r/poezija

Сањам о висинама што крију их облаци

а још ме боли она бескрајна равница

Закаснио сам на воз који ме је возио тамо где Дунав љуби небо

Свратим и сада по некад на станицу али тог воза више нема

Једино су Велика и Мала кола још увек на истом месту

Само у мени више нема оне старе искре

---

Сада само гледам тамо ка западу и шаљем сунце да ти сине

А када мирис ноћи опет постане стваран

Онда само пребацим преко рамена онај шал од свиле

И пустим сузе да се саме сливају

---

И онда ме опет заболи све поново

Боли ме мирис пролећа и свежих летњих ноћи

Сви заласци сунца и све твоје звезде, моји плави сафири

Твој месец коме сваке ноћи зачаран исповедам тугу

Сва она свежа и тиха јутра

И сви они кораци под којим је некада горео град

---

А сада се моја патња на девет векова протегла

На развлачење од поноћи до зоре она се свела

И последња локомотива испод дна мора ми је побегла

А ја и даље остадох само један лудак каквог си хтела