u/Ristons

Godina je 2017. Migrantska kriza koja je započela 2015. godine poprima drugačiji oblik nakon zatvaranja Balkanske rute. Migranti u Srbiji sada nisu samo u tranzitu – oni su zarobljeni.

Prioriteti države prebacuju se sa tranzita na pronalazak skloništa i ishrane i obezbeđivanje zdravstvene zaštite, azila i drugih stvari koje su neophodne migrantima.

Želeći da situaciju vidim iz prve ruke, uputio sam se proleća 2017, u martu, do depoa Železničke stanice gde je boravio veći broj migranata. Na kapiji me je dočekao momak koji je pitao zašto sam tu. Sa aparatom na ramenu rekao sam mu da sam tu kao novinar, da slikam i on me je bez problema pustio.

Nikada pre tog dana nisam proveo neko vreme sa izbeglicama. Nisam znao šta da očekujem, a pokušao sam da se malo informišem kako da se postavim, pošto se opet radi o različitim kulturama.

Ušao sam pomalo zbunjeno, jer nikada ranije nisam bio na depou, nisam ni znao kuda bi trebalo da se krećem, pa sam napravio krug i ušao u veliku zgradu gde je bilo nekoliko ljudi (Slika 1).

Javio sam se jednoj grupi koja je sedela oko vatre i pozdravili su me najnormalnije. Kroz 5 minuta razgovora, pozvali su me da sednem sa njima i ponudili mi čaj.

Ne sećam se imena svih. Sećam se Sadikija (Slika 2) koji je proveo dosta vremena sa mnom, upoznao me sa drugima i sproveo kroz depo. Na slici koju vidite pokazuje mi mesto gde je boravio sa još jednim drugom. Njegov cilj, kao i većine drugih, bio je da se dokopaju Evropske unije, međutim, u tim trenucima dolazilo je do brojnih eskalacija na graničnim delovima prema Mađarskoj, Hrvatskoj i ostalim zemljama kroz koje je moglo da se dođe do EU.

Koliko sam tada čuo, naročito brutalno je bilo na granici sa Mađarskom. Ljudi koje sam upoznao te 2017. godine su mi pričali da je mađarska policija redovno pucala na njih gumenim mecima (Slika 3) i da su puštali pse na njih. Mnogi su, bežeći od pasa, ostali bez obuće.

Kako sam došao u proleće, nije bilo mnogih problema koji su se pojavili kasnije u zimu. Većina migranata provodilo je dan kraj vatre pod krovovima ruiniranih zgrada, neki su šetali, a pojedini igrali kriket i fudbal.

Poneko je spavao, neki su se i molili.

Većina ljudi sa kojima sam imao kontakt su bili iz Sirije i Avganistana.

Sa vama danas delim seriju fotografija koje su nastale tog dana, jedan isečak izuzetno komplikovanog i politički nabijenog vremena.

 Koristio sam Kodak Tri-X, pošto sam oduvek želeo da probam taj film i Canon EOS 50 sa 24-70mm f4 objektivom.

 

 

 

 

Zdravo svima,

Delim sa vama tekst koji sam davno pisao i svojevremeno delio na r/serbia da malo uplovimo i u vode fotoreportaže.

Cilj ove objave, a nadam se da ću imati vremena da ih pravim još, je da vam periodično predstavim neke od svojih omiljenih fotoreportera koji su ostavili trag u svetu fotografije.

Pokušaću da budem koncizan, da istaknem najvažnije trenutke u karijerama fotoreportera o kojima ću pisati, jer mislim da je nemoguće predstaviti jedan čitav život i sva dostignuća u jednoj Reddit objavi. Imajte to na umu dok budete čitali, ali svakako ću se potruditi da napravim sveobuhvatan tekst koji će ih verno predstaviti.

Danas počinjemo sa engleskim fotoreporterom, članom Magnum Photos-a i jednim od najrenomiranijih ratnih fotografa svoje generacije. Njegovo ime je Tim Heterington.

Heterington je rođen 5. decembra 1970. godine u Berkenhedu, gradu od oko 90.000 stanovnika na severozapadu Engleske.

Pohađao je oksfordski koledž Lady Margaret Hall, gde je izučavao antičku kulturu i englesku književnost.

Ubrzo nakon diplomiranja, nasledio je 5.000 funti, što mu je omogućilo da započne putovanje po Indiji, Kini i Tibetu, koje je trajalo dve godine. Njegov otac, Alister Heterington, rekao je da za to vreme često nije znao gde mu se nalazi sin i da mu se javljao putem faksa (faks mašine) sa najrazličitijh lokacija u Aziji (Which way is the Front Line From Here, Sebastian Junger, 2013)

Heteringtonova ljubav prema fotografiji rodila se na ovom putu i on je po povratku u Englesku pohađao kurs novinske fotografije kod Danijela Medousa i Kolina Džejkobsona u Kardifu 1996. godine.

Prema svedočenju njegovih profesora (Which way is the Front Line From Here, Sebastian Junger, 2013), Heterington je bio jedini student u generaciji koji je istinski shvatio značaj multimedijalnog novinarstva, tako da je njegove statične radove (fotografije), često pratila i video izvedba materijala.

Studentski rad iz tog doba, kada je Heterington proveo 24 sata u hitnoj pomoći, slikajući pacijente, bio je jedan od najimpozantnijh radova u generaciji i time je ostavio utisak da se radi o fotoreporteru koji će ostaviti izuzetan trag u svojoj industriji. Nažalost, ovi materijali nisu dostupni online, pa vas pozivam da pogledate film koji je citiran iznad.

Očekivanja njegovih profesora su se itekako ispunila. Heterington u Londonu upoznaje delegaciju koja je dovezla mlade afričke fudbalere u Englesku da se oprobaju u egzibicionim utakmicama.

Fascinirala ga je ova ekipa sportista iz Sijera Leonea, tako da od 1999. godine, veći deo naredne decenije, provodi upravo u Africi gde pravi svoje prve fotoreporterske priče (fotografije možete pogledati ovde) i to „Millenium Stars“, „Healing Sport“,  „Kenyan Takewondo Team“, „Blind Link“, a potom kreće sa izveštavanjem sa ratišta u Liberiji od 2003. godine.

Njegov saputnik u izveštavanju u Liberiji bio je fotoreporter Džejms Brabazon, (Which way is the Front Line From Here, Sebastian Junger, 2013) koji nije imao dovoljno reči hvale za Heteringtonov rad.

Naročito je bio impresioniran time što je bio potpuno sabran tokom suludih borbi koje su se odvijale tokom sukoba u Liberiji (nasumično pucanje, bliski udari minobacača i artiljerije, deca vojnici, itd.). Takođe je hvalio njegov simultani rad na produkciji kako fotografskog, tako i video materijala.

„To je jako, jako teško. Da snimate i fotografišete u isto vreme i pritom odradite dobar posao. To je jako teško“, rekao je svojevremeno Brabazon, pričajući o vremenu provednom sa Heteringtonom u Liberiji.

Heteringtonov rad takođe odlikuje neverovatno strpljenje i fokus na neke detalje koje mnoge fotoreportere i druge ratne izveštače jednostavno nisu interesovali.

Heterington je u Africi koristio i filmsku kameru srednjeg formata (to izgleda otprilike ovako), za šta je govorio da mu daje priliku da razmisli o fotografiji i posveti se njenom kadriranju pre nego što pritisne okidač aparata. Raditi tako nešto u ratnoj zoni je potpuno suludo, kada ljudi gledaju da sačuvaju živu glavu.

Njemu su pažnju privukli ratni grafiti koje su crtali tamošnji vojnici, a najčešće deca (neke od fotografija možete videti ovde, ali nisam našao dobar link).

Fotografije iz Liberije pokazale su, kao što je slučaj kod mnogih fotoreportera o kojima ćemo pričati, ljudsku cenu konflikta. Ovde bih želeo da vam skrenem pažnju na jednu fotografiju koja je na mene ostavila naročit utisak – možete je pogledati ovde.

U nekim svojim razmišljanjima, ova fotografija mi je uvek bila prikaz „rata u malom“. Oproštaj dvoje partnera, neizvesnost, utisak da se više nikada neće videti. Heterington je uspeo da to prikaže čitavom svetu i da baci svetlo na temu koja je uvek izostajala iz žižnog svetla medija.

Još jedna anegdota iz Afrike i konkretno sukoba u Liberiji pokazala je neverovatnu veličinu Heteringtonovog srca i njegovu gotovo suludu hrabrost.

U jednom bolničkom punktu u liberijskoj prestonici, Monroviji, jedan od vođa tamošnjih pobunjenika optužio je lekara da je doušnik vlasti. Heterington je ušao u raspravu sa vođom pobunjenik i počeo da pregovara za život lekara.

Objasnio je vođi pobunjenika da je lekar od izuzetne važnosti za sve ranjenike koji se tu nalaze i da će oni umreti ako lekar bude ubijen. Vođa je popustio i lekar je ostao živ. Prema svedočenju Heteringtonovih kolega sa lica mesta, svi su bili u potpunom šoku šta je uradio i pokušavali su da nađu način da ga spreče, kako i sam Heterington ne bi izgubio glavu.

Ovde završavamo priču o Africi i prelazimo na njegov najvažniji deo karijere – Avganistan.

Najvažniji deo Heteringtonove karijere jeste upravo Avganistan. On i režiser Sebastian Junger, odlaze u Avganistan 2007. godine sa jedinstvenom misijom – provešće godinu dana (sa pauzama) sa Drugim vodom američke vojske (nisam 100% siguran oko američke terminologije) koja je bila stacionirana u dolini Korengal.

Kako bih vam ilustrovao pandemonijum u kom su živeli, oni su imali više od jednog „kontakta“ sa neprijateljem, tj. Talibanima dnevno. Ovo je dolina u kojoj su najviše pucali na američke vojnike u Avganistanu i mesto na kome su američke snage potrošile najviše ubojitih sredstava na svoju odbranu.

Rezultat njihovog „izleta“ u Avganistanu jeste film „Restrepo“, koji je dobio ime po redovu prve klase (možda grešim u prevodu, američki je Private First Class) Huanu Restrepu, koji je poginuo u dejstvima u ovoj dolini i sama baza u kojoj je sniman film je ponela njegovo ime.

Film je nominovan za Oskara 2010. godine, a Heterington je i ranije proglašen pobednikom World Press Photo fotografije godine, što je ujedno i najprestižnija nagrada za foto-novinare. Fotografiju koja mu je donela nagradu možete da vidite ovde.

Heteringtonova pažnja prema detaljima još jednom se pokazala presudnom, kada je slikao vojnike iz ove baze kako spavaju. Američka javnost je do tada navikla na već dobro poznati narativ – američka vojska je najjača na svetu i nema nam ravnih. Heterington je to obrnuo time što ih je slikao dok spavaju i te momke u svojim ranim 20-im godinama, neki čak i mlađi, predstavio kao ranjive mladiće, što svakako jesu bili, iako su bili obučeni da budu surovi ratnici spremni na sve.

Odjek je bio globalan. Heterington je postigao nešto što malo fotoreportera uspe da uradi tokom svoje karijere, a američka javnost je konačno reagovala tako što se pokrenula debata o tome ko zapravo ide u rat i ljudi su konačno mogli da razumeju da su na „braniku američke otadžbine“ zapravo obični mladići koji imaju probleme kao i svi drugi i mogu da budu ranjivi, baš kao i svi u kopnenom delu SAD. Fotografije „uspavanih vojnika“ možete da vidite ovde.

Heterington i Junger su se sjajno uklopili sa vojnicima sa kojima su proveli skoro godinu dana, a jedna anegdota koju želim da vam ispričam i koja se nalazi u filmu koji sam citirao iznad je sledeća:

Vojnik pita Heteringtona da li će u Amsterdamu, gde će primiti World Press Photo nagradu, posetiti Ulicu crvenih fenjera, na šta mu Heterington odgovara da to zavisi od toga da li će njegova devojka ići sa njim.

„Baš si se sjebao sad, jel’ shvataš“, pita ga vojnik pokazujući na kameru koja snima Heteringtonov odgovor i ceo vod pada u smeh.

To je ljudska strana rata. Šta god mislili o Amerikancima ili Talibanima, sve su to ljudi i takvi momenti kada svi odahnu postoje čak i u ratu. Meni je ovaj trenutak naročito drag, zato što pokazuje nešto što retko možemo da vidimo u medijima, koji se trude da od vojnika naprave beskompromisne mašine za ubijanje, a od neprijatelja amoralne kreature koje ne prezaju ni od čega.

Tokom Heteringtonovog boravka u Avganistanu, nastala je i njegova knjiga fotografija „Infidel“. Neke od njegovih fotografija možete da vidite ovde, a knjiga, nažalost, nije dostupna u Srbiji.

Iz moje perspektive, ovo je jedan od najbolje dokumentovanih radova o modernom ratovanju koji možete da nađete.

Ova priča se nažalost ne završava srećno.

Po odlasku iz Avganistana, Heterington odlučuje da ide u Libiju i fotografiše dešavanja 2011. godine, nakon što je počelo Arapsko proleće. Njegove fotografije ponovo nailaze na veliki odjek javnosti, ali 20. aprila 2011. godine, na veliku nesreću, on i još jedan od najistaknutijih fotoreportera današnjice, Kris Hondros, gube život u napadu na Misratu, kada je pala minobacačka granata nedaleko od njih.

Heterington je izgubio život na putu do urgentnog centra, ako ga možemo tako nazvati, u neposrednoj blizini Misrate gde se dogodio napad. Geler od granate udario ga je u butnu arteriju i preminuo je zbog velikog gubitka krvi.

Njegova smrt je mogla da bude sprečena, da su ljudi koji su ga prevozili imali bilo kakvo znanje o prvoj pomoći. Njegove kolege, Džejms Brabazon i Sebastian Junger, pokrenuli su besplatnu obuku za ratne reportere, kako bi sprečili da još neko izgubi život zbog toga što ljudi na terenu nemaju adekvatno znanje o prvoj pomoći.

Danas, fotoreporterska zajednica se priseća Heteringtona se velikim poštovanjem, imajući u vidu šta je sve uspeo da postigne tokom svoje, relativno kratke, karijere.

Ostavljam vas sa njegovom poslednjom fotografijom šlema sa rupom od metka, koja je na neki način i predvidela njegovu krajnu sudbinu. Nažalost, nisam našao fotografiju na internetu, jer je od redizajna World Press Photo veb sajta, mnogo materijala izgubljeno, ali ću ažurirati ako budem uspeo da nađem.

Još jedna napomena za sve one koji čitaju: Ovo je jako sažet pogled na veoma bogatu karijeru jednog od najvažnijih fotoreportera 21. veka. Nemoguće je pokriti sve detalje i to nije bio moj cilj. Ovde ćete primetiti da nedostaju brojni detalji iz njegovog privatnog života, ali i profesionalnog. Ovo je sažeta verzija za sve one koji žele da se upoznaju sa radom Tima Heteringtona. Njegov rad volim zbog toga što sam mnogo toga naučio o fotografiji, kao i najvažniju stvar - strpljenje i pažnju prema detaljima. Ukoliko želite da se dalje informišete o njemu i njegovom radu možete da potražite članke na internetu ili pogledate sledeće materijale:

• Knjiga fotografija „Infidel“
• Dokumentarni film o Timu Heteringtonu „Which Way is the Frontline From Here“ (HBO)
• Kratkometražni film o svom životu koji je sam režirao „Diary“
• Here I am: The Story of Tim Hetherington, War Photographer
• Drugi deo filma „Restrepo“ - „Korengal“

Kao temu namerno biram fotoreportere jer su vezani etičkim kodeksom i verovatno su neki od najvernijih izvora vesti/zabeleški o događajima u našem svetu i zaista su neverovatni pojedinci.

Pričaćemo u nekim trenucima i o kontroverzama i kako su fotoreporteri obmanjivali javnost (guglati Adnan Hajj), kako bismo imali obe strane medalje, ali pre svega, tu smo da se upoznamo sa radom onih koji su svojim fotografijama obeležili 20. i 21. vek.

Neki od sledećih fotografa o kojima bih voleo da pišem su: Marko Đurica (Reuters), Goran Tomašević (Reuters), The Bang Bang Club (nadimak za četvoricu južnoafričkih fotoreportera koji su izveštavali za vreme aparthejda, Greg Marinovič, Kevin Karter, Žoao Silva, Kevin Osterbruk), Stiv Mekari (National Geographic), Don(ald) Mekalin (slikao za brojne medije), Džejms Nahtvej (brojni mediji), Kris Hondros (Getty Images), itd.

Ako nađem vremena da ovo bude redovna tema, očekujte nove tekstove svake nedelje.

Svaka pohvala, kritika i sugestija su dobrodošli.

Do tada, zdravi mi bili.

Ristons, out.

Pozdrav ekipa,

Delim sa vama jednu od omiljenih mi fotki iz svoje arhive.

Pogled na Beogradjanku iz Resavske ulice pred zalazak sunca. Ovo je slikano poslednjeg dana septembra 2019. godine.

Sa sobom sam taj dan imao Canon 1Ds Mark II, meni lično omiljeno Canon-ovo telo, upareno sa objektivom 35-350mm L (mladić iz 1998. godine).

Koristim priliku da vas sve pozdravim, kao novi član.