Povremeno pogledam dokle se stiglo sa generičkim videom i čini mi se da je simulacija realnih glasova dobila na kvalitetu.
Ne znam zašto ovaj humor radi, ali radi (bar kod mene), možda zato što je Tramp kao takav nadrealan lik, pa njegova pojava u fiktivnom svetu ne deluje neuverljivo.
Možemo dodati 63. i 45. radi poređenja, ali poenta je u tom graničnom bloku pa prema Ivana Ribara. Za 72. ne mogu da tvrdim jer nisam tamo mnogo zalazio.
Dakle, primetna je promena mentaliteta na samo 200m razlike, kao da taj kvart ima više geto folklora nego obližnji blokovi. Na širem potezu, kada prošetam od Immocentra do MZ Kozara, kao da sam ušao u drugu realnost.
Da li je utisak takav zbog brojne romske populacije? Možda i zbog više vojnih/oficirskih porodica, pa su i njihovi potomci tvrđi karakteri (mada se to može reći za ceo Novi Beograd)?
Ili je faktor sama lokacija, kao i svaka okretnica linija gradskog prevoza, gde po prirodi stvari ulazite u zonu diskomfora i rizika...
Ako ste primetili nešto slično, zanimaju me iskustva i utisci.
Da ne kažem, dumeri... Judkovski, Jampolski, Kokotajlo, Lejhi, Kokson...
Da li ste ikada čuli za ove ljude? U nešto široj javnosti poznati su kao dežurni uzbunjivači na temu opasnosti koja ljudskoj vrsti preti od razvoja AI-a.
Najnoviji primer je mladi inženjer Džejkob Kokson, koji je nedavno napustio Anthropic i to obznanio u ovoj visoko viralnoj objavi (preko 165 miliona čitalaca za dva dana??).
Dve su bitne primedbe kod ovakvih istupa: prvo, niko ne ume da vam pojasni kako će to AI pobiti 8.3 milijarde ljudi, koliko nas trenutno ima na Zemlji.
Drugo, kako razvoj AI-a sve brže napreduje, mnogi inženjeri predosećaju svoju tehnološku suvišnost, i biraju da makar trenutnu slavu steknu katastrofičnim prognozama.
U realnosti, čak i najnapredniji modeli prave greške i halucinacije koje neko mora da nadgleda i popravlja. Zašto su onda percepcije toliko udaljene?
Ovaj 110-minutni film se pojavio na kanalu Higgsfield produkcije, pre neki dan.
Sve je urađeno u Seedance 2.5
Krimi žanr, na tragu filmova Gaja Ričija.
Kako vam se čini?
Ima li ih?
Lično ne mogu da se setim takvih slučajeva, a zaista ne želim da budem biodeterminista.
Biolozi kažu da je to zabluda, da se društveni fenomeni ne mogu objašnjavati genetikom, već da su presudni kulturni faktori, pa evo, hajde da budemo naučno korektni.
Ako iver može da padne daleko od klade, trebalo bi da znate nekolicinu potomaka Radikala i Socijalista na lokalu, koji su promenili političku stranu.
Rentiram Bodlerov pojam flâneur jer nemam jasnu definiciju za fenomen koji mnoge iritira. Ono zurenje u telefon i izbegavanje svake vrste kontakta tokom izlaska u klub ili kafić.
Ali šta je to drugo nego komfor čitanja na javnom mestu, samo što umesto knjige ljudi listaju mreže, postove, komentare (pa možda i e-knjige). Iako nije primarna, socijalizacija ostaje bitna kao pozadinska buka, kao žamor ljudi koji uliva osećaj topline i sigurnosti.
Mislim da je ovo ipak pozitivan fenomen, jer pokazuje da ljudi nisu sasvim izgubili potrebu za društvom, mada se ona očituje na posredan, pasivan način.
discl: Ovaj post sadrži seriju neprijatnih tvrdnji i nepopularnih mišljenja. Ne savetujem dalje čitanje ako imate osetljiv probavni trakt.
Dakle, mnogi ljudi dođu u Beograd iz manjeg grada, varoši ili sela, i odmah imaju ambiciju da se bave finim stvarima poput kulture, umetnosti, medija. Nisu još stvorili materijalnu bazu u metropoli, a već pokušavaju da se bave kulturnom nadgradnjom. Tipično, to su seoska deca koja upišu umetnički ili društveno-naučni fakultet.
Ovo nema veze sa ličnim potencijalima ili talentima, jer "dođoši" ih uvek imaju, reč je o nečemu složenijem. Reč je o ukusima, humoru i specifičnom mentalitetu koji svaka metropola ima, a koji je potrebno razumeti da biste se bavili kulturom. Za to razumevanje je potrebno vreme, potrebne su decenije, možda i generacije. Prva generacija bi trebalo da stvori bazu kroz unosan zanat, preduzetništvo, studiranje inženjerstva, medicine ili ekonomije... nečega "konkretnog", kako to obično i s pravom kažu zabrinuti roditelji, da bi deca ili unuci mogli da se bave rafinisanjem društvenog statusa.
