u/Olovka_i_gumica

Ponukana time što sam izazvala negativu na jednom postu, zanima me zašto se više ne priča o tome da je prva godina s djetetom teški pakao?
Dobila sam komentar da su radi žena poput mene žene u depresiji prije i nakon poroda jer sam napisala detaljno i vrlo iskreno koliko je prva godina teška. Ja sam, kao, mislila da je moj komentar ful podržavajuć pa me ta reakcija još više zbunila.

Dio mog komentara:

Bit ce jako jako tesko, djeca su vjerojatno najekstremniji napor koji ces proci u zivotu. Neusporedivo s bilo cim sto si do sad ikad iskusila i sto si uopce mozes zamisliti.
Pricam o prvih godinu, godinu i pol. Djeca sve oko sebe stave na rub kapaciteta i u tom stanju ljudi reagiraju najgore moguce. To je sve normalno i ocekivano.
Cijeli dan moras donositi odluke, biti na oprezu i brinuti za nekoga tko je poprilično nezahvalna mala buhtla. Na ekstremnu fizicku iscrpljenost, to doda i enormnu emotivnu iscrpljenost i cijelo se vrijeme osjecas glupo, jadno i nesigurno.
U tom psihofizickom kaosu ce te svaki komentar sa strane gotovo sigurno trigerirati. Da ti netko najdobronamjerniie na svijetu kaze nesto o djetetovom spavanju jedini poriv koji imas je da ga bacis kroz prozor jer si ti vec procitala knjigu, odslusala tri youtube potcasta, pricala sa svojim frendicama, prilagodila prozore spavanja, hranjenje, robicu… prinjela zrtvu Bogu Sunca i dva put se rasplakala, a dijete i dalje ne spava i sad ti se jos netko nasao soliti pamet.
(…).
Nemoj me krivo shvatiti, meni je majcinstvo najbolja stvar koja mi se desila u zivotu. Ja bi ih sad imala desetoro, ali je to iskustvo cisti pakao na pocetku i nema oko toga. Kasnije oko 2,3 godine bude lijepo ako si postavio dobre temelje i imas suradljivo dijete. Ako ne, bude lijepo tek kad krene u skolu .

Na što mi je cura napisala da ja imam samo loše iskustvo… I to mi je dalo za misliti.
Zapravo ni ja nisam znala koliko je užasno. To nije pitanje izoliranog slučaja, osobne nesposobnosti ili jedinstvenog doživljaja - to je svačije iskustvo, bez iznimke.
Ja sam ekstremno sposobna i organizirana osoba. Imamo hrpu olakotnih okolnosti.. Imamo novaca, imamo velik životni prostor, imam ekstremno involviranog partnera koji je hrpu toga iznio na svojim ledjima i nikad se nisam osjećala samo, radimo oboje od doma… Mislila sam da ćemo mi bolje od drugih, ali NISMO, bila sam prepotentna do bola - opet je na trenutke neizdrživo i nema pomoći.
Usporedno s tudjim iskustvima moje iskustvo je, u suštini, van serijski dobro. Ja sam se ful pronašla u majčinstvu. Imala sam izuzetno laganu trudnoću, porod i post partum, a imam i lagano dijete koje je poslušno, suradljivo i veselo.
Obožavam biti mama i nikad mi u životu nije bilo ljepše nego što mi je sad… ali to ne mijenja sve ovo gore što sam napisala i to da dok ne prohodaju živiš horor svaki dan.

Zašto ne pričamo više o tome? Zašto se na to gleda kao na nekakvo ‘plašenje’, a zapravo je samo iznošenje činjenica?
Imam dojam da budućim mamama i tatama treba taj info. Čak i ako neki radi toga odustanu od potomstva, nije li to pošteniie nego pričati bajke o tome što čeka buduće roditelje?

Rodila sam prije 2.5 godine i nama je dojenje išlo od prve - doslovno je bilo kako si svi zamišljaju: rodiš djete, daš cicu i ono jede i napreduje.
Po noći sam prestala dojiti s godinu dana, preko dana je u vrtiću pa ne doji, doji kad dodjem s posla i možda još jednom prije spavanja.
Sigurno joj ne treba nutritivno, ali joj je to utjeha i neko maženje. Jako je praktično kad je bolesna jer onda visi na cici, praktično je i u trenucima totalne disregulacije. Ne dojimo ako nismo doma i naravno da ima druge mehanizme smirenja i regulacije, ali kad je nešto vanredno ili joj baš padne teško, kad ima teške noći ili slično to nam je kao neki as iz rukava. Za takve situacije dojenje koristimo možda jednom u dva mjeseca.. i to sam puno rekla.

Znam da se dojenje preporuča ‘dok god mami i bebi odgovara’. Znam i da su kod nas društvene konvencije takve da me se čim je prešla godinu dana pitalo do kad planiram. Za mišljenje okoline me baš zaboli, ali rado bi čula koji su argumenti protiv dojenja. Može li joj nekako psihološki naštetiti i koja je neka dobna granica kad ima smisla da stvarno bude dosta?