u/enchery

У Државној библиотеци у Минхену чува се, поред осталих драгоцених словенских рукописа, и чувени српски псалтир из последње четврти XIV века

Рађен је или за кнеза Лазара (1371—1389) или за његовог сина Стефана (1389—1427) и има преко двеста страница, димензија 28 x 19.5 cm, од чега се на њих 148 налазе илустроване минијатуре.

Касније је припадао библиотеци Ђурђа Бранковића (1427—1456) и сматра се да га је неко од његових потомака однео у фрушкогорски манастирПатријарх српски Пајсије I (1614—1647) га је пронашао у манастирској ризници и позајмио га, да би псалтир укоричио и преписао 1629. године. Овај препис је касније завршио у Народној библиотеци Србије и уништен је током нацистичког бомбардовања Београда 06.04. 1941. године. Оригинал псалтира је током Великог бечког рата, један баварски официр 1688. године узео из манастира и понео са собом, да би га 1689. године поклонио манастиру Готесцел, у Баварској шуми. Књига 1782. године прелази у манастир светог Емерама у Регензбургу, а од 1810. године се налази баварској краљевској библиотеци. Псалтир је први објавио Ватрослав Јагић, 1906. године

Писан је српском редакцијом црквенословенског језика, старом унцијалном ћирилицом, а данас је део колекције Баварске државне библиотеке, из Минхена.

Оригинал псалтира је током Великог бечког рата, један баварски официр 1688. године узео из манастира и понео са собом, да би га 1689. године поклонио манастиру Готесцел, у Баварској шуми. Књига 1782. године прелази у манастир светог Емерама у Регензбургу, а од 1810. године се налази баварској краљевској библиотеци. Псалтир је први објавио Ватрослав Јагић, 1906. године, али то издање није објављено у Србији, и тако је Минхенски псалтир, једна од највреднијих књига за српску историју културе практично недоступна нашој јавности.

Светозар Бороевић је био фелдмаршал Аусторугарске војске, један од најистакнутијих аустроугарских војсковођа где је предводио аустроугарску војску на Источном фронту са Руском царством па тек у Италијанској кампањи од 1915. године где је добио надимак ,,Лав Соче".

Рођен је 13. децембра 1856. године у селу Уметић у Хрватској крајини, отац му се звао Адам Бороевић и био је граничар у Крајини где је уцествовао у освајању Босне и Херцеговине па је након његове услуге градио задужбину у Меченчима 1877. године док му се мајка звала Стана Бороевић (Коварбашић вон Збориште). Светозар је био крштен као православни хришћанин, вероватно у цркви у селу Меченчани.

Као мали је ушао у кадетску школу са 10 година где је након што је завршио основну школу, прешао у Сремску Каменицу па касније у Грац где је био студиро у војним академијама. Након што је завршио студирање, служио је као јуниорски официр у војсци где је брзо напредово у чиновима, 1872. године је постао каплар па 3 године касније је добио чин поручник. 1889. године је женио ћерку Фредриха Ритер вон Роснера где су имали сина Фредриха Боројевић вон Бојна, именован Фредрих након њеног оца. Син им је преминуо 1918. године и не зна се пуно о Светозаровом сину. Светозар је био награђен медаљом Војног крста за заслуге након што се истакао у Аустроугарској окупацији 1878. године где је био заузео Сарајево и дат чин командант Хрватског домобранства где је предводио 42. домобранску пешадијску дивизију Хрватског домобранства.

До првог светског рата, Светозар је био летео кроз чинове након што је био награђен чином сениорског поручника па онда мајом 1895. године је био промовисан на потпуковника па је 2 године касније промовисан на пуковника. Касније око јуна 1894. године је постао шеф стручног штаба Седмог корпуса Краљевске војске где је задржао тај чин до фебруара 1904. године где бих 1904. постао генерал-мајор и предводио 14. пешадијску бригаду и коначно је 1. маја 1908. година лично бива промовисан на фелдмаршала од стране Аустријског монарха Франца Јосефа првог.

Почетком првог светског рата, Светозар је предводио 6. корпус у Галицији на источном фронту где би се истакао у неким биткама па је 1. септембра постао командант Треће Аустроугарске армије. Учествовао је у многим биткама у Галицији попут битке код Томашова, ослободио је тврђаву Пшемисл али је на крају изгубио тврђаву након што су Руси победили у опсади над Пшемислом и учествовао је у немачкој офанзиви (Горличко-тарновска офанзива) након што је наредио да се војска у Галицији повуче иза планине Дукла где би зауставио Руску офанзиву према Дунаву.

Тим услугама је био смењен и дато предвођење Аустроугарске војске на фронту код Соче где би половином своје армије дао армијској групи Макензен. Код Соче је Светозар постао командант Пете армије где је организовао одбрану против Италијана да би се одбранила Аустроугарска војска од италијанских офанзива и с тиме успео да се одбрани док су га његови војници аплаудирали и говорили "Наш Свето!". Јануара 1918. године је одбио Мађарске понуде да се подели Аустроугарска војска на два дела (на посебне Аустријске јединице и Мађарске јединице). На крају рата је учествовао у битци код реке Пијаве где би Светозар био поражен од Антанте, самим тим би се повукао према селу Велдену где је слао писма Аустријском цару да се бори против анти-хабзбуршког пуча где је био игнорисан а Светозар је имао врло мала очекивања да га је Аустријски цар прихватио па се новембра 1918. године пензионисао.

Након распада Аустроугарске, Светозар је одлучио да постане грађанин нове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца али је био депортован од Словенске полиције након што је био одбијен да постане део Југословенске војске па су му ствари били одузети од стране Словенске полиције и бива отеран у Каринтију где му није било јасно зашто је морао да преживи овакво "лоше понашање" од Југославије и да је био "једини маршал који су Јужни Словени икад имали". 23. маја 1920. године је преминуо у Клагенфурту а тело му је било премештено у Беч.