Ceo grad smrdi na dim. Penjao sam se na zgradu, ne mogu da provalim odakle dolazi jer je bukvalno ceo grad prekriven, negde iz pravca jugozapada mozda. Jel ima neko informaciju da li negde postoji neki veliki pozar u okolini?
Sinoć sam imao raspravu sa ženom svojom rođenom. Odveli smo dete u park kod Delte, milijardu dece ima, i na toboganu pored mojeg deteta sedi drugo dete, okreće glavu prema mom detetu i kreće da kašlje kao konjina. Ok, dete se razbolelo, žao mi ga je svakako itd itd - međutim, koji je kur roditeljima da bolesnu decu vode tamo gde ima hiljadu druge dece, šta se njima dešava u glavi? Zar ne možeš par dana da vodiš dete u šetnju negde, ili da bar malo pomisliš da bi mogao da zagledaš i potražiš mesto gde nije prepuno dece?
Ja sam imao prilično burnu reakciju kad sam video šta se dešava (ne prema tom čoveku, već sam uzeo svoje dete i odneo, prilično besan, moja žena je lako pročitala da sam besan) i onda mi je pričala da nema potrebe da se tako ponašam i reagujem i držala mi lekciju, što takođe mislim da je bolesno.
Pa me zanima kako vi (koji imate decu) gledate na takve situacije i na tako bezobzirne ljude? Takođe, tu mislim i na mungose koji dovedu decu na igralište i puše cigare na 20cm od dece i ljuljaju ih sa cigarama u ustima i smrde.
Situacija od malopre iz Čaira. 4-5 tinejdžera, nek bude 15-17 god, sa pištoljima na vodu, jure se po Čairu onim žutim trotinetima koji se iznajmljuju i prskaju se (ili prskaju ljude), jure prilično bahato uzimajući u obzir mesto gde se nalaze. U tom periodu Čair bukvalno krcat, mislim na onaj deo oko dečijeg igrališta. Naravno, u jednom trenutku se ispred trotineta našlo i dete a balvan nije uspeo da reaguje i pregazio je dete preko članka, nadam se iskreno da mu nije i polomio članak jer su oni trotineti prilično teški, ko je pokušavao da ih podigne nekad zna.
Sreća pa svi muški roditelji koji su bili prisutni nisu otkinuli klince iako je, prilično sam siguran, svakome palo na pamet da ih prevaspita na licu mesta - prvo jer su hteli da odu i pobegnu, a drugo jer su pokušavali da kriju te pištolje na vodu sa kojima su se jurili i prskali ljude po Čairu. Na kraju je ćale od tog deteta pozvao policiju - ne znam šta je dalje bilo.
Pa, podstaknut tom situacijom, razmišljam - da li treba totalno zabraniti prevoznim sredstvima (bicikle, trotineti, skuteri) prolazak kroz parkove - skroz - nula prolaza kroz park za prevozna sredstva osim ako ih ne guraš (eventualno ako se napravi biciklistička staza pa da može samo po njoj)? Ovi na iznajmljivanje su lagani za tu priču, Yandex samo treba da izbriše tu zonu sa mape.
Da se to desilo mom detetu prilično sam siguran da ne bih bio u stanju da se lepo kontrolišem
Koje je vaše mišljenje o tome?
Osetio sam moralnu obavezu da se javim pošto sam pre mesec dana ovde postovao pokušavajući da bar malo pomognem u prikupljanju pomoći mom prijatelju Stefanu. Na dosta mesta su me ljudi samo otkačili jer nije u pitanju neka fondacija tipa BudiHuman, nema sms poruke itd, ali jbg, šta je tu je, ja sam probao šta sam mogao.
Nažalost, Stefan je juče preminuo i nadam se da će sad bar malo da se smiri, jer ga život zaista nije štedeo uopšte.
Stef počivaj u miru <3
Kod mene u komšiluku jutros udario neko ženu pored pešačkog, prelazila par metara od pešačkog (van pešačkog) trčala po autobus kao ovca. Nebitno, nadam se da je žena dobro i da će sve to da bude kako treba.
Međutim, došla je policija, rade uviđaj, tu su već 2h.
Stajao sam možda 10min u neposrednoj blizini završavajući neke stvari - za tih 10min sigurno 15-20 ljudi je prelazilo ulicu (bulevar) daleko van pešačkog prelaza, preko ostrva, u vidokrugu policajaca. I onda se dolazi do pitanja da li su ljudi retardirani? Posle se ljudi bune kad im se stavi ograda kao ovcama.
Ne dao Bog da budem nekad vlast, goreli bi džepovi
Šta mislite vi o tome? Naravno, puno vozača su retardi, i vozači auta, autobusa, trotineta, sve se tu slažemo. Ali ogroman deo retardiranosti je i u pešacima koji svojom odsečenošću od realnosti dovode sebe u opasne situacije, često i u takve da vozač ne može da reaguje na vreme i izbegne gluposti.
Vozio sam se skoro taksijem posle nekog vremena pa mi pala ova tema na pamet. Ne vozim se često, a svaki put od taksiste čujem neke prilično zanimljive priče iz njihovog života. Šta ste vi čuli?
Juče mi je čovek pričao sledeće stvari, sve ovo u vožnji od 10ak minuta:
-vozio pijanu devojčicu od 11 godina, jedva joj našli kuću, zvali njenu drugaricu sa velikim sisama i dupetom da im objasni gde živi ova devojčica, pa je on pomagao da je unesu u stan, skinu, obrišu itd
-ćerka mu živi u Londonu, ima 22000eur platu, ranije pobeđivala na takmičenjima nekim pa su menadžeri dolazili kod njih kući da joj nude da ide u Mihnen, Barselonu ili Dubai. Njen muž, australijanac, ima 27000eur platu.
-on (taksista) bio direktor u dunav osiguranju, pre toga imao puno firmi po srbiji, restorane po sofiji u centru ispod hotela Rila, mesaru u Nišu, i razne druge trgovine. sad je u penziji, vozi taksi jer mu je dosadno kući.
Pre toga sam se vozio pre par meseci, taj prethodni taksista mi je pričao sledeće:
Sin mu igra fudbal, igrao u Partizanu, sad igra u Beču, dolazi svakog leta dovozi najnoviji Porše neki u Niš. Ćerka mu je na Novom Zelandu i tamo živi. Takođe mi je rekao i ime i prezime tog sina koji igra fudbal ali ja kasnije nisam uspeo da izguglam da neko takav uopšte postoji 😄
Stavio sam temu u naslov u suštini. Ukoliko neko želi da pomogne savetima ili iskustvom neka se javi.
Ukratko, treba da otvorimo firmu ali su prošli konkursi za subvencije, a želeli bismo da uzmemo subvenciju i tako sredimo lokal. Međutim, želeli bismo i što pre da krenemo da radimo pa razmišljamo da otvorimo radnju na nekog od roditelja koji su penzioneri, uložimo u sređivanje lokala, da je zatvorimo kad bude konkurs, i da otvorimo novu firmu na naše ime kad/ako dobijemo subvenciju. Da li je to u praksi izvodljivo ?
Takođe, oko kase, modela poslovanja itd.
U našem gradu deluje da su knjigovođe mutavi i da ne žele da nam pomognu, bili smo kod par njih i deluje kao da žele da nas otkače iako smo mi već iznajmili lokal i spremamo se lagano za sve to.
Znam da ovde kruži dosta ljudi na ovom sabu, aj da probamo da pomognemo dečku.
Živi sam sa majkom, majka mu je slepa i još i ovo sranje povrh svega.
Za vreme korone je jedva preživeo, srce mu je toliko oslabelo, bio je par meseci u bolnici, morao je da pokloni kucu koju je čuvao jer se mesecima posle oporavljao i nije bio sposoban ni da čuva kuče bukvalno.
Dečko je predobar, moramo da mu pomognemo
Ako saznam da postoji SMS ili tako nešto dopuniću post tom informacijom.
Izvinjavam se zato što je ovo jedina slika koju imam trenutno, a koja je iz stanarske grupe - upravnik je napisao da je Stefan odobrio kačenje slike. Kad imam više detalja dopuniću.
Za sad znam da nije laž nažalost i potrudiću se da dopunim. što pre
U pitanju je ovaj dečko https://www.instagram.com/_chef_stefan_/
Pitanje zvuči malo smešno, možda čak i retardirano, ali zapravo je vrlo ozbiljno.
Otkad sam dobio dete pre nekih 3.5god, ugojio sam se 30+ kila.
Cela ta priča ima pozadinu - dete nam ne ide u vrtić, radim od kuće u izdvojenom ofisu, roditelji žive 200km od nas. Vodim posao koji mesečno generiše 250k eur prometa i gde ti mozak vrije kao voda u šerpi. Posle posla oko 18h 'dođem' kući, žena je već umorna, ja nastavljam da čuvam dete, malo sedimo, malo prošetamo. 24h stres. Više puta nedeljno i ostajem noću da odrađujem razne stvari, pa ustajem oko 7 ujutru.
Neki ljudi od stresa ne jedu, ali ja nisam taj. Meni je na svaki stres odgovor ili čokolada, ili pljeskavica, ili šta god što će u tom trenutku da mi pruži neku utehu.
Kako napraviti taj prvi korak?
Teoriju znam - 'samo počni', 'broji kalorije', 'bitna je volja', 'radi to zbog deteta' - svu teoriju znam, sve te priče znam. Ali jednostavno ne ide. Taman rešim da krenem bilo šta, da šetam, da izbacim slatko, šta god da rešim tog dana mi naleti nova partija stresa koja mi jebe kevu i nokautira me i 'lečim se' hranom opet.
Oduvek sam bio težak da se motivišem za stvari koje me ne privlače toliko, fali mi taj dopamin adrenalin šta god. Voleo sam brojkama da se motivišem, da se merim svakog dana, da brojim kalorije, da zapisujem da čekiram kako sam uradio nešto itd ali evo već neko vreme ne uspevam ništa od toga da održim duže od bukvalno par dana.
Prilično mi je potrebna pomoć, pa ako neko ima savet iz ličnog iskustva jako bih cenio da pročitam
Title says it. Which website offers the most affordable prices for Kling and Seedance? I generate huge amounts of videos and I'm really not comfortable with paying thousands per week for different subscriptions and credits on different websites (it's also very hard to follow through with all of the subs), I have to adapt and find the cheapest all-around options.
What's your experience?
Okej, ja imam dete i idem sa njim svakodnevno u park, nekad bude Čair, nekad pored reke, nekad neko treće mesto. Svakako, često nailazim na određene ljude (viđam ih i više puta na određenim mestima) koji čuvaju tuđu decu.
Sigurno desetak puta sam naleteo na određenu osobu koja čuva dvoje dece, brata i sestru, devojčica možra ima 2 godine, dečak možda 5. U razgovoru sam saznao da im ona nije baba već ih ona čuva samo dok roditelji rade.
Gde je problem? Problem je u tome što se često dere na tu decu, vređa ih, ne pamti sa kojim igračkama su došli u pesak pa ide i sakuplja neke random igračke po pesku. Bar 5x sam video da je ta devojčica otišla negde daleko iz vidokruga gospođi (u Čairu) - jednom se dete popelo na onaj brod u Čairu,dok je žena pričala sa mnom,na 'drugi' sprat i sekunde su falile da padne. Reagovala je tek pošto sam joj ja u tom razgovoru 20x napomenuo da se dete udaljava previše i dok sam nisam ustao da krenem prema njoj. Drugi put se izgubilo skroz iz vidokruga dok je gospođa pričala i tračarila sa drugim tetkama, da bi na kraju dozivala dete i uočila devojčicu nekih 100m dalje. Juče jako slična situacija u prepunom Čairu. Dozivaš dete u parku gde u tom trenutku ima 1000 raznih ljudi a dete 200m od tebe na drugom kraju parka.
Jako želim da saznam ko su roditelji te dece i da im skrenem pažnju na to kakav odnos prema njihovoj deci ima neko kome su poverili tu decu. Kako da reagujem, šta da uradim?
Grize me savest ako ništa ne uradim, žao mi je te dece jako.
Da li ste imali slična iskustva?