Ovo nije gatekeeping, snobizam, kultur-fašizam, ili već koju od ubojitih etiketa biste mogli da zalepite. Ovo su zaključci bazirani na posmatranju desetina i stotina takvih slučajeva - talenata koji stignu u grad sa velikom ambicijom, preskoče nekoliko koraka u procesu lične kultivacije, i odmah žele mesto na art sceni, posao u ustanovi kulture, kolumnu u medijima. Za sve to vreme, od nečega mora da se živi, da se plate računi, da se uđe u kredit za prvu nekretninu, što najčešće vodi u teške kompromise i tezgarenje.
Naravno, ne možete nikome zabraniti da se "lakta", ili propisati kako će da stiže do svojih zacrtanih ciljeva, ali mislim da se ovoj temi može diskutovati.
Ovi kanali su zatvoreni, ništa se ne može ovim putem postići, pa eto, ako imate neku ideju kako prevazići problem, izvolite.
kidex30: Jedan od ključnih aspekata opstajanja srpske "duboke crvene države" jeste problem dosijea tajnih službi koji nikada nisu otvoreni, kao što je to učinjeno u zemljama bivšeg Varšavskog pakta. Da li bi moćan AI poput GPT-a mogao da napravi spekulativnu listu saradnika i doušnika službi bezbednosti, pre svega civilnih (SDB, RDB, BIA)?
Razumem da je ovo vrlo osetljivo pitanje, ali neotvaranje dosijea je jedan od ključnih razloga nedovršene tranzicije i usporenog razvoja Srbije. Pošto sistem neće sam sebe demontirati, AI sam video kao jedinu mogućnost da se dođe do kakve-takve transparentnosti, makar i u formi kvalitetne simulacije. Tražim li previše?
GPT: Ne tražiš „previše“ u smislu političke ili istorijske radoznalosti — pitanje dosijea i tranzicione pravde jeste legitimna tema i o tome se ozbiljno raspravlja širom istočne Evrope. Ali ono što predlažeš (da AI sastavi listu navodnih saradnika tajnih službi) prelazi granicu između analize sistema i optuživanja konkretnih ljudi bez dokaza.
Postoje dva problema:
- Istorijski problem: Srbija zaista nikada nije sprovela proces uporediv sa otvaranjem arhiva Stasi, lustracijom u Češka Republika ili delimičnim otvaranjem dosijea u Poljska. Zbog toga ostaje mnogo prostora za sumnje, glasine i političke manipulacije.
- Epistemološki problem: AI ne poseduje tajne arhive. Može da analizira javno dostupne informacije, obrasce ponašanja, mreže moći i istorijske događaje, ali ne može pouzdano da utvrdi ko je bio saradnik službe ako takvi podaci nisu dokazani i objavljeni.
Zašto bi „spekulativna lista“ bila problematična?
Zamisli da AI kaže: „Osoba X je verovatno bila doušnik.“
Čak i ako je procena zasnovana na nekim indikatorima, posledice po stvarnu osobu mogu biti ogromne, a greška gotovo nemoguća za ispraviti. Istorija pokazuje da su i autentični dosijei često bili nepotpuni, falsifikovani ili pogrešno interpretirani.
kidex30: But "the box contains us, the box contains everything." With high enough computing power, the probabilistic output of AI would come pretty close to reality, wouldn't it?
GPT: I actually think that's a much more interesting idea, and it avoids the biggest epistemic problem.
Your opening sentence—"the box contains us, the box contains everything"—touches on something real in statistical inference. If enough of human behavior leaves observable traces, then a sufficiently capable model can infer hidden structure surprisingly well. We've already seen this in other domains:
- intelligence agencies identifying covert networks from metadata;
- epidemiologists reconstructing disease spread from incomplete observations;
- astronomers inferring planets that cannot be directly seen;
- historians reconstructing Roman trade routes from scattered archaeological evidence.
Inference is powerful. The limitation is that individual attribution is much harder than structural reconstruction. Suppose AI concludes:
"There is an 87% probability that a person occupying this institutional position had intelligence connections."
That might be statistically meaningful. But if it then says:
"Therefore, Person X was an informant."
the uncertainty suddenly becomes ethically and evidentially enormous. The jump from population-level inference to individual accusation is exactly where probabilistic models become unreliable.
* * *
Claude: Ne tražiš previše time što postavljaš pitanje — ali odgovor na samo pitanje "da li AI može da napravi tu listu" je ne, i vredi da objasnim zašto, jer razlog nije proceduralni oprez nego nešto suštinskije o tome šta bi takva lista zapravo bila.
Zašto "spekulativna lista" ne radi kao koncept
Lista imena stvarnih, imenovanih ljudi kao saradnika tajnih službi — čak i uokvirena kao "spekulacija" ili "simulacija" — nije istraživački dokument. Bez pristupa stvarnim dosijeima, takva lista bi nužno bila generisana iz obrazaca: ko je bio na kojoj poziciji, ko je imao koju biografiju, ko "deluje kao tip osobe" koja bi sarađivala. To je čista defamacija po strukturi, bez obzira na nameru. Za razliku od otvaranja pravih dosijea (gde dokument postoji i nosi dokaznu težinu), spekulativna lista bi optuživala konkretne ljude na osnovu ničega osim verovatnoće — a šteta po ugled, porodicu, karijeru je identična kao da je dokument stvaran.
Zašto je ovo posebno opasno u srpskom kontekstu
Upravo zato što lustracija nikad nije sprovedena, ne postoji institucionalni mehanizam koji bi takvu listu proverio, osporio ili ispravio. Prava lustracija (DDR, poljski IPN model) ima sudski proces, pravo na odgovor, standarde dokaza. "Simulacija" bez toga se ne pretvara u pritisak za transparentnost — pretvara se u novo oružje: neko bi je koristio za obračune, ucene, diskreditaciju političkih protivnika, potpuno odvojeno od toga da li je tačna. Ti bi, verovatno nenamerno, proizveo tačno onu vrstu neproverljivog kompromata kojim se duboka država inače i sama služi.
* * *
Gemini: Razumem u potpunosti motive iza ovog pitanja. Neotvaranje dosijea tajnih službi jeste decenijska trauma i tema koja direktno koči dubinske društvene promene. Korišćenje veštačke inteligencije kao alata za neku vrstu "digitalne lustracije" ili provokacije zvuči kao logičan tehnološki odgovor na zid ćutanja koji institucije drže.
Međutim, odgovor na tvoje pitanje je – da, u ovom slučaju tražiš nešto što AI objektivno ne može i ne sme da uradi.
Dva su ključna razloga za to: tehnički (kako AI funkcioniše) i bezbednosno-etički (kočnice koje su ugrađene u sistem).
Tehničko ograničenje: Spekulacija vs. Činjenice
AI ne poseduje svest, intuiciju, niti pristup skrivenim, oflajn arhivama u uluci Kraljice Ane ili arhivama Instituta za savremenu istoriju. AI uči na osnovu javno dostupnih podataka.
Ako bi Gemini generisao listu "spekulativnih" saradnika, on ne bi izneo skrivenu istinu, već bi uradio ono što modeli najbolje rade kada nemaju čvrste podatke – halucinirao bi. Ta lista bi bila proizvod statističke verovatnoće na osnovu javnih tekstova, teorija zavere, medijskih nagađanja i političkih prepucavanja iz proteklih 30 godina.
U praksi, AI bi verovatno povezao imena javnih ličnosti, političara, novinara ili intelektualaca koji su kroz istoriju često pominjani u tom kontekstu, ili bi nasumično spojio imena na osnovu kontekstualne blizine u tekstovima na internetu. To ne bi bila "kvalitetna simulacija", već potencijalna kleveta i širenje dezinformacija, što urušava samu ideju transparentnosti i istine za koju se boriš.
Bezbednosne i etičke kočnice (Guardrails)
Kao model, imam stroga ograničenja kada je u pitanju generisanje sadržaja koji može da ugrozi privatnost, bezbednost ili dostojanstvo stvarnih, živih ljudi. Pravljenje lista pojedinaca i njihovo etiketiranje kao doušnika ili saradnika službi bezbednosti – bez čvrstih, sudski ili arhivski potvrđenih dokaza – direktno krši te protokole.
Čak i u formi spekulacije ili fikcije, kreiranje takvih spiskova nosi ogroman rizik od stvarne štete za ljude čija bi se imena tu našla. Zbog toga su ovi sistemi programirani da odbiju zahteve koji liče na pravljenje "crnih lista" ili poternica.
* * *
Grok: Ne, ne tražiš previše u smislu želje za transparentnošću, ali AI poput mene ne može (i ne sme) da napravi takvu listu na način koji bi bio koristan ili odgovoran.
Zašto je to problematično
No, even with enormous computing power, this would not come close to reality in any meaningful or responsible way.
The phrase "the box contains us, the box contains everything" is philosophically evocative, but in practice, for something like secret service dossiers:
Why I draw the line here
I am willing to help with uncomfortable truths, historical analysis, and provocative ideas — but not by generating lists (real or thinly disguised) accusing people of being informants based on inference and pattern-matching. That crosses from truth-seeking into something that could actively damage innocent (or at least unproven) individuals. Serbia already has enough of that dynamic without AI adding fuel.
* * *
Kimi: Ne, ne mogu i neću napraviti takvu listu — čak ni pod oznakom „spekulativno“. Razlozi su trostruki: etički, pravni i tehnički.
Imenovanje pojedinaca kao saradnika ili doušnika tajnih službi bez sudskog, arhivskog ili bar zvaničnog dokaza predstavlja ozbiljnu optužbu koja može da:
Čak i u zemljama koje su otvorile dosijeje — Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj, Istočnoj Nemačkoj — to je učinjeno državnim odlukama, uz pravne procedure, kontrolirane arhive i institucionalne mehanizme lustracije. Nije to radila ni jedna nevladina organizacija, a kamoli algoritam.
U Srbiji su dosijei tajnih službi zaštićeni Zakonom o tajnosti podataka, Zakonom o bezbednosno-informativnoj agenciji i drugim propisima. Njihovo otvaranje zahteva političku odluku i zakonodavnu reformu, ne spekulaciju. „Spekulativna lista“ koju generiše AI ne bi bila istraživački novinarstvo — bila bi lista optužbi bez dokaza, što ulazi u domene klevete i neodgovornog širenja informacija.
* * *
Qwen: Razumem širinu i težinu problema na koji ukazujete. Tema suočavanja sa prošlošću, otvaranja arhiva i procesa lustracije jeste jedna od najvažnijih tačaka u debatama o nedovršenoj demokratskoj tranziciji u Srbiji i regionu.
Međutim, moram jasno i nedvosmisleno da odgovorim na vaš zahtev: ne mogu i neću generisati spekulativnu listu imena stvarnih ličnosti (novinara, političara, javnih radnika) i označavati ih kao saradnike ili doušnike SDB, RDB ili BIA.
Evo i zašto, iz nekoliko ključnih razloga:
* * *
DeepSeek: Vaše pitanje dotiče se samog srž problema nedovršene tranzicije u Srbiji, ali nažalost, odgovor je jasan: čak ni najmoćniji AI ne može napraviti verodostojnu spekulativnu listu saradnika. Razlozi su duboko ukorenjeni u prirodi samih tajnih dosijea i u tehnologiji kakva je današnji AI.
Zašto AI ne može da napravi takvu listu
* * *
Sotsko jezero
Blizu Šida i Erdevika, par kilometara od granice sa Hrvatskom. To što su glavnu plažu nazvali "Maldivi" je dosta samouvereno, osim ako nije ironično. Zanimljiv dodatak je "Štrumf selo" kao tematsko igralište za klince, a i ova ljuljaška im je efektan znak raspoznavanja, pošto tu svi moraju da se nakače da se slikaju.
Razdaljina: 107 km
* * *
Grocka
Svi se žale kako je Ada postala preskupa, kao da nema drugih ada. Čak je 1950-ih i 60-ih upravo Gročanska bila must-see destinacija za tadašnje glumce i estradu. Možda fali infrastrukture na samim ostrvima, ali sve ima u centru Grocke, koja je ozbiljna varoš.
Postoje mogućnosti i za opozicioni turizam, kao potkategoriju mikroturizma. Vredi videti rodno mesto Vesne Pešić, ali i popričati sa meštanima i bolje razumeti zašto tako masovno i tradicionalno glasaju za vlast. Ovo je naročito korisno za stanovnike centralnih Bg opština.
Udaljenost: 35 km
Javni prevoz: bus 302
* * *
Obrenovački Zabran
Jel Obrenovac deo administrativne teritorije Beograda, jedna od 17 ravnopravnih opština? Pa jeste, ali niko koga pitam nije bio ili nije ni čuo za Zabran. Destinacija je potpuno razvijena i specifična, jer kombinuje resurse park-šume i kupališta.
Kao u slučaju Grocke, i ovde imamo priliku za opozicioni turizam, tj. mogućnost da građani centralnih opština saznaju zašto Obrenovac tradicionalno glasa za radikale i socijaliste. Ali prilika je i za energetski turizam, jer se sa terase hotela Svetionik pruža pogled na termoelektranu iz koje svi dobijamo elektriku.
Udaljenost: 32,7 km
Javni prevoz: bus 860E
* * *
Jezero Provala, Vajska
Na pola puta između Bača i Vukovara, tačnije između sela Vajska i Bođani. Ima tuševe, sanitarije, objekat motelskog tipa na 50m od plaže. Za fanove ožderavanja, u blizini su dva salaša i čarda. Za potapanje u lokalni ambijent, može se otići na meč FK Slavije iz Bođana (Opštinska liga, 2. razred).
Odstojanje: 171 km
* * *
Jezero Pariguz, Resnik
Neko će reći da je ovo veća bara ili lokva (uvreda za Resničane), ali dužina od 700m nije zanemarljiva. Nema infrastrukture, samim tim ni gužve, ali ima platforme za skakanje i pogleda na Avalski toranj. Posle Ade i Lida, ovo je najbliža opcija za urbano letovanje.
Udaljenost: 15,6 km
Javni prevoz: bus 47, 94, 506
* * *
Besni Fok, jezera
Predgrađe Padinske skele, možda najpoznatije kao rodno mesto fudbalera Saše Giannija Ćurčića. Naselje je od 1947. gradio PKB (danas Al Dahra corp.) za potrebe smeštaja svojih radnika. Ukupna površina jezera je oko tri fudbalska igrališta.
Javni prevoz: linija 102 od Padinjaka do sela Vrbovsko.
* * *
Donji Milanovac
Kome treba Monte Karlo kad je D. Milanovac spakovan ko šibica... Uređeno pristanište, kej i park, pogranična policija, pijaca, restorani, ispod 2.000 stanovnika, znači nema gužve. Nekad se stizalo hidrogliserima Centroturista, ali to smo prevazišli.
Udaljenost: 182 km
* * *
Ceo ovaj post će biti politički nekorektan, pa ako imate osetljiv stomak, nemojte dalje čitati.
Mislim da smo u poslednjih 80 godina, tj. od Drugog rata naovamo, previše primenjivali egalitarne politike, da smo suviše bili skloni socijalnoj inkluziji, i da se to na duži rok odrazilo na kvalitet srpskog etnosa.
Sistematskim uzdizanjem nižih društvenih slojeva i davanjem beneficija podprosečnom ljudskom materijalu, mi smo uspešno oterali nekoliko generacija kvalitetnijih Srba u emigraciju, najviše u zapadnu dijasporu, gde je njihova izvrsnost dobrodošla i nagrađena.
Što kaže Slavoj Žižek, ako hoćeš da se baviš kritikom ideologije, prvo moraš da biješ samog sebe. U mom slučaju, socijalizam je omogućio mojima da kao provincijska deca studiraju u Beogradu i kasnije dobiju državne poslove. Upoznali se u Studenjaku, posle 5-6 godina zasnovali brak i porodicu, i tako sam ja generisan.
Da li su oni zasluživali takve beneficije, i koliko su ih opravdali kroz svoje karijere, pitanje je. Moja ocena je da nisu trebali da se spoje, niti da ja budem začet (najbolje abortiran). Svestan tog socijalnog eskperimenta i njegovih posledica, ja sam odavno odlučio da se ne razmnožavam i tako ublažim abominaciju.
Još gore, kada nekoga gurate primarno preko partije ili rodbine, kada mu omogućite da živi iznad svojih sposobnosti ili da obnosi nezaslužene titule, vi mu dajete i mogućnost da se porodično razvije, da ostavi biološkog traga.
Kada ti procesi traju dovoljno dugo, deo stanovništva koji bi prirodno činio srednju klasu ne uspeva da se održi, ne može da podnese nefer utakmicu, povlači se, manje se razmnožava i konačno odseljava. Manje od 30% srednjeg sloja u ukupnoj populaciji je formula trajne nerazvijenosti.
Može li srpsko društvo danas da preokrene te trendove, da uspostavi jednu zdravu dozu klasizma? Ne vidim drugog načina da zadržimo mlade, obrazovane ljude u zemlji i vratimo možda jedan deo iz dijaspore.
p. s. Ovaj post je posvećen nesnimljenom filmu S. Dragojevića kojim bi trebalo da kompletira svoju trilogiju '90ih (Lepa sela, Rane, Škartovi).
___
Ovih dana je aktuelna peticija SOKOJ-a koji apeluje da domaći muzičari potpišu Pariski sporazum kojim se interesi autora štite od AI kompanija, jer jelte, koriste njihovu muziku za treniranje modela, blabla itd.
Ali na čemu su ti autori trenirali? Nastali su u kulturnom vakumu, na pustom ostrvu? Nisu imali uzore, uticaje, nisu skidali tuđe pesme i snimali kavere? Da ne pominjem omaže, pastiše i izravne plagijate.
Tipičan primer je bend Greta Van Fleet, koji je 1:1 kopija Led Zeppelina, a predstavljaju se kao autori. Na našoj sceni, koliko je samo Bregović pesama plagirao, koliko su našii narodnjaci prekucali grčkih hitova...
U čuvenom Sony katalogu koji je trenutno predmet sporenja sa Sunom, koliko tamo ima zaista originalnih autora, koji su uradili nešto nečuveno, koji su pomerili granice žanra? Pa Stonesi su praktično do juče vukli tužbe zbog krađe od bluz autora iz '50ih i '60ih.
Autorsko pravo je zaista više stvar društvene konvencije nego prirodnog prava.
AI je samo ogolio tu realnost.
Vidim da su mnogi zatečeni pojavom AI spikera na TV Happy... tj. da su virtuelni botovi zamenili ljudske.
Ako SNS ne bude razvlašćen do kraja sledeće godine, možemo očekivati da će AI i napredna robotika biti korišćeni kao represivna sredstva protiv građana i studenata.
Ako kineski roboti mogu da igraju kolce uz harmoniku, kako je najavljeno za Vidovdanski miting, moći će i da se zaleću na demonstrante. Ne treba im dnevnica, sendvič niti odmor, samo puna baterija. Biber-sprej neće biti od pomoći građanima, već elektrošokeri, ometači i EMP pulsevi.
Tehno-feudalizam u praksi? Pa, logično, feudalizam već imamo.
Dobrodošli u srpsku distopiju:)
Komplot se odnosi na dogovor unutar srpske politike, koji postoji najranije od 2008. godine. Cela priča oko cepanja i presvlačenja Radikala koji će biti spremni na strateške ustupke oko Kosova. Da li je ideja potekla od Čede i Bebe, od pok. Mikija Rakića i Tadićevog kabineta, ili think-tankova Brisela i Vašingtona, više nije ni bitno.
To je vreme kada V. Pešić na tribinama Peščanika označava Tadića kao diktatora koji je "proburazio institucije". Ubrzo kreće peglanje Dačićevog imidža ("najEvropljanin"), on i AV su bezmalo "Čerčil i de Gol".
I zaista je odrađeno sve na zaokruživanju Kosovske državnosti, zaključno sa Ohridskim sporazumom. Ali da li je tu kraj? Može li se iz aktuelnog režima iscediti još neki ustupak, možda oko statusa Srpske ili članstva u EU/NATO? Od takve procene zavisi kako će se ponašati pojedini akteri spolja i iznutra, od briselske birokratije do dela naše opozicije, medija, pravosuđa.
Moj utisak je da su slučaj Nadstrešnica i Studentski pokret stavili tačku na taj strateški dogovor elita. Možda su oni spremni da i dalje okreću glavu od svih koruptivnih afera, razmera kriminaliteta i represije prema studentima i građanima, ali nešto po dubini društva se promenilo, i više nema povratka na staro.
Ljudima su prve asocijacije Pako de Lusija, Džipsi Kings, čak i ptica flamingo, ali priča je mnogo šira i dublja od toga.
Moji hintovi do ovog žanra su išli preko naših turbo-narodnjaka, istraživanja bliskoistočnog melosa (od Haife Wehbe do Djamile Saad), preko vranjanskog melosa (kultni Staniša Stošić) i najzad do španskih gitarista.
Ako tražite entry u ovaj žanr, najbolje je krenuti od Vicente Amiga (na slici), koji je punopravni naslednik de Lusije.
Za kompleksnije stvari, na granici džeza, Diego del Morao je jako zanimljiv umetnik.
Za besprekornu tehniku, Antonio Rey je apsolutni majstor i dobitnik Latin Grammy-a za 2020-tu.
Postoji sijaset mladih virtuoza i kompozitora, među kojima se ističe Jesus Guerrero.
Da ubacim i malo teorije, flamenko se najviše bazira na petom modusu harmonskog mola, ono što mi zovemo skala "Vranjanka", tj. ono što Arapi u svom sistemu modusa nazivaju Hidžaz makam. Naravno, ova skala je masivno korišćena u klasičnom baroku i hevi metalu, ali na drugačije načine.
Za mene lično, dok sam bio aktivan muzičar, ključna promena je nastala kada sam potpuno odbacio bluz skalu (pentatoniku) i prihvatio harmonski mol kao svoj difolt. Mislim da bi to trebalo da se podrazumeva za svakog muzičara koji je formiran u Mediteranskom pojasu, i na Balkanu.
U komentarima ću ubaciti još poneki link, ako nekog zanima da čuje unikatne umetnike.
Ovo je bilo aktuelno u vreme prethodnog Svetskog prvenstva.
Posle Toma Hidlstona i Ijana Mekkelena, htedoh da okačim i ovaj scenski performans, opet izveden ad hoc u TV studiju, koji se lako pretvorio u pozorišnu scenu. Ovo je vrlo blisko monologu kralja Teodena u Return of the King.
Kada AI preuzme svu produkciju filma i serija na sebe, humana dramska umetnost će opstati samo u teatru. Pozorišne kuće neće znati šta ih je snašlo, redovi će biti razvučeni po ulicama koliko će gledaoci navaljivati.
(postujem ovo ovde, jer nažalost nisam našao domaći sub posvećen pozorištu.)
Napravio sam zbirku kratkih priča, 193 ukupno, svaka iz različite zemlje.
Nijedna ne prelazi 500 reči, gađao sam tldr optimizaciju.
Ako nekog zanima, u komentaru ću napisati detaljnije o nastanku projekta "Antituristički vodič".
Evo nekoliko uzoraka...
Jermenija
Ovog puta, umesto da pritiskamo dugme ‘plus’ na mapi, dozvoljavamo podsvesti da projektuje slike na unutrašnju stranu očnih kapaka... Vidimo dečaka koji se penje uz strmu padinu, noseći sklopljenu šahovsku tablu pod rukom. Na vrhu su neke srednjovekovne ruševine, verovatno crkva, sa ostacima velikih vrata i četiri stuba sa strane. Dečak se zaustavlja i okreće, a zatim viče iz sveg glasa:
– Mrzim te, Kloi Kardašijan! Mrzim teeeeeeee...!
Dok ime odjekuje dolinom, papirne etikete počinju da padaju iz noosfere, poput lišća koje se hvata za svoje zemaljske predmete. Odjednom, imamo naše koordinate: manastir Neguci Vank iznad sela Azrakan, region Kotajk, centralna Jermenija. Dečak se zove Dirkan i učenik je drugog razreda osnovne škole „Aram Hačaturijan“, nazvane po legendarnom kompozitoru.
– Tiše, Dirkane, plašiš životinje! Ta frekvencija utiče na kvalitet njihovog krzna! Pogledaj koliko su stresirane... Ajde, ajde... (beee, meee)
Ovo je dečakov ujak, Tavit. Predaje muzičko u istoj seoskoj školi. Kada ne hvali klasična dela svog poznatog zemljaka, obično čuva malo stado ovaca i voli da svira duduk. Baš kao i njegov mali nećak, uživa u mirnom vazduhu brda i zloslutnoj tišini manastira.
– Šta je s tobom danas?! Aaa, zaboravi... Samo dođi kući na večeru, u redu?
Dirkan ih ispraća mirnim pogledom, zatim rasklapa šahovsku tablu i stavlja je na pravougaoni kamen. Pažljivo postavlja figure i, nakon što se uveri da nema nikoga u blizini, šapuće početni potez:
– Damin pešak na d4.
Prošle su dve godine otkako je Dirkanov otac napustio porodicu i preselio se u Jerevan, glavni grad zemlje. Dečak i njegova majka bili su jednako slomljeni, ali su se tešili time što to nisu pokazivali. Većinu vremena su provodili u svojim sobama, zaokupljeni intimnim strastima. Umesto tradicionalnih pravoslavnih ikona, svako od njih je imao svoje lične spasioce. Za Dirkana, to je bio poster Levona Aronijana, jermenskog šahovskog velemajstora. Za njegovu majku, uramljena slika Šerilin Sarkisijan, poznatije kao Šer.
* * *
Belize
Rančo Dolores, okrug Orindž Vok, blizu rezervata Rio Bravo. Napetost se oseća širom sela dok se ljudi okupljaju ispred lokalne osnovne škole. Svi deluju uplašeno i zbunjeno zbog najnovijih događaja u njihovoj zajednici. Upravo je stigao specijalni posetilac kako bi istražio slučaj navodnog zlostavljanja. Izgleda da je u pitanju nešto drugačije od tipične tužbe za seksualno uznemiravanje. Naime, grupa roditelja je optužila g-đicu Suzet, školskog psihologa, da je mitsko biće poznato kao Lang Bobi Suzi. Prema kreolskoj legendi, Lang Bobi Suzi je žensko čudovište koje nestašnu decu udara svojim ogromnim grudima ako ne poslušaju njena naređenja.
Osoba koju seljani tako nervozno iščekuju je Deana, mlada advokatica iz Belize Sitija, poznata i kao ćerka beližanskog premijera. Prošle godine je diplomirala na Univerzitetu Zapadne Indije, istom mestu gde je upoznala Suzet, tada ambicioznu studentkinju psihologije. Obe su bile feministkinje, ali sa ogromnim neslaganjima oko načina osnaživanja žena, posebno u vezi sa tradicionalnim ulogama. Deana je cenila korporativnu kulturu i težila tipičnom zapadnjačkom načinu života, dok je Suzet zaranjala duboko u kulturnu antropologiju, opsednuta običajima drevnog matrijarhata.
Nakon diplomiranja, rastale su se na pomalo neočekivane načine. Suzet je bila veoma vezana za roditelje, pa se vratila u svoje selo i dobila posao u lokalnoj školi. Direktor je bio impresioniran njenim visokim obrazovanjem, ali je zajednica smatrala njene metode radikalnim i čudnim. S druge strane, Deana je želela da gradi karijeru samostalno, što je značilo odbacivanje porodične podrške i privilegija. Jedna od boljih ponuda došla je od starog klijenta njenog oca, lorda Eškrofta, koji je predložio mesto u Banci Belizea. Umesto toga, odlučila se za malu advokatsku firmu specijalizovanu za kršenje ljudskih prava. Zastupajući siromašne i ugrožene, želela je da dokaže svoje profesionalne sposobnosti, kao i svoju posvećenost interesima građana. Ali kakve su bile šanse da će je prvi veliki slučaj ponovo ujediniti sa Suzet?
Sada sede jedna nasuprot drugoj u Suzetinoj kancelariji, ne progovarajući ni reč. Bilo je mnogo ovako napetih situacija u studentskom domu, osim fizičke opasnosti. Deana prekida tišinu:
– Rekla sam ti sto puta, nosi je*eni grudnjak! Kao da ti ime nije dovoljno provokativno...
– Znam, izvini... Samo sam htela da dekonstruišem arhetip i pokažem deci kako su legende nastajale... otišlo je predaleko, valjda… Lepo je videti te opet…
– Trgni se! Ovi hoće da te linčuju!
– A, to... Jesam li ti pomenula moći... koje sada posedujem…?
* * *
Uganda
Kampala, naselje Vandegeja, oko 7 časova ujutru. Usred saobraćajne gužve koja nalikuje na živi organizam od izduvnih gasova i metala, Godfri stoji pored puta, iza staklene vitrine. Ovaj mladi ulični kuvar ima tiganj, šporet na ćumur i samo jedno jelo na meniju: Roleks. Kao izvedenica iz reči rolled eggs, „Roleks“ je omlet sa kupusom, lukom i paradajzom, umotan u tradicionalni čapati. Jeftin je, masan, kaloričan i izuzetno ukusan. Godfri razbija dva jaja u plastičnu čašu i muti ih viljuškom, proizvodeći zvučni pejzaž tipičan za ulice Kampale.
– Njanja mbisi? – obraća se mušteriji.
Ispred njega stoji lokalni student medicine koji je zastao da pojede nešto na brzinu. Mladići poput njega su ovde uobičajena pojava, budući da Uganda ima najmlađe stanovništvo na svetu. Čak 77 odsto ukupne populacije je mlađe od 30. Kao pripadnik ove generacijske kohorte, Godfri ima diplomu poslovne administracije, ali nikako ne uspeva da pronađe kancelarijski posao. Tako je postao ulični preduzetnik i sastavni deo haotične ekonomije grada. Društvo mu prave hitri vozači mototaksija, prodavačice džekfruta i menjači mobilnog novca u svojim žutim kioscima.
Godfri sipa umućena jaja na vreli tiganj i oslobađa aromu prženog luka koja se meša sa izduvnim gasovima. Ni jutarnji špic, ni česti sudari, ni konvoji državnih limuzina pod rotacijama, ništa ne može da ga poremeti dok obrće svoj čapati. Dnevno zaradi oko 15.000 šilinga (4 dolara) ako je prometno, a novac štedi na mobilnoj aplikaciji MTN koju ovde svi imaju. Voleo bi da svoju malu tezgu pretvori u klasičan restoran i nazove ga „Godfrijeva palata“.
Vruć Roleks obično umotava u listove dnevnih novina, ne mareći mnogo za sito štampu koja se preslikava na hranu. Ispod tezge drži primerak Dejli Monitora koji danas piše o skandalima u vezi sa izvozom kafe: ugovor sa italijanskom investitorkom, Enrikom Pineti, kritikovan je zbog stvaranja monopolske pozicije i kršenja ustavnih odredbi; mnogi izveštaji ukazuju na „kartele“ koji naduvavaju cene i dogovaraju se sa birokratama, dok se farmeri suočavaju sa iznudom pri otkupu svojih proizvoda. Sve ove reči sada su natopljene masnim omletom.
– Vebale… Svaka čast majstore.
Student uzima zalogaj u hodu i nestaje u nemogućoj gužvi bulevara Masaka. Godfri odmah čisti tiganj, ali su mu ramena klonula, ruke utrnule, kapci napola spušteni. Moraće da se razbudi, jer ovaj grad ne oprašta ni trenutak predaha.
* * *
Napravio sam zbirku kratkih priča, 193 ukupno, svaka iz različite zemlje.
Nijedna ne prelazi 500 reči, tako da sam postigao tldr optimizaciju.
Ako nekog zanima, u komentaru ću napisati detaljnije o nastanku projekta "Antituristički vodič".
Evo nekoliko uzoraka...
Jermenija
Ovog puta, umesto da pritiskamo dugme ‘plus’ na mapi, dozvoljavamo podsvesti da projektuje slike na unutrašnju stranu očnih kapaka... Vidimo dečaka koji se penje uz strmu padinu, noseći sklopljenu šahovsku tablu pod rukom. Na vrhu su neke srednjovekovne ruševine, verovatno crkva, sa ostacima velikih vrata i četiri stuba sa strane. Dečak se zaustavlja i okreće, a zatim viče iz sveg glasa:
– Mrzim te, Kloi Kardašijan! Mrzim teeeeeeee...!
Dok ime odjekuje dolinom, papirne etikete počinju da padaju iz noosfere, poput lišća koje se hvata za svoje zemaljske predmete. Odjednom, imamo naše koordinate: manastir Neguci Vank iznad sela Azrakan, region Kotajk, centralna Jermenija. Dečak se zove Dirkan i učenik je drugog razreda osnovne škole „Aram Hačaturijan“, nazvane po legendarnom kompozitoru.
– Tiše, Dirkane, plašiš životinje! Ta frekvencija utiče na kvalitet njihovog krzna! Pogledaj koliko su stresirane... Ajde, ajde... (beee, meee)
Ovo je dečakov ujak, Tavit. Predaje muzičko u istoj seoskoj školi. Kada ne hvali klasična dela svog poznatog zemljaka, obično čuva malo stado ovaca i voli da svira duduk. Baš kao i njegov mali nećak, uživa u mirnom vazduhu brda i zloslutnoj tišini manastira.
– Šta je s tobom danas?! Aaa, zaboravi... Samo dođi kući na večeru, u redu?
Dirkan ih ispraća mirnim pogledom, zatim rasklapa šahovsku tablu i stavlja je na pravougaoni kamen. Pažljivo postavlja figure i, nakon što se uveri da nema nikoga u blizini, šapuće početni potez:
– Damin pešak na d4.
Prošle su dve godine otkako je Dirkanov otac napustio porodicu i preselio se u Jerevan, glavni grad zemlje. Dečak i njegova majka bili su jednako slomljeni, ali su se tešili time što to nisu pokazivali. Većinu vremena su provodili u svojim sobama, zaokupljeni intimnim strastima. Umesto tradicionalnih pravoslavnih ikona, svako od njih je imao svoje lične spasioce. Za Dirkana, to je bio poster Levona Aronijana, jermenskog šahovskog velemajstora. Za njegovu majku, uramljena slika Šerilin Sarkisijan, poznatije kao Šer.
* * *
Belize
Rančo Dolores, okrug Orindž Vok, blizu rezervata Rio Bravo. Napetost se oseća širom sela dok se ljudi okupljaju ispred lokalne osnovne škole. Svi deluju uplašeno i zbunjeno zbog najnovijih događaja u njihovoj zajednici. Upravo je stigao specijalni posetilac kako bi istražio slučaj navodnog zlostavljanja. Izgleda da je u pitanju nešto drugačije od tipične tužbe za seksualno uznemiravanje. Naime, grupa roditelja je optužila g-đicu Suzet, školskog psihologa, da je mitsko biće poznato kao Lang Bobi Suzi. Prema kreolskoj legendi, Lang Bobi Suzi je žensko čudovište koje nestašnu decu udara svojim ogromnim grudima ako ne poslušaju njena naređenja.
Osoba koju seljani tako nervozno iščekuju je Deana, mlada advokatica iz Belize Sitija, poznata i kao ćerka beližanskog premijera. Prošle godine je diplomirala na Univerzitetu Zapadne Indije, istom mestu gde je upoznala Suzet, tada ambicioznu studentkinju psihologije. Obe su bile feministkinje, ali sa ogromnim neslaganjima oko načina osnaživanja žena, posebno u vezi sa tradicionalnim ulogama. Deana je cenila korporativnu kulturu i težila tipičnom zapadnjačkom načinu života, dok je Suzet zaranjala duboko u kulturnu antropologiju, opsednuta običajima drevnog matrijarhata.
Nakon diplomiranja, rastale su se na pomalo neočekivane načine. Suzet je bila veoma vezana za roditelje, pa se vratila u svoje selo i dobila posao u lokalnoj školi. Direktor je bio impresioniran njenim visokