▲ 5 r/poezija
Zanima me, onako iskreno, koliko ljudi danas idalje piše poeziju? Koliko se danas to ceni i vrednuje, imamo li još uvek veliku publiku za jedan tako lep hobi?✍🏼📝☁️
u/notesbyuna — 15 days ago
▲ 33 r/kinematografija
Koliko sam opsednuta svim pesmama iz filma “Crna Marija”.😩🎸😍
Omiljena: “Mesec je sam plovio”🌒✨
u/notesbyuna — 16 days ago
▲ 4 r/SerbianCulture
Avala… Trenutno ovaj simbol Beograda za mene predstavlja neopisisvu inspiraciju za knjigu na kojoj već duži period radim.
Svaka istorijska činjenica je dobrodošla. Ako podržavate nove pisce, biću vam zahvalna na svakoj informaciji.❤️
u/notesbyuna — 16 days ago
▲ 38 r/citaonica
Da li ste se ikada upustili u čitanje Mome Kapora? Ovaj kolaž je slika koja mi je ostala kao impresija njegovih dela. 😊💕
u/notesbyuna — 16 days ago
▲ 4 r/poezija
“Rosa”💧je jedna od mojih pesama koje ću postavljati ovde kako ne bi trulile same u zaboravljenim sveskama…
“Rosa”
Dok hladni beton greje nam srca,
a topli vetar raznosi nam kose,
na mom ramenu srce ti kuca,
a sa njim spušta se kapljica divlje rose.
Što je čudno, jer kod tebe nikada rose nema,
već samo jedna surova suša.
Rosa lije sa mojih ramena,
dok ne smiri se tvoja tužna duša.
Ali zašto je tužna, kad je sve u redu?
Pitaš da te zagrlim u tom trenu,
da podeliš sa mnom tu tvoju bedu.
Pitanje je vremena kad će i meni suze da krenu.
Bojiš se dana, jer danju rosa je vidna,
pa sa mukom čekaš da se pojavi tama.
Noćima rosa više nije stidna,
a ulica se gasi i postaje sama.
I kada konačno spusti se mesec žuti
iznad velikih belih planina,
na ulicama sve se zaćuti,
i tada govori se samo istina.
Dok prsti mi prolaze kroz tvoju kosu
i čvrsto te držim u naručju svom,
trudim se da obrišem tužnu rosu
i pogled prebacim ti ka mom.
u/notesbyuna — 16 days ago
▲ 28 r/citaonica
Šta mislimo o hejterima koji tvrde da je čitanje u javnosti čist performans?
u/notesbyuna — 16 days ago
▲ 115 r/kinematografija
“Ovo društvo ne prašta činjenicu da neko prosto može da bude dobar čovek ,bez skrivenih namera ili lične koristi.”
-Sonja Savić
u/notesbyuna — 16 days ago
▲ 5 r/40_plus_kutak
Da li si i ti osobenjak, baš kao i ja?
“Čudni smo ako ne želimo da budemo u mašini, u dosadnom jednoobličnom kalupu, u jednoj običnoj modli standarda…”
Najlakše je pobeći iz stvarnosti, nije li?
Isto tako je najlakše biti čudak. Ili, otmenije rečeno - osobenjak.
Lako je biti okarakterisan raznim imenima koja bliže i banalnije ismevaju osobenjakovu posebnost i individuu. Osobenjakovu kreaciju i viziju života, drugačiji pogled na upropašćeni i izopačeni svet i, naravno, njegovu čistu empatiju koja je danas postala čista tabu tema.
„Osećajni izopačenik“, rekao bi svaki normalac koji je lišen sposobnosti osećanja i emocija.
Čudni smo ako ne želimo da budemo u mašini, u dosadnom jednoobličnom kalupu, jednoj običnoj modli standarda.
Da. To je čudno.
Mi smo svi onda autsajderi. Svi mi koji nosimo iole boje u sebi jer smo odlučili da se vodimo pravilom: dodaj svetu malo boje.
Svi koji bežimo u prošle decenije i slušamo pesme ispunjene sećanjima, ljubavlju i osećanjima.
Svi mi koji želimo da vratimo te proklete boje u apatične mozgove zombija koje drugim imenom zovemo stanovnicima naših zemalja.
A izgleda da je nešto ušlo među narod.
Neki strah od žudnje, želje, cilja i nade. Nešto što tera narod da sve manje voli, a sve više mrzi i tera svakog od sebe.
Da li je moguće da smo uspeli da stvorimo toliko bezdušnosti među narodom koji je nosio tradiciju žive energije, igre i pevanja?
Totalno smo se otuđili.
Više ni ne prepoznajemo ko smo i šta smo.
Sve što zaliči na prošlost neprihvaćeno je u modernizmu brzog života. A od te brzine čovek može da se izgubi u godinama.
I upravo se tako sve okreće naopačke.
A ako je jedini uslov za dobijanje ulaznice u krug prihvaćenih taj da od sebe napravimo bezdušne, sebične monstrume - onda neka hvala.
Ja se zahvaljujem, ali ja ne idem na tu stranu.
Na kraju krajeva, ulaznice su od papira, a izgleda da se sve na kraju vrti oko istog.
u/notesbyuna — 16 days ago