim je gotovo povraćen grad Ključ. Kako se ARBIH našla u gotovo bezilaznoj situaciji zatražila je pomoć HV i HVO, a zeleno svetlo za operaciju je dala i međunarodna zajednica koja je smatrala da je potrebno dodatno pritisnuti srpsku stranu pre mirovnih pregovora. U samoj operaciji je učestvovalo oko 12.000 vojnika Hrvatske vojske i HVO prema oko 5.500 vojnika VRS, pri čemu su napad predvodile elitne gardiske brigade Hrvatske vojske. Nakon otopora koji je trajao dva dana hrvatske snage su ušle u Mrkonjić grad, tom prilikom pod nerzjašnjenim okolnostima gine legendarni hrvatski komandant Andrija Matijaš "Pauk".

Tokom i nakon samih borbenih dejstava poginulo je 42 hrvatska vojnika, dok se sa srpske strane pretpostavlja da je poginulo oko 361 vojnika i civila, takođe oko 10.000 je napustilo ratom zahvaćena područja.

Period nakon operacije je ostao upamćen po brutalnom razaranju grada, koje je čak i za okrutne standarde rata u Bih bilo previše. O ovome najbolje svedoči snimak ratnog reportera ITN Majka Nikolsona.
https://youtu.be/cprp6F0t0p0?si=Ukz-XW4_J0DdmmEk

Dan nakon završetka operacije 12. oktobra 1995 godine nastupilo je primirije koje će dovesti do Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Bio sam u Banja Luci i želio sam probati jedino crno pivo Bosne (ili na cijelom Balkanu?). Nije nigdje bilo u Konzum ili Tropic. Vratiću se ove zime. Gdje da tražim?

Ovo su moji utisci ( u šest tačaka) o autorskoj, i nadam se, ne konačnoj verziji filma koja će ići u bioskopsku distribuciju. Zašto sam napisao da se nadam?

Zato što će ovo biti odličan, čak veliki film, ali samo ako se iseku scene koje bitno utiču na krajnji rezultat i kvare pozitivan utisak. Ne zato što usporavaju film, a nisu neophodne, već zato što su u ovom kontekstu potpuno pogrešne i suvišne.

Obeležiću SPOILERE, mada i bez toga neću ništa suštinski otkriti o sudbini likova što bi nekome moglo da pokvari gledanje.

Ono što mi je najviše smetalo i što jednostavno mora da se iseče, ako je namera autora i svih onih koji su stali iza ovog filma da ovo delo bude ozbiljna i dostojna posveta jasenovačkim mučenicima, su polu pornografske scene.

Tu, naravno, mislim na scene Ljube Miloša sa njegovom sekretaricom, koju tumači Katarina Radivojević (sa sve felaciom, srećom nevidljivim) koje nemaju apsolutno nikakvog smisla niti opravdanja u temi i priči, sem da Katarina pokaže svoje atribute (iz svih uglova) i da Lordan ispoštuje tradiciju prikaza lepih golih žena u svojim filmovima. A i cela ta epizoda sa >!Jevrejkom koja se loži na svog ustaškog mučitelja !<deluje kao neka jeftina i otrcana verzija priče iz Noćnog portira.

U ovu kategoriju spadaju i scene sa Milošem na nasipu posle likvidacija logorašica koje su uhvaćene pri pokušaju bekstva. Nakon što je jednu od devojaka obesio, >!on joj temeljno posisa dojku, a potom se skine i masturbira,!< i to u muzičkoj pratnji ciganskog orkestra.

Jasno mi je da je to trebalo da bude još jedna skica u portretu bolesnika kakav je bio Ljubo Miloš i prikaz njegove izopačene mešavine erosa i tanatosa, a poznato je da su on i njegovi koljači radili i gore stvari sa logorašicama, ali ove su scene u rangu jeftinih rešenja iz ekploatacijskih treš filmova iz sedamdesetih.

Upravo je zbog slične scene u Dari iz Jasenovca, iako mnogo blaže, kritikovan Antonijević, jer je snimio seks Dinka i Nade Šakić, koju su prizori ubijanja logoraša seksualno uzbudili.

Šta još treba izbaciti?

Scenu u kojoj jevrejski glumac-klovn na pozorišnoj predstavi (koju Luburić organizuje za predstavnike Crvenog križa kako bi se uverili da je Jasenovac radni logor u kojoj logoraši uživaju u umetnosti koju sami kreiraju), na kraju svoje tačke podsmevanja ustašama - >!počne da prdi, a iz dupeta mu uz pomoć nevidljivog trika izlaze mehurići od pene. !<

Ova scena je izazvala dve različite reakcije u publici na projekciji filma. Neki su bili šokirani i potpuno zbunjeni, a neki su se smejali. Da li je ideja bila da to posluži kao ventil za gledaoce da bi bar na nekoliko sekundi ispraznili akumuliranu teskobu i mučninu od potresnog filma, ili nešto što je Lordanu izgledalo kao prigodna metafora koja simbolizuje borbu svih umetnika sveta protiv totalitarnih režima, ne znam, ali meni je bila over the top i potpuno je rasturila do tada savršeno kreiranu mračnu i smrtno ozbiljnu atmosferu pakla na Zemlji zvanog Jasenovac.

Sve scene sa neimenovanim ustaškim oficirom koga tumači Milan Marić su, takođe, višak. On je fensi ustaša, intelektualac, umetnik, čovek sa uzvišenom misijom, nerazumljivom običnim ustaškim koljačima; on ne ubija nožem i maljem, već samo revolverom i u belim rukavicama. Sa sobom nosi crvenu ružu. On ne deluje realistično, već kao kartonski lik, neka karikatura, veštački umetnut u to vreme i prostor. Ne možete čak ni da ga mrzite jer ne deluje stvarno; samo vas iritira kad god se pojavi. Ni interakcija ovog virtuelnog ustaše sa drugim likovima nije bitna za radnju. Pojavi se, ispali par otrcanih kvazifilozofskih parola, ubije nekoga i nestane, i tako nekoliko puta u toku filma. Marić je bezuspešno pokušavao da udahne životnost tom liku teatralnim gestikulacijama.

Još jedna od apsurdnih scena koja se bez problema može izbrisati je ona u kojoj se usred nastupa (postrojavanja logoraša radi prebrojavanja, selekcije za prisilni rad, a najčešće javnih likvidacija) na kojem Marićev ustaša poziva da se jave logoraši koji su pomogli bekstvo jednog Jevreja, >!dvojica počinju da se naglas smeju trećem, jer se uneredio od straha. !<

Jevtina simbolika sa belim golubom na Maksu Luburiću, takođe, baš bode oči.

Na kraju dolazimo i do scene sa bunarom pred kojim se ustaše sa svojim zarobljenicima zaustavljaju da bi im dali vode, ali kozaračke žene i deca će ostati žedni,>! jer su u bunaru leševi ubijenih Srba!<. Vizuelna simbolika i apstrakcija koja nam je potom prikazana (>!sa eksplozijom krvi i katapultiranjem leša iz bunara u vazduh, a potom gejzirom čiste vode!<) je bila apsurdna, a i potpuno iznenađujuća i neobjašnjiva, jer potpuno odskače od realističnih prizora koje smo do tog trenutka gledali.

Meni generalno te metafizičke scene u filmu nisu ostavile jak utisak, sem one posvećivanja starca Vukašina, koja je jednostavno i upečatljivo izvedena.

Predrag Antonijević je to mnogo kreativnije uradio u Dari iz Jasenovca, sa vagonom ubijenih u koji su simbolički ulazile jasenovačke žrtve.

Film ima i nekih mana koje ne mogu da se reše u montaži, jer su scene u kojima se nalaze neophodan deo ove filmske kompozicije. Ali to ne znači da ih treba prećutati:

- umiranje logoraša u filmu je trenutno. Bez obzira da li su im prerezani vratovi, da li su obešeni ili upucani. Dakle, baš niko od njih se nije batrgao i krkljao nakon klanja >!(možda samo onaj Jevrej u lančari)!<, niti mahao nogama boreći se za vazduh na vešalima (svima su u sekundi izgleda slomljeni vratovi), niti ostao živ iako je samo jednom pogođen metkom i to ne u vitalne organe. Možda je to većini gledalaca nebitno, možda i nisu primetili, ali ako se već insistira na realizmu i autentičnosti, onda je trebalo posvetiti i tome pažnju.

- gotovo niko od logoraša koje ustaše vode na likvidacije, dakle onih koji znaju da će biti ubijeni, se ne otima, ne moli, ne viče, ne kune. Ni logorašice koju Ljubo Miloš veša jednu po jednu (istina, jedna ga je pljunula), ni seljačka porodica >!koju će zapaliti vezanu za stog sena,!< ni Cigani iz orkestra koje iz revolvera ubijaju jednog po jednog. Razumljivo je da su mnogi od njih bili u šoku i zamrznuti (kao što se to često dešava ljudima u takvim situacijama), ili su bili ravnodušni (kao što su mnogi logoraši u Jasenovcu zaista i bili prema smrti koja im je pretila svake sekunde, pa su na kraju i otupeli), ali da gotovo niko od njih u filmu nije pokazao nikakvu reakciju, već su u filmu najčešće delovali kao lutke, predstavlja još jedan od propusta koji mi je upao u oči.

- u par navrata, ustaše pokazuju iznenađujuću toleranciju i strpljenje prema svojim zarobljenicima, pogotovu prema deci koja odbijaju poslušnost (u scenama borbe za vodu na Kozari), pa čak i udaraju i grizu svoje stražare (kao plavokosi kovrdžavi klinac, na bodljikavoj žici u sceni odvajanja od majke). Dobro je poznato iz svedočanstava kozaračkih izbeglica i jasenovačkih logoraša da ustaše u tim situacijama ni sekund nisu oklevale da takvo dete probodu bajonetom ili mu razbiju glavu kundakom, ili o zid, pa zato takve scene ovde deluju neuverljivo. Jasno mi je da nije lako snimiti scenu udaranja ili ubistva deteta, ali je to sigurno moglo da se reši kako bi izgledalo uverljivo i autentično istorijskim izvorima.

- izdepilirano međunožje jedne od logorašica.

Ostalo što bi se moglo izbaciti su scene koje nisu problematične kao gore navedene, već jednostavno nisu neophodne; ni za praćenje radnje, ni za razvoj likova, a njihovim odstranjivanjem film bi dobio na kompaktnosti i oštrini, i bio još snažniji i intenzivniji.

Iako se autorska verzija filma, kao što sam naveo, nije sekla tamo gde je trebalo, negde se secnulo i gde nije trebalo.

Tako u filmu upadljivo fali deo u kojem je trebalo da vidimo >!kako je Zora završila u partizanima i gde je nestala hrvatska porodica, koja ju je prihvatila po bekstvu iz Jasenovca.!<

Ima tu i nekih naivnih i nelogičnih scenarističkih rešenja pred kraj filma kada Diana >!vodi glavnu junakinju, Srpkinju Zoru da vidi svog malog brata direktno u stan glavne ustaškinje u Zagrebu, ili kad Bobinac ustašku uniformu maskira samo jednim mantilom i sa automatom se vraća u glavni grad Hrvatske koji su oslobodili partizani. !<

Mislim da bi bez problema moglo da se iseče sat vremena.

A kada bi se to uradilo, jasno bi se videlo i još jače doživelo sve ono što je vrhunski urađeno u ovom filmu. Tada dobijamo potresnu i dostojanstvenu posvetu jasenovačkim žrtvama (a u širem smislu i svim žrtvama NDH čiji je Jasenovac najmonstruozniji simbol), i snažno umetničko delo, koje je vrhunski režirano i odglumljeno.

Zlatni rez 42 može da posluži kao savršen primer studentima režije, kamere i montaže kako se majstorski snima film - kako treba da se kreće kamera, kako se kadrira i montira, šta i kad treba da bude u fokusu gledalaca, kako se koristi svetlo...Bravo za Lordana i njegovu ekipu.

Uz režiju, gluma je drugi snažan adut ovog filma. Svi glumci su odradili svoje zadatke na visokom nivou, od glavnih, pa do najmanjih epizodista. A neke od glumačkih kreacija ovde su bile vrhunske.

Tu pre svega mislim na mladog Alekseja Bjelogrlića (izmišljeni ustaški psihopata Lovro), koji je bez preterivanja kreirao jednog od najkompleksnijih, najubedljivijih i najjezivijih monstruma u ljudskom liku u svetskoj kinematografiji.

Odmah uz njega je fantastična glumačka predstava viđena u petomintnoj ispovesti ustaškog koljača Žileta Friganovića (ovde Jurice) u tumačenju Miodraga Dragičevića.

U ovu trojku ravnopravno ulazi još jedan mladi glumac, u filmu još dečak-Vuk Kulpinac, koji je sa lakoćom i neposrednošću, prirodno i ubedljivo predstavio lik dečaka logoraša i šegrta ustaškog koljača Lovre, i uneo toliko potreban tračak vedrine i nade u crnilo ove teške teme, posebno kroz odnos sa glavnom junakinjom Zorom. Nemam pojma ko je ovaj talentovani klinac, jer sam ga ovde prvi put video, ali sudeći po ovoj ulozi, velika karijera je pred njim; samo ako bude imao sreće sa domaćim rediteljima i izboru projekata.

Mlada glumica iz Republike Srpske Milica Stanković, koja tumači glavnu junakinju Zoru, je bila odlična. Markantna, ekspresivna, i ubedljiva, bez mnogo mimike i gestikulacija.

Iako fizički nema nikakve sličnosti sa Dianom Budisavljević, Anica Dobra se fino snašla u ovoj zahtevnoj ulozi.

Dušanka Stojanović Glid, koja glumi glavnu ustašku funkcionerku iz Zagreba, je pristojno odradila postavljeni zadatak, ali mi je utisak da je tu napravljena greška u kastingu; nekako mi ta glumica ima lice neke domaćice/tetke/majke iz domaćih treš serija sa TV Prve i Pinka, a ne bezosećajne ustaške aždaje, pa mi nije delovala zastrašujuće, pa samim tim ni ubedljivo u toj ulozi.

Srpski glumci su se uglavnom dobro snašli sa hrvatskim jezikom, i najčešće bosansko-hercegovačkim akcentom, i zato je šteta što par njih nije obratilo pažnju, ili im nije ukazano, kako se pravilno akcentuje naziv Jasenovac.

Trojica hrvatskih glumaca, koji su praktično nosioci glavnih uloga su bili izvanredni.

Rene Bitorajac je uspeo da bez karikiranja i preterivanja uverljivo predstavi esenciju zla kakav je bio brutalni zapovednik Jasenovca, i direktni izvršilac ustaške ideologije, Maks Luburić.

Leon Lučev je impresivan u ulozi izmišljenog ustaškog oficira Bobinca; čovek kao da ne glumi-on je postao taj lik.

Beader takođe briljira kao još jedan zloglasni ustaški koljač-Ljubo MIloš. Fascinatna je njegova transformacija iz hladnog, smirenog, proračunatog administrativca u kancelariji u zastrašujućeg sadistu i psihopatu koji lično presuđuje logorašima.

Sve ustaše u filmu (sem Marićevog lika) su zahvaljujući glumcima koji su ih tumačili, bili životni likovi, dakle, ne samo jednodimenzionalni negativci iz fimova B produkcije ili loših stripova, već stvarni ljudi, i baš zbog toga su bili još strašniji i ubedljiviji.

Bojan Navojec i Hana Hegedušić su takođe bili dobri u svojim epizodama dobroćudnog zagorskog bračnog para, kao i Vili Matula u svojoj minijaturi hrvatskog komuniste na stratištu.

Priča i likovi filma sa zasnovani na scenariju poznatog pisca i scenariste Arsena Diklića (Ne okreći se, sine, Marš na Drinu, Salaš u Malom Ritu), i njegov autorski pečat se prepoznaje u snažnim i jasno profilisanim fiktivnim karakterima, i dijalozima koji su precizno napisani i zvuče prirodno i životno.

Istorijski kontekst je jasno predstavljen i to je pametno i vešto uklopljeno u film (a što je upadljivo nedostajalo u Dari iz Jasenovca); prvo informacijama koje gledalac može da pročita na početku filma, zatim majstorski snimljenom scenom iz jednog, neprekinutog kadra u kojoj posmatramo sastanak ustaških vođa sa njihovim nemačkim i italijanskim šefovima, na kojem ćemo čuti planove ofanzive na Kozari, i na kraju, kroz reči Miloša i Luburića, koji objašnjavaju da je genocid koji gledamo državni projekat, a ne ludilo nekolicine pijanih, odmetnutih ustaša, da se sprovodi sistemski, na osnovu zakona ustaške države, i sa jasno određenim ciljevima i metodama kojima će biti ostvareni (po poznatom, zloglasnom modelu trećina).

Auentičnost zločina u Jasenovcu prikazanih u filmu se gledaocima dokazuje dokumentarnim snimcima koji se više puta u toku filma prepliću sa igranom dramatitzacijom tih scena.

Fotografija Gorana Volarevića je odlična.

Scenografija Milenka Jeremića je impresivna. On je uradio fascinantan posao u rekonstrukciji jasenovačkog logora čije ćete različite delove moći da vidite u filmu, a posebno je ubedljiv prikaz lančare.

Vidi se da su u ovaj film uložene ozbiljne pare.

Kostimi (Borisa Čakširana) i šminka (Dušica Vuksanović) su na visokom nivou. Za razliku od Dare iz Jasenovca gde su logoraši izgledali previše čisto i ispeglano, ovde je to odrađeno baš kako treba, tako da gotovo osećate prljavštinu i smrad dok gledate film. Jedino gde imam zamerku u ovom segmentu je premalo krvi na telima ustaških ubica nakon klanja njihovih žrtava.

Posebna pohvala za Angelinu Marinković koja je birala statiste. Ljudi koje ćete videti u filmu (svih starosnih kategorija) izgledaju kao pravi logoraši, a ne kao manekeni iz naših reklama. Puno ih je izgledalo izmučeno ili bolesno, a posebno su upečatljiva neka lica koja podsećaju na ona sa starih crno belih fotografija iz tog vremena. I ustaški stražari su dobro odabarani; nije se insistiralo na čudovišnim fizionomijama i ružnim ljudima, već su se birali mukarci običnih, prosečnih lica, uglavnom mlađi i srednjih godina.

Muzika Željka Joksimovića je izvanredna. U najvećem delu je to moćan horor skor. Baš kakav je i potreban za film sa ovom temom.

Jedini tehnički aspekt koji je bio slab, ili bolje rečeno prosečan, je CGI. To je bilo vidljivo u scenama klanja, ali i u sceni paljenja seljaka, kao i ubacivanja ubijenog Jevrejina u peć.

Najčešća pitanja koja se postavljaju onima koji su film gledali su:

- Da li ima scena kao što je čuvena iz autobusa u Okupaciji u 26 slika? Da li može da se gleda?

Iako su scene ubijanja u Zlatnom rezu eksplicitne (najčešće rezanje grkljana), uz nešto stilizacije i bez skretanja kamere (sem u jednom slučaju), nijedna se po intenzitetu i brutalnosti ne može porediti sa onom iz autobusa smrti. Ovde su mnogo potresniji dokumentarni snimci žrtava Jasenovca(posebno dece) koje su kod gledalaca izazivale veći šok, jer su ih očigledno neki tek sada prvi put videli. Uglavnom, na projekciji kojoj sam prisustvovao bilo je ljudi koji nisu mogli sve to da podnesu pa su napuštali salu, a video sam i da su neke žene pokrivale lice rukama kada god bi sledila scena ubijanja.

Meni su najpotresnije scene u filmu, i mnogo snažnije od samih prikaza likvidacija, bile one u kojima ustaše odvajaju decu od majki, i tu su glumice i statistkinje bile bolno uverljive.

Da li je film antihrvatski?

Za Hrvate koji se identifikuju sa ustašama, za koje je NDH - svetla tačka hrvatske istorije, i koji se dive i ponose njenim čelnicima, sigurno jeste.

Za one normalne, naravno da nije.

U filmu imate hrvatski bračni par >!koji prihvata i odgaja srpsko dete koje je pobeglo iz Jasenovca.!<

Imate Hrvata koji hrabro prkosi ustaškim koljačima na gubilištu ( i to čuvenim rečima Rada Končara).

Imate predstavnike hrvatskog Crvenog križa koji se hrabro i uporno bore da spasu decu Jasenovca.

Imate jednog od glavnih ustaških oficira >!koji se protivi ubijanju dece, pa čak i usvaja jedno srpsko dete.!<

I nema nikakvog licitiranja brojevima ubijenih u Jasenovcu.

ZAKLJUČAK

Nadam se da će producenti uspeti da sa Lordanom naprave kompromis u montaži i da nađu najidealnije rešenje u pogledu dužine filma, odnosno, odstranjivanja svega onog što ga kvari, opterećuje i oduzima mu snagu, i da ćemo u bioskopu videti verziju koja će mu dozvoliti da istim intenzitetom i oštrinom pulsira i udara tokom celog svog trajanja, i tako ostvari puni potencijal koji snimljeni materijal poseduje.