u/hajde_bajder

Kada se na našim prostorima pojavi filmsko delo koje otvara najteže teme iz vremena Drugog svetskog rata, a posebno one koje se vezuju za Jasenovac, vrlo brzo se dogodi nešto što često nema mnogo veze sa samim filmom, njegovim kvalitetom i porukom koju želi da pošalje.

Kreće medijska buka putem interneta. Javljaju se glasovi javnosti puni gneva, i time se otvaraju stare rane, a film se počinje posmatrati kroz politička previranja i istorijske podele koje postoje mnogo duže od njega samog.

A među onima koji su najglasniji u osudi i koji filmu daju lošu medijsku pažnju nalaze se i ljudi koji nisu ni kročili u bioskopsku dvoranu i pogledali novi film Lordana Zafranovića, Zlatni rez 42 – Djeca Kozare na poslednjem izdanju FEST-a.

Jer da bi se filmu dala poštena kritika, potrebno je najpre pogledati film i doživeti ga lično. Tek onda možemo da otvorimo razgovor o njegovoj umetničkoj vrednosti, njegovim slabostima, njegovoj poruci i načinu na koji govori o groznom periodu ljudske istorije sa naših prostora.

Istorije koja je propraćena kroz dokumentaciju i arhivske snimke koji su već pronašli svoj put do publike kroz dokumentarne filmove Lordana Zafranovića, u kojima je obrađivao teme Jasenovca. Oni su prikazali zlo koje čuči u svakome od nas i koje, ako se dozvoli da se proširi poput virusa, lako može povući ljude da ga ponovo počine, pogotovo u sadašnjosti kada se čini da smo od takvih stvari daleko.

Film poziva da pogledamo kao ljudi i prepoznamo ono najteže u ljudskoj rasi, a to je da dobro i zlo dele i ljubav i mržnju, i da strah, zavist i poslušnost mogu da budu olaka opravdanja za postupke koje bi pojedinci učinili.

Ono što Zlatni Rez 42 – Djeca Kozare želi da prikaže unutar gorostasa od filma koji traje bezmalo četiri sata i deset minuta jesu perspektive svih antagonista i preživelih heroja, koji su imali sreće da nadžive zlo.

Film je zasnovan na knjizi Aleksandra Diklića, čija je inicijalna zamisao trebala da bude snimljena davne 1986. godine. Lordan je preko 40 godina pokušavao da to i ostvari i konačno smo dobili njegovu unikatnu i autorsku viziju. Da bi film dramaturški funkcionisao, pored Lordana i Aleksandra, pri radu na scenariju pritekli su u pomoć producentkinja i koscenaristkinja Uroška Tatomir i dramaturg Slobodan Terzić.

Verujem da je upravo mnoštvo scenarističkih perspektiva doprinelo tome da film događaje i likove sagleda iz različitih uglova, otvarajući prostor za složenije razumevanje ljudi, njihovih odluka i posledica koje su te odluke ostavile iza sebe, sa nijansama sivila koje pokazuju da istorija i ljudske sudbine nisu uvek samo crno-bele.

Što se tiče same glumačke postavke, pored izvrsnih hrvatskih glumaca u ulogama antagonista Ustaša koji su vodili logor Jasenovca, tu se nalazi Leon Lučev u ulozi Bobinca, koji svojim pogledom više govori nego što njegov lik ima i prilike da izgovori tokom čitavog filma. I kada se često govori o ulogama koje će obeležiti nečiji rad, onda je to baš ova. Bobinac nije jednostavna skica i iskarikirana verzija običnog dželata. Zafranović je uspeo od njega da učini čoveka sa kojim se donekle možemo poistovetiti, iako znamo da je kriv i da zaslužuje sve što mu sledi. Njegov performans leži na tom prodornom i napaćenom pogledu i poimanju da je izabrao pogrešnu stranu i da se kaje svim srcem.

Renea Bitorajca u ulozi Vjekoslava Maksa Luburića mogu staviti u kategoriju magnetične ličnosti koja je istovremeno i prijemčiva u svojim uverenjima i odbojna. Iako on i prava ličnost koju igra fizički uopšte ne liče, Bitorajac iznova pokazuje da je jedan od najboljih glumaca svoje generacije još od Ljudoždera vegetarijanca. On ovde kroz svoje držanje i pogled i način na koji menja tonalitet svog govora i emocija drži kompletnu sobu i mesta na kojima se nađe sa više likova pod totalnom kontrolom. Njegov Maks je upravo to, antagonista kojeg ćete voleti da mrzite u njegovoj šarmantnosti i slepom uverenju kako je ovo što radi ispravna stvar. I da se sve ostalo tretira kao slabost.

Dolazimo sada i do glumca Milivoja Beadera, koji tumači upravnika Jasenovca. Ako su glumci koje sam prethodno pomenuo imali izuzetno težak zadatak da otelotvore konkretne istorijske ličnosti, onda je Beader dobio možda i najteži, ali i najteatralniji performans u čitavom filmu. Takav zadatak bi u rukama manje sposobnog glumca, ali i manje sigurnog reditelja, lako mogao da ode u propast.

Srećom, Lordan je tačno znao kako da rediteljski sprovede ove potentne scene, u kojima se mešaju ludilo, nadmenost, groteska i užas počinjenih zločina. U pojedinim trenucima postoji čak i doza parodije i podsmeha, ali upravo tu filmska magija stvara sopstvenu realnost, realnost koja, kada se suočimo sa onim što je taj lik činio, prestaje da bude tek teatralna ili groteskna i postaje surova i potresna.

Ali Ustaše u ovom filmu nisu igrali samo hrvatski glumci, dosta naših glumaca i glumica su dobili priliku da urade nešto zaista potentno u njihovim prikazima.

Moraću da se osvrnem na Alekseja Bjelogrlića i njegovu ulogu Lovre. Mladi Bjelogrlić je brzo dospeo u razne projekte koji su bili popularni među širom publikom, uloga u Nedelji, takođe i u seriji njegovog oca, Senke nad Balkanom. Bio je dopadljiv u tim projektima i zračio je harizmom. Lovra će biti uloga po kojoj će krenuti njegova karijera na filmu. Aleksej predstavlja mladog čoveka koji istovremeno prikazuje jednu vrstu samilosti spram Baje (Vuk Trnavac, ubrzo ću i o njemu), jednog od dece logoraša. Dok istovremeno zilotski sledi svaku komandu koju mu izdaju i diči se time što radi. Prikaz zla nikada nije bio tako potentan i siguran u tome da se iza Lovre krije normalan dečko, ali koji je spreman, ako je to potrebno, da skoči u vatru zbog uverenja. Postoji jedna krucijalna scena koja se odigrava u kovačnici i topionici sa njim i malim Bajom i još jednim likom. Da ne otkrivam puno, iako sam pretpostavljao šta će se tu desiti, Aleksej je uz pomoć svojih kolega napravio scenu o kojoj će se pričati i pamtiti dugo, dugo pošto pogledate film i nastavite da razmišljate o njemu. Odlična kombinacija jeze i strave i užasa. Ovo će samo još šire otvoriti vrata da Aleksej nastavi svoju trajektoriju u ozbiljnim projektima, a i najverovatnije počne da dobija uloge za glavnog muškog glumca.

Tu je i Milan Marić u ulozi jednog od oficira u koncentracionom logoru. Marić je godinama revnosno gradio svoju karijeru kako kroz televizijske serije, tako i u filmovima i unutar pozorišta. I žarko sam želeo da mi se njegov oficir dopadne, jer igra škakljivu ulogu, ali, da li zbog prenaglašenog kemp pristupa i nedostatka nekih karakternih osobina koje fale dotičnom liku. Falio mi je još jedan sloj, da bi ga više prikazao kao ljudsko biće, a ne samo kao karikiranu verziju čoveka koji je uživao u svojoj dužnosti.

Osvrnuo bih se sada i na najmlađe zvezde filma, a to su Vuk Trnavac u ulozi dečaka Baje i devojka Milica Stanković u ulozi Zore, dvoje dece logoraša koji su bili svedoci zlodelima Jasenovca. Smatram da su oboje dobili teške uloge za njihove godine, ali iz oboje izbija jako prisustvo koje pre svega voli kamera, i dijalozi i razrada njihovog odnosa tokom filma čine jedno emotivno srce.

Mi ih vidimo kako odrastaju u najgorim situacijama i kako uspevaju da sačuvaju i ono malo ljudskosti u tom ludilu. Sa time što moram napomenuti da je Vuk Trnavac kao Baja zaista neverovatan prikaz profila dečaka koji je izgubio sve i da bi preživeo morao je da se adaptira i da održi jako kompleksan odnos sa njegovim tamničarima. Dok kod Zore postoji velika želja za bekstvom i pronalaženjem ostatka porodice. Mlada glumica Milica Stanković je imala dosta prezahtevnih scena u kojima je trebala da bude surogat i svedok publici na sve krvave činove koji će biti prikazani unutar ove dugačke Odiseje.

Oni nam služe da prikažu perspektivu žrtava, koja je potresna i srceparajuća. Ali stvar je u tome što ih umesto korišćenja za neke jeftine emotivne trenutke, Zafranović postavlja u ulogu preživelih koji i dalje vide perspektivu i volju i borbu za životom čak i u najnehumanijim uslovima.

Naravno, kroz čitav film prodefiluju i drugi glumački talenti poput Mikija Manojlovića, Ane Dobrice, Irfana Mensura i njegovog sina Pavla Mensura, Katarine Radivojević, Dušanke Glid Stojanović i mnogih drugih. Svako od njih je doprineo da film izgleda realistično i da prikaže to vreme koliko je bolje bilo moguće, a posebno se to da osetiti na način dijalekta koji su izgovarali naši glumci. To samo pospešuje da još više uronimo u svet i priču.

Osvrnuo bih se sada na tehničke aspekte i rediteljski deo. Lordan Zafranović je definitivno uradio jedan jak i beskompromisan autorski projekat. Ono što me je zapanjilo je to da za nekoga ko je trenutno u svojim poznim godinama, način na koji se kadrira i montira tokom filma.

Više prizivaju energiju nekog mlađeg reditelja i često se u tim mikroscenama koje su podeljene po poglavljima poput kakvog romana dobijamo uvid zašto je ostao jedno od naših najvećih imena.

Često dobijamo jake slike mešanja Erosa i Tanatosa, a to bih više očekivao od reditelja iz sedamdesetih godina prošlog veka. I tu i tamo uplivavaju simbolične i nadrealistične slike i scene koje se ne viđaju kod domaćih autora. Iz aviona se može primetiti da je ovo bio projekat iz pasije, i da se išlo do te mere: ako pukne, neka pukne onako kako je zamišljeno.

Što se samog filma tiče i njegove dinamike, sa time imam problema. Trajanje od četiri i nešto sata je predugačko i film je komotno mogao da se napravi da bude iz dva dela.

Prvi deo je bio daleko dinamičniji i suroviji i dao nam perspektivu Ustaša. Dok je drugi odlučio da ode mirnijim tempom, da prikaže kako su žrtve nastavile život posle tih grozota.

Ali postoji tu jedna boljka koja muči sve naše novije filmove poslednjih par decenija, a zove se format serija. Verovatno su film snimili kao celinu od osam sati, što je samo po sebi preveliki zalogaj i izazov za bilo koga u današnjem vremenu kada je pažnja najskuplja investicija koja se može tražiti od publike.

Ne mogu da se otmem utisku da ova „skraćena“ verzija neće funkcionisati isto kao i serija. Postoje narativne rupe u smislu motivacija i dešavanja tokom filma za razne karaktere koje sam gore predstavio. To ne oduzima od kvaliteta filma, ali možda bi baš sitne scene ili dodatne bravure koje su glumci mogli da doprinesu učinile stvari još jačim.

Pored velikog budžeta i mnoštva statista i neverovatne kostimografije, film ima sugestivne i vizuelno fenomenalno osmišljene scene koje je zahvatio svojom kamerom snimatelj Goran Volarević. I montaža je zaista bolja nego od onoga što je do sada viđeno u našoj produkciji, rezovi i prelazi koje prave montažeri Milena Predić i Alfred Kolombo. Na momente deluju toliko dobro da sam pomislio da konačno imamo film koji može da ide u svet i da nas predstavlja. A onda, sa druge strane, efekti umeju da budu loši, na momente kada film treba da iznese slike koje će vam ostati urezane u sećanju. Poput krvoliptanja ili kad su trebali da prikažu spaljivanje pravoslavne crkve, baš štrči da su sama građevina i vatra urađene sa 3D efektima za koje sam siguran da sa današnjom tehnologijom možemo daleko bolje i uverljivije da napravimo.

Drago mi je da sam imao prilike da pogledam Zlatni Rez 42 – Djecu Kozare, jer ovo je istovremeno jedan od najambicioznijih naslova koji smo dobili u novijoj filmskoj istoriji. Naslov koji pod svojim ambicijama i poklekne i u nekim trenucima se urušava i ume da bude i neuredan, ali i dalje prikazuje jasnu viziju neustrašivog autora poput Lordana Zafranovića i filmske ekipe koja se usudila da ovako nešto napravi.

Za kraj citiram odgovor Lordana Zafranovića koji je išao u intervjuu RTHN i zašto se odlučio da napravi film „Zlatni rez '42. – Djeca Kozare“:

„Međutim moje kolege, i kolege okolo, oni žive komotno i ne osuđuju se da u to uđu. Oni žive neki život i prave neke filmiće, obiteljske dramice. A iza njih je jedna historija koja je stravična i koja se može ponoviti u svakom trenutku. Zašto su učili škole, zašto su učili da rade filmove? Zašto? Zašto da zabavljaju publiku? Ne razumem.

Otvori problem koji boli stoljećima ovo podneblje, otvori zlo u sebi. Otvori neke stvari koje će prihvatiti fim odmah. To je ovo zašto se ja bavim sa time. Nisam ja od ovih koji je manijakalno vezan za probleme zla, smatram da je film jedini medij koji to zlo može materijalizirati i videti i doživeti u svoj svojoj strahoti. Ali unapred sam osuđen na raspad, na jednu bezumnu kritiku. Tu smo da, još dok nam srce bije što se kaže i to ćemo raditi. Dokle to je veliko pitanje.

Ja nisam ništa bez filma i ja ne postojim, meni je film život, prijatelj, ljubav i ljubavnica. Sve što imam samo je film, pogledajte pa ćemo razgovarati o nijansama. I dobra i zla i ljubavi i mržnje i zavisti, svih ovih elemenata od čega je sastavljena ljudska duša.“

Ovo je klasičan primer našeg filma koji je želeo mnogo toga da učini. Pre svega, pokušava da promeni ustaljenu predstavu o partizanskim filmovima, jer partizane kao organizaciju smešta u sivu zonu i sugeriše da nisu oduvek bili dobrice kakvima su se predstavljali i kakvima su ih prikazivali brojni herojski filmovi tog doba.

Istovremeno, u priču su umešani i četnici, ali mislim da je upravo to jedan od većih propusta filma. Postojao je prostor za ozbiljniji komentar te grupacije i svega što je radila tokom tog perioda. Naravno, ništa od ovoga ne bi funkcionisalo bez možda najboljih negativaca viđenih na filmskom platnu, nacista.

U blizini Mladenovca, partizanski vodnik Gane (Dragomir Lazović) angažuje mlade momke Miloša (Ljubivoje Tadić), Mikija (Milan Štrljić), Mišića (Branislav Zeremski) i Riđeg (Dragomir Pešić) da špijuniraju majora Hajnriha (Mihajlo Kostić Pljak) i njegovu ljubavnicu Evu Fokst (Tanja Bošković).

Mladi momci su željni dokazivanja. Svako od njih izgubio je člana porodice i jedva čeka da bude primljen među partizane. To je njihov jedini san. Igranje sa vršnjacima i život na selu u ratnom vremenu više ih ne zanimaju.

Sa druge strane, major Hajnrih sprovodi teror nad lokalnim stanovništvom i ne bira koga će kazniti, od Jevreja do lokalnih meštana. Uvodna scena jasno nam stavlja do znanja da sa ovim čovekom nema šale i da će pogubljenje jednog od lokalaca biti brutalno i bez trunke milosti.

Hajnrihu je najvažnije da zadrži kontrolu nad ovim mestom zbog rudnika koji nemačkim snagama obezbeđuje velike količine prirodnih ruda. Istovremeno, njegova saputnica Eva uživa u blagodetima izdajničkog života. Sve joj je servirano na tacni i ona ne pokazuje ni najmanju zabrinutost za svoje sugrađane koji osećaju težinu nacističke čizme.

Ubrzo se stvari menjaju. Major gubi kontrolu nakon napada partizana i mesto biva oslobođeno. Eva je uhapšena i privedena, a preti joj se vešanjem ukoliko ne otkrije gde se major nalazi. Mladi Miloš, međutim, biva opčinjen njenom lepotom. Dok mu je poverena noćna straža, pod okriljem noći njih dvoje beže kako bi spasli živu glavu.

Na tom putovanju proganjaće ih partizani, čak će se niotkuda pojaviti i četnici, ali najveća opasnost i dalje vreba od nacista, koji su još uvek na slobodi.

Scenario je napisao Velimir Lukić, dok se za autentičan dijalog pobrinuo Gordan Mihić. Sama struktura priče zanimljivo je postavljena. Ima tu akcionih scena i jurnjave koje su mogle biti veoma efektno režirane, ali dijalog je često ono što filmu daje dodatnu vrednost. On zahvata različita promišljanja i ideje vojnika koji dolaze iz raznih krajeva Srbije i pokušava da pokaže kako rat različito izgleda iz njihove perspektive.

Možda je ipak najzanimljiviji lik Eve, koju Tanja Bošković igra sa zanosnim pogledom i erotičnom pojavom. Kao što je često bio slučaj u našem filmu tog perioda, prisutne su i blage erotske scene, mada one nisu ni približno toliko eksploatativne kao u nekim drugim naslovima iz tog vremena.

Ipak, čini se da su autori kroz njen lik želeli da naprave jasnu referencu na biblijsku Evu. Ženu koja zavodi mladog Miloša, koji se zaljubljuje, gubi razum i odlučuje da pobegne od svega. Ta ideja ima potencijala, ali film je ne razvija dovoljno snažno.

Ujedno, Eva je retka antiheroina u našem filmu koja se ne kaje ni u jednom trenutku, ali vrlo dobro zna da želi da spase sopstvenu kožu po svaku cenu. Tanja Bošković dovoljno dobro oscilira između emocija koje Eva pokazuje i njene potrebe za preživljavanjem, pa se često postavlja pitanje da li joj je zaista stalo do mladog Miloša ili ga samo koristi.

Da su autori više insistirali na toj ambivalentnosti, možda bi dobili jednu od zaokruženijih antiheroina našeg filma.

Tu se podcrtava i osnovna ideja da ni partizani nisu bili bezgrešni i da stanovništvo, bez obzira na to ko bi oslobodio određeni grad ili selo, često nije imalo mnogo izbora. Umesto jedne tiranije dolazila je druga vrsta kontrole, uz obećanje da će sloboda uskoro zaista doći.

Jedna od najupečatljivijih scena u filmu odvija se u mlinu. Bezimeni mlinar, kojeg igra Predrag Pepi Laković, prvo izbegava sukob sa partizanskom četom koja juri naše junake. Kroz dijalog i nekoliko podmićivanja hranom i pićem uspeva da ih pošalje na pogrešan put.

Ali, ne lezi vraže, ubrzo dolaze četnici, koje predvodi Tanasije Uzunović. U kratkoj, ali upečatljivoj sceni, kamera se zadržava na njegovom prodornom pogledu dok govori kako su se borili i oslobodili rudnik od komunista i kako mlinar sada mora nešto da im da.

To izaziva revolt mlinara, koji mu odbrusi, a samo možemo da pretpostavimo kakav će biti njegov kraj. Šteta je što četnici kao grupacija nisu bolje uklopljeni u priču, jer su mogli da posluže kao još jedan pokazatelj da u ratu običan čovek često nema mnogo izbora. Postoje oni koji imaju oružje i snagu, a ostali moraju da rade ono što im se naredi.

Upravo ovakve scene uzdižu materijal i pokazuju kako je film mogao da bude bolji. Da je postojao jači koncept i jasniji fokus na ideju da u ratu ne postoje jednostavno dobri i loši, već različite strane koje se bore za moć i kontrolu, film bi danas verovatno bio mnogo zanimljiviji za tumačenje. Nažalost, ta ideja ovde nikada nije do kraja ostvarena.

Nakon toga film se razvija kroz niz epizoda u kojima se pojavljuju brojni velikani našeg glumišta. Međutim, nijedna od tih epizoda ne dostiže nivo pomenute scene u mlinu, a sam kraj ostavlja prilično nezahvalan utisak.

Ideja o snoviđenju budućnosti i samom završetku avanture Miloša i Eve u jednom smislu jeste zanimljiva, ali je ponovo nevešto izvedena. Režiserski tu nije bilo dovoljno snage da završnica dobije jeziviji i sablasniji ton, što bi bilo posebno značajno imajući u vidu sam naslov filma.

Nedostaju natprirodni elementi koji su veoma blago naglašeni. Film kao da stalno stoji na pragu nečeg mnogo zanimljivijeg, ali nikada ne napravi taj konačni korak.

Na trenutke su fotografija i kadriranje veoma dobri, a onda se ponovo sve svede na nešto što deluje gotovo amaterski. Kao direktor fotografije radio je Aleksandar Petković, učestali saradnik Đorđa Kadijevića i upravo zbog toga se može naslutiti koliko bi vizuelno ovaj film mogao da blista.

Čini se da bi mnogo više dobio da je iza kamere bio reditelj koji bi umeo bolje da se poigra simbolizmom slike. Ovde su određeni vizuelni motivi prisutni, ali deluju kao da su naknadno i pomalo nevešto nakalemljeni na osnovnu priču.

Kroz čitav film čuju se i različite teme Aleksandra Habića. Moram priznati da se često dešava da njegova muzika ne ide u potpunosti uz ono što gledamo i što se dešava tokom filma. Ipak, iako ovo nije njegov najbolji rad, voleo bih da jednog dana dobijemo sve njegove filmske teme na nekom izdanju, jer je čovek to zaista zaslužio.

Ovaj film vredi pogledati pre svega ako volite da zaokružite filmografije naših glumaca i glumica ili ako vas zanimaju drugačiji pristupi partizanskom filmu. Najveća šteta jeste što film ima zanimljive dijaloge, sijaset ideja i pokušaj da se rat sagleda iz sive zone, ali nijednu od tih ideja ne razvija do kraja.

Nedostajao je kreativniji reditelj i scenario koji bi svoje teme razradio sa više fokusa. Umesto toga, dobili smo film koji često nagovesti nešto mnogo bolje nego što na kraju uspeva da isporuči. U narodu poznatije kao Midara Midarević.

Zek Kreger je bio pravi izbor za reditelja nove filmske adaptacije Pritajenog zla. Za svega nepunih 95 minuta servirao nam je haotičnu vožnju prepuna sumanute akcije, grotesknih kreatura, praktičnih efekata i hektolitara krvi koji su naročito efektno izgledali na IMAX platnu.

Premisa je jednostavna, ali veoma efektna. Brajan (Ostin Abrams) je kurir koji radi za bolnicu i dostavlja pakete. Pri kraju svoje radne večeri razgovara telefonom sa svojom devojkom o njihovoj budućnosti. Taman kada završi jednu dostavu, stiže sledeća: A prioriteta. Još jedan posao, još veća zarada. Brajan bira novac i posao umesto da završi razgovor sa devojkom, ne sluteći da će ga upravo ta odluka odvesti u mali grad Rakun Siti i u jednu od najluđih noći koje je mogao da zamisli.

Ostin Abrams ostvaruje sjajnu ulogu običnog čoveka bačenog u potpuno nenormalnu situaciju. Brajan nema nikakve specijalne veštine, nije vojnik, policajac niti klasičan holivudski junak. On je samo običan tip koji se, vođen impulsom da zaradi, našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Abrams ga predstavlja kao svakodnevnog čoveka, a njegove reakcije i odluke u najtežim situacijama omogućavaju svakom gledaocu da se lako poistoveti sa njim.

Upravo taj izbor pokazuje se kao jedan od najpametnijih poteza Zeka Kregera. Umesto da nam ponudi već poznate likove iz video igara, on Brajana postavlja kao svojevrsnog surogata za igrača koji prvi put uzima džojstik u ruke i pokreće Resident Evil. Kroz Abramsovog junaka Kreger uspeva da prenese upravo taj prvi osećaj igranja, snažan osećaj anksioznosti i straha od nepoznatog. Brajan ne zna šta ga čeka iza sledećih vrata, ne zna kako da se izbori sa onim što mu se pojavljuje pred očima i, baš kao i igrač koji prvi put ulazi u svet Resident Evila, prinuđen je da uči u hodu.

I ovo se pokazuje kao još jedan pametan scenaristički izbor, da se čitav film bazira na iskustvu pojedinca. Nekolicina sporednih likova pojavljuje se usput, ali nijedan od njih ne pokušava da preuzme Brajanovu priču. Njihova uloga je prvenstveno da ga uvedu u još gore scenarije, dodatno zakomplikuju njegovu situaciju i, kroz njihove postupke i odluke, postepeno otkriju ono što se krije iza samog naslova. Jer Pritajeno zlo ovde nisu samo kreature koje vrebaju iz mraka. Ono je već tu, u ljudima.

Ono što bih takođe izdvojio jeste Kregerov specifičan stil kadriranja i poigravanja perspektivom. Kamera se često nalazi iza Brajanovog ramena, da bi se zatim rotirala u pogled iz prvog lica, a potom ponovo prešla na krupne kadrove njegovog lica, hvatajući nevericu, strah i potpunu pogubljenost. Na taj način gledalac nije samo posmatrač njegovog putovanja, već ga film gotovo fizički vezuje za Brajanovu perspektivu. I upravo se tu još jednom oseća jak uticaj video igara.

Stari ljudi, novi podcast. Nosi naziv po istoimenoj fejsbuk grupi, koja broji golemi broj članova i gde se priča o beskrajnoj temi, a to jeste: Pop Kultura.

Nakon velikog uspeha u regionu i projekcija na Pulskom filmskom festivalu, Cinehillu i Filmskom festivalu Herceg Novi, crnogorski dugometražni igrani film „Crna truba“ reditelja Bojana Stijovića, nastao u srpskoj manjinskoj koprodukciji, premijerno će biti prikazan u Srbiji u takmičarskoj selekciji Novi Sad Film Festivala, 13. septembra u 21:30 u Kulturnom centru Novog Sada. Nakon toga film stiže na festival LIFFE – Leskovački internacionalni festival filmske režije, gde će biti prikazan 17. septembra u 19 časova, u bioskopu Leskovačkog kulturnog centra, u okviru selekcije Poseban tretman.

Film je dobio i specijalno priznanje FEDEORA žirija, koji je ocenio da „u doba raznih identitetskih klackalica, autorski tim ovog filma daje dragocjen podsetnik da možda možeš otići i možeš izaći iz svoje kuće, ali ta kuća nikad neće izaći iz tebe“, te da je ovo „duboko lična, vešto napisana i izvrsno odglumljena filmska priča“ koja se posebno ističe i „dojmljivim filmskim jezikom, naročito nepredvidljivom, paranoidnom fotografijom“.

U središtu priče je Maksim Grahovac, afirmisani pisac koji se posle deset godina provedenih u inostranstvu vraća u rodno Grahovo u Crnoj Gori. Povod za njegov povratak su poseta bratu Niku i rešavanje pitanja porodičnog nasleđa. Na putu prema selu, međutim, Maksim doživljava saobraćajnu nesreću, nakon koje se njegov dolazak u zavičaj pretvara u niz mračnih i nepredvidivih događaja. Situacija u kojoj su se braća našla postaje sve složenija, primoravajući ih da se, pored posledica same nesreće, suoče i sa nerešenim dugovima iz prošlosti. Dok selo proslavlja povratak svog najpoznatijeg pisca, Maksim i Niko pokušavaju da prikriju istinu čije bi otkrivanje moglo ozbiljno da ugrozi njihove živote.

U filmu „Crna truba“ u glavnim ulogama su Momčilo Otašević i Marko Janketić, a glumačku postavu upotpunjuju Milica Janevski, Strahinja Bubanja, Srđan Grahovac, Vasko Raičević, Gorana Dragašević, Stefan Bošković, Nemanja Dragović, Jovo Petričević, Aleksandar Gilić, Ratka Mugoša, Dejan Jovićević, Nikola Jovićević i Marko Pogačar.

Fanomanija Podcast je podcast websitea Fanomanija.com, u kojem predstavljaju filmska zanimanja i hrvatske filmske radnike, za koje možda niste čuli, ali koji su definitivno ostavili traga. Ovo je druga epizoda, izašla upravo iz rerne. Za one koji žele da čuju i vide priče iza kulisa od ostalih filmskih radnika, na pravom ste mestu.

Autori podcasta: Velimir Grgić i Marko Mihalinec

Pera Kojot protiv sistema je čudo od filma. Koje je zaslužilo da se pojavi u bioskopima i da dopre do što više gledalaca. Mogao je da ima totalno drugačiju sudbinu, da Ketchup Entertainment nije otkupio film od Warner Bros. Discovery koji je bio spreman da ga bunkeriše i na taj način otpiše poreska dugovanja.

Sigurno se svi sada pitate da li je vredelo spasiti ovaj naslov? I dobre vesti su da jeste, i da ovakvu praksu „brisanja“ filmova ne bismo trebali da uzmemo zdravo za gotovo. Publika ovde mora jasno i glasno da pokaže da je vredelo spasiti ga i da pomenuti običaj ne postane praksa.

Film počinje sa našim omiljenim genijem Perom Kojotom, koji konstantno i bezuspešno juri Pticu Trkačicu tokom dugog niza godina i konstantno koristi proizvode kompanije Akme. Svaki pokušaj mu se obije o glavu i uvek izvuče deblji kraj. Kada mu se golemi neuspesi nagomilaju, dobija ideju da tuži kompaniju Akme i nailazi na advokatsku kancelariju Ejveri, Džouns i Maltiz (veliki omaž tvorcima i animatorima Šašave družine) i upošljava advokata Kevina Ejverija (sjajni Vil Forte). Njih dvojica spremaju slučaj protiv golijatske kompanije koja krije zlokobnu tajnu u vezi njihovih proizvoda.

Kevin i Kojot imaju odličnu ortačku hemiju, kada se uzme u obzir da Kojot ne može da razgovara i uglavnom koristi pantomimu i par znakova teksta. Za ovakav hibridni način animacije i igranog filma njihova hemija je neosporiva i zaista se odlično nadopunjavaju dok upadaju sve dublje u luduavanturu.

Za upečatljivog i presmešnog zlikovca pobrinuo se Džon Sina u ulozi pokvarenog advokata Badija Krejna. Oduvek sam govorio da mu leže komedije i ovde ima neverovatan tajming i krade dosta scena.

Unutar filma se mešaju igrani glumci sa animiranim likovima iz Šašave družine i uspeli su ono što prethodni naslovi koji su imali istoimene junake u njima nisu uspeli, a to je da učine da svet izgleda uverljivo i da animacija bude na zavidnom nivou. U svakoj sceni se nalazi dosta vizuelnih pošalica i forica koje ćete jedva uhvatiti zbog tempa kojim se priča odvija. I da stvar bude bolja, jezgro priče o Kojotu i njegovoj borbi ima duboku, emotivnu i smislenu srž, koja se tiče svih nas.

Ovaj povratnički film Šašave družine, od svih dugometražnih, je i najbolji u smislu režije i dobro napisanog scenarija. I sa time što ima pouku, i što je esencijalno jedan zabavan letnji film koji vredi gledati u bioskopu.

P.S. Unutar filma se otkriva puno ime od Pere E. Kojota. Siguran sam da niko neće moći ni da nasluti koje je to ime.

Tarantino u svojem najsvedenijem i najromantičnijem izdanju.

Pem Grir je sijala tokom čitavog filma. Njena Džeki Braun je jedna od najbolje napisanih heroina viđenih na filmu. Dovoljno se možemo poistovetiti sa njenim nedaćama u kojima se našla, pride crna je žena u komplikovanoj situaciji gde je jure krimosi i vijaju ATF agenti.

Ona uspeva da ostane hladne glave, i da odigra opasnu partiju šaha i da pobedi. Što je redak slučaj u holivudskim filmovima ovakvog žanra. Uglavnom žene, pogotovo crne, popiju metak, ili završe u zatvoru. Ili prođu još gore. Tarantino nju često zahvata poput velikih zvezda i Džeki je zaista jedna ikonična heroina sveta filma.

Imamo tu i Roberta Forstera koji igra, Maksa Čerija, koji je potencijalni ljubavni partner Džeki. Njegov Maks je sabran i sveden, ali i veliki romantik. Tako da ni ne čudi da je harizmatična Džeki i njega omađijala.

Pride Forsterova gluma donosi čoveka koji je svašta doživeo u životu i nema bojazan od raznih zajebanih kriminalaca sa kojima radi. Ali pogled Džeki Braun i njena pojava će ga otopiti.

Ima ona stara izreka koja se vezuje za muškarce, možeš raditi dobar posao, i živeti samotnjački život, ali kada naiđe prava i dobra žena koja će ti otvoriti srce, sve ostalo može da izgara i propadne.

Dopada mi se kako je Tarantino posebno obratio pažnju na njihove intimne dijaloge, oni su bolno iskreni. Dvoje ljudi koji su dugo bili sami i nisu imali za koga i šta da žive. Iskra je tu, ali da li će završiti zajedno ostaje da pogledate i vidite sami. Ta romantična nota koja se prožima kao jedan od podzapleta tokom već gustog trilera, je nešto najbolje što je Tarantino napisao u svojoj čitavoj karijeri. Jer ti dijalozi nisu otrcani, nisu požureni ili tu da bi se dodvoravali masovnoj publici.

Semjuel Džekson je dobar u ulozi Robija Ordela, krimosa koji utapa oružije i koji ima plan da se skrasi kada zaradi sumu od milion dolara. Sa jedne strane izdaje se kao veliki bizmisen, i da je uglađen i prepametan. Ali kako se priča odvija i stvari ne idu na njegovu ruku, dobijamo uvid da je to jedan običan lešinar, koji koristi sve oko sebe. I da nije toliko uglađen i kul, koliko se izdavao. Dopada mi se vizuelna fora, što svaki put kada treba da nekoga reši, često je tada u crnom. Sitan detalj, ali ponovo nešto što može lako da promakne, ali sjajna signalizacija dolaska kosača u ljudskom obliku.

Pored njega je i potcenjen i fantastičan Bobi Deniro u ulozi Luisa. Koji je tek pušten iz zatvora i koji ne zna gde mu se nalazi dupe, a gde glava. Ko god kaže da je Deniro devedesetih ispucao sve svoje glumačke talente, nije dobro obratio pažnju na dotičnu ulogu. Luis je u haosu, ko popišan i totalno smotan. Veran jeste, Ordelu, ali to prijateljstvo će ga i koštati dosta. Mnogo mi se dopada scena kada on i Ordel sede u baru i pričaju o Melani i vidi se da je Ordel zaista voleo i cenio Luisa. Tarantino čak i tu ubacuje bromansu, i nekako bih voleo da je mogao da uradi film o njima dvojci dok su još bili mladi i neoštećeni, ko zna kakve bi to priče i akcije bile.

Bridžet Fonda je dobila i najjaču ulogu, kao Melani, mlada surferka koja samo vari i ladi dupe na kauču i jede proteinske šejkove i gleda filmove po čitav dan. Na prvu loptu možete je otpisati kao stereotip klasične glupe žene u krimiću, međutim, mi vidimo da ona zapravo ima planove i snove u par scena gde nam Tarantino prikaže da je imala i drugačiji život pre upoznavanja Ordela. Ali da je ona namerno izabrala kuliranje u blagostanju, dok ne dođe dobra prilika. I mnogo je moćan momenat kada su svi na njenoj gajbi, i na televizoru krene film sa njenim ćaletom.

Film se odigrava u 1995. godini, a ponovo deluje kao da je na kraju sedamdesetih i početkom osamdesetih. Tome ponajviše doprinosi kameramen, Giljermo Navaro. Ima zaista neverovatnih scena koje i danas odlično izgledaju, pogotovo one koje se dešavaju u totalnom mraku. Takođe jarke i tople boje dominiraju, jer su enterijeri i eksterijeri šareni, plus ako se dobro napregnete videćete neke zaista zanimljive detalje u pozadini dok likovi pričaju.

U Maksovom ofisu iza njega se nalazi polica koja ima razne krigle iz svih delova sveta. Kod Džeki u stanu odličan izbor ploča i razne slike iz njene mladosti i čitave poroice. Čak i kod Melani imate razne detalje koji daju naznake da ne gledamo samo jednostavno i arhetipne likove iz petparačkih trilera i novela. Svi su oni ljudi od krvi i mesa, grešni, ali puni snova i želja.

Nekako mi se oduvek činilo da je Tarantino ovde bio najpedantniji kada su njegovi scenariji u pitanju. Obrađivao je roman od svojeg idola, i hteo je da izbaci što manje svojih Tarantizama po kojima je postao poznat i voljen. I to se vidi, sama priča nije najkompleksnija, ali su zato likovi duboki i kompleksniji i nema puno zavrzlama i verbalnih igrarija koje je kasnije razradio u poznom delu karijere. Ovde smo zapravo dobili priliku da vidimo jednog mladog scenaristu i režisera koji je posle prvih par filmova, odlučio da odraste i da ne nudi jednu te istu stvar. I zbog toga dan i danas cenim Džeki Braun kao njegov najozbiljniji film.

Ako bih imao jedinu baš jaku Tarantino stvar da dodam unutar filma, to je fiktivna emisija Chicks With Guns, ali i kada se gleda iz ove vizure najbolje je zahvatio američki mentalitet i želju i uzdizanjem oružija u nebesa. Čudi me da nije prodao tu ideju nekoj televizijskoj stanici i uzeo novac samo na tome.

I jel treba uopšte da spominjem kako je muzika jedna od najbolje kompiliranih i uklopljenih sa temom i likovima unutar filma? Zaista trebaš da budeš majstor i da odabereš sjajne pesme koje su bile tada i zaboravljene i da na taj način daš i tim muzičarima novi život.

Kada gledam na njegovu čitavu filmografiju, imaće on uvek bolje izrežirane i jače izlete, ali kada god se vratim Džeki Braun. Uviđam da je ovo njegov magnum opus zapravo, i da nikada neće moći da ponovi ovako nešto jer ima jaku potrebu da sebe konstantno nadigra u scenama dijaloga i spektaklu nasilja, koje je za veliko ćudo u ovom filmu i najmirnije od svega.

Ko nije gledao, obavezna lektira, ko je gledao i više puta, neka obnovi gradivo. Džeki Braun ima dosta toga da nas nauči u građenu likova, i da čak i male priče, mogu da budu najveće.

Trenutno u našim bioskopima ide remasterizovano izdanje prvog dela Hari Poter filmskog serijala: „Hari Poter i Kamen mudrosti“.

Film je nastao u režiji Krisa Kolambusa i po adaptiranom scenariju Stiva Klouvsa (pogledajte njegove filmove The Fabulous Baker Boys i Flesh and Bones, odlično su izdržali test vremena), koji su dobili zaista vraški težak posao da jednu od najpopularnijih knjiga na svetu pretoče u igranu formu.

I kako se drži naslov posle 25 godina? Imam zaista fenomenalne vesti da podelim: veoma, veoma dobro. Za nešto što je toliko staro i što je, moglo bi se reći, izašlo u pravo vreme, kada su filmovi imali prave kulise, snimali se sa praktičnim efektima i na pravim lokacijama, zaista se nema šta zameriti. Neki detalji, poput dizajna čudnovatog (dobro, sada manje, jer je ovo mejnstrim odavno) sveta magova i raznih kreatura, zaista su uzeli sve najbolje iz popularne kulture i napravili nešto svoje i autentično.

Tome doprinosi vešta režija Krisa Kolambusa. Nekako sam uvek imao utisak da ga svi znaju samo po naslovima Sam u kući, ali ipak je ovde dostigao svoj karijerni vrhunac. Uspeo je ono što je uglavnom jako teško uraditi sa književnim predloškom, da ga oživi i učini interesantnim svim budućim generacijama. I naravno, poput Gospodara prstenova, koji su božićni filmovi, tako je i ovaj deo Harija Potera savršen film za to vreme.

Iako ima odstupanja od samih knjiga, bilo je tu kraćenja scena, izbacivanja raznih sporednih likova (Pivs nikada nije dobio svojih pet minuta slave), ali ovo je jedan kompaktan blokbaster koji dobro razume dečju psihologiju i želju za otkrivanjem i avanturom. Scenario ne čas(i) časa i ima neverovatan tempo koji nikada ne popušta, a bez da nam išta crta i servira, donosi neke od najemotivnijih trenutaka koji se tiču našeg junaka i njegovih prijatelja.

Iako ima par, da kažem, slabih rečenica koje izgovore likovi, sve ostalo funkcioniše kako treba. Red humora, Vizli je realno najsmešniji lik u čitavoj ekipi, pa čak i Hermiona, koja je teška štreberka, ima nekolicinu scena u kojima krade šou.

E sada, ništa ovo ne bi valjalo da ti klinci nisu bili dobri glumci od samog starta i siguran sam da je Kris detaljno sa njima sve prelazio dok nisu uboli razne scene i dali im život na filmu. Naravno, film ne bi ni upola bio dobar da u njemu ne glume sama jaka imena engleskog glumišta. Da krenem samo redom da ih nabrajam, ovaj tekst bi previše dugo trajao. Ali svi su odradili vraški dobar posao, a osećaj imerzije, kao da smo u Harijevom svetu, besprekoran je.

Muzičke teme koje je komponovao Džon Vilijams su zaista melem i svaka je sa svojim identitetom. Došlo mi je posle filma da odmah pustim samu muziku i da je slušam.

I ovo je, u suštini, jedan „feel good“ film, iako se radi o siročetu i ima dosta, da kažem, bizarnih i mračnih scena koje nekako nedostaju iz današnjih dečjih filmova.

Čak mi ni 3D nije smetao, iako se u nekim trenucima nazire da su neki od efekata ostarili i da nisu baš mogli sve da dorade.

Ali generalno, kada mislim o franšizama, pogotovo komercijalnim, smatram da je ovo savršen prvi deo i da je zaista prelepo što se dobila prilika da se ponovo pogleda u našim bioskopima. A po dolasku brojne publike čini se da je sada najbolji potez u bioskope vratiti stare velike naslove, jer će ih i to privući nazad.

Da li ste imali priliku da ga pogledate i kakva su vaša osećanja u vezi sa filmom? Je l’ vam i dalje drži pažnju ili čekate rimejk kroz novi HBO serijal koji nam uskoro dolazi?

Ghost su definitivno postali jedan od najvećih bendova današnjice. Ovaj koncert, sa dva dana snimanja u Meksiku, dokaz je toga.

Bina je konstruisana da bude poput džinovskog oltara, koji ima najdelikatniju rasvetu i pirotehniku, kao i razna video-pomagala, kako bi se ostavio utisak da se vizuelno dešava mnogo više nego što bi moglo da se nasluti iz prve ruke.

Naspram prethodnog filma, ovde su izostali intermeco segmenti, gde su pravili šaljive skečeve sa Papom i raznim članovima ekipe koja im radi iza scene. S jedne strane, to mi je bilo pomalo čudno, ali ipak su se odlučili na sledeću zamenu, koja je još iskrenija. U momentima pauze između pesama vidimo Ghost ekipu tehničara, koji se bave rasvetom, instalacijom i pirotehnikom, i kako se zapravo ovako rogobatan šou, koji ima jedan džinovski krst i golemu binu, postavlja.

Oni time odaju počast ljudima koji im omogućavaju da prave svoje sonične rituale i da putuju svetom i da, kako muzikom, tako i vizuelnim trikovima, omađijaju svoju vernu publiku.

To je baš lep gest, jer se često o ljudima iza benda manje govori. Iako je bend ovde u centru zbivanja, njihova ekipa dobija svojih 15 minuta slave, jer to su ljudi koji su zaista morali vraški da rade kako bi se ovi događaji na turneji Skeletour desili.

I pošto je taj album u fokusu, falile su mi neke druge, starije pesme, i draže, koje su mi više legle u Rite Here Rite Now. Nemojte pogrešno da shvatite, oni zvuče svetski u ovom filmu i siguran sam da će većina fanova biti prezadovoljna.

Tehnički, film izgleda i zvuči neverovatno. Zvuk je kolosalan, čak imam i osećaj da je namerno sve pojačano da imate osećaj kao da ste tamo na koncertu i svaki detalj, instrument, Papin glas se odlično čuje i to sve sa grajom i bukom vernih fanova koji žele i definitivno će dobiti šou njihovih života. Najviše me iznenadila činjenica da su se odlučili da snime nastup na 16-milimetarskom filmu i da je kompanija Kodak ostvarila saradnju sa bendom. Zbog ovoga, kao i zanimljivih rediteljskih i montažerskih momenata, ovaj film izgleda kao da je van ovog sveta.

Najzanimljivije je korišćenje kaleidoskopskog sočiva, tj. efekta, gde se meša više slika u jednu i koje se sve vreme rotiraju. Često ćete videti bend kako se rastapa u više segmenata, u zavisnosti od boje koja dominira u određenim pesmama, uz povremene uplive lica revnosnih fanova. Osećaćete se kao da ste popili zabranjenu supstancu i da ovo što gledate nije stvarno, već golemi trip koji traje skoro dva sata bez prestanka.

Još jedna zanimljivost je ta, što su zabranili fanovima na turneji da snimaju njihove koncerte. I to se čini kao najpametniji potez, jer prikazuju svoje fanove iz publike pre i posle koncerta i prikazuju ih sve unutar ovog filma. Namaskirane, rasplakane i nasmejane i definitivno ta odluka da svi oni budu povezani u ovom soničnom ritualu odaje i najveću poštu, ljudima bez kojih ovaj bend ne bi ni bio na vrhu. Sve su to Ghost zaslužili, a na vama je da odete i otkrijete, barem preko filma, dok kod nas ne dođu u nekom trenutku kao glavni bend i naprave veče za pamćenje.

Stoner komedije su pred odumiranjem, poslednjih godina se pojavljuju sve ređe, i ako se pojave, često nivo humora ne dobacuje dalje od odavanja pošte kultnijim naslovima.

Stoga me začudilo kada je najavljen film Pogrešne devojke, od strane režiserke Dilan Majer, i da će glavne uloge poneti Kirsten Stjuart i Alija Šoket. Majerovoj je ovo prvi dugometražni film, to se donekle oseća u scenariju (i u režiserskim postupcima) koji prikazuje dobro ustaljene forice i fazone iz filmova sličnog miljea.

Ali da ne bude samo podgrevanje već viđenih i proverenih fazona, ima tu i po koji zanimljivi momenat čudaštva i ono što je daleko bitnije, film je lagan i zabavan. Jeste, neuredan i nesavršen, ali ne postoji unutar ove avanture ni trunka cinizma kojim obiluju moderne komedije. I to je zapravo veliko osveženje koje donosi.

Ima jako simpatičan intro, naslov filma je animiran i ubrzo posle toga dobijamo scenu montaže gde vidimo jednu komplikovanu spravu, i dok pratimo šta se sve to pomalja i dešava kroz nju, vidimo i kredite filma. Samo na osnovu ovoga me film kupio, jer ta veština zanimljivih introa dok ne počne sam film je odumrla odavno, pa kada se neko potrudi da napravi da bude maštovit na ovaj način, dobija naklon. Ko pogodi kako se sprava zove pre gledanja filma, dobija 5 zlatnih bambija.

Pratimo naše junakinje, Frenki (Kirsten Stjuart) i Moli (Alija Šoket), koje provode svoje dane u slatkom dimu i jedva sastavljaju kraj sa krajem. Dinamika lenjih i konstantno napušenih prijateljica koje moraju da plate kiriju i igrom slučaja dolaze u posed tašne koja sadrži zabranjene supstance i time postaju meta raznim organizacijama i upadaju u blesave avanture. Sve je to već viđeno, postoje tu omaži mnogo kultnijim naslovima, Aleks Koksov Repo Man šalje naklon, tu je i Harold i Kumar sa napušenim ludovanjem, a i pomalo sada već zaboravljeni Pineapple Express.

Ponekada filmske ambicije ne moraju da budu velike, dovoljno je da zabavi i da su nam glavne junakinje simpatične. Kirsten se dobro snašla kao milenijalka koja deluje da je iščupana sa kalifornijskih alternativnih bendova, koja ima skriveni talenat, ali ne veruje dovoljno u sebe. Sa druge strane, Alija Šoket kao Moli isto ima perspektivu, poštena je i postoji mogućnost da vodi ozbiljniji život van njihovih svakodnevnih blejanja. I njih dve se nadopunjuju i srce su filma, jer ako nam ne stane do likova, ne bi želeli da ih i ispratimo u avanturama. I mogu slobodno da dozvolim da ih uporedim sa ženskim verzijama Bivisa i Batheda, samo kroz žensku prizmu i sa više dopadljivih karakteristika i vrlina.

Ono što bih više voleo od filma od kojeg nisam imao nikakva očekivanja jeste to što je bilo čudnih trenutaka koji su super ukomponovani sa emotivnim, ali bilo bi još bolje da su pojačani jer bi time film mogao da ode u kultne vode i da se citira i priča o njemu u nadolazećim godinama. Ovako će ostati kao samo korektan naslov u letnjoj ponudi.

Za muziku je bio zadužen Taj Sigal, perjanica nezavisne američke indi scene, i njegove reverbom pojačane gitare i akustare pridonose, sa korišćenjem raznih sintova, i psihodeličnim trenucima su odlično pasovale uz ovakvu stoner priču.

Ponekada su lagani i komični filmovi pravi izbor za toplo leto, mogu vas opustiti i rashladiti, poput dobrog mohita, i ponovo ćete im se vraćati.

Najbolja komedija o radnicima i čitavom sistemu koji im obećava da će, ako budu vredno radili i trudili se, biti bolje. Nikada ne bude bolje i, koliko god je ovo bila direktna prozivka tadašnje komunističke vlasti i izrabljivanja običnih radnika i radnica, ovaj film je predskazanje dolaska kapitalizma koji će sve pojesti, nebitno da li ste dobri kao ljudi, kao radnici ili kao supružnici. Svi novi životi će patiti.

Stoga još jače udara sve to, jer vidimo na koje su sve načine želeli da se dodvore tim radnicima, organizovanjem opere unutar rudnika, donošenjem banana koje prvi put vide u svojim životima i kroz dosta drugih socijalnih momenata koji unose još više problema nego rešenja.

Film bi bio poražavajuće crn, ali ima tu neku dadaističku atmosferu u načinu na koji je prikazan život tih ljudi, skoro kao kroz pogled nekih arhivskih snimaka koji više vuku na stare fotografije, gde se mešaju šegačenje, narodni običaji i realan prikaz raspada jedne velike države i, na kraju dana, zajednice.

Nisam siguran da li je Paražanov imao prilike da pogleda ovaj film, ali siguran sam da bi aminovao sve centralne kadrove i zaista prelepe kompozicije, gde su uspeli da od raznih tamnih boja i povremeno svetlih, učine da film izgleda predivno. Ko nije gledao, preporuka, ko kuća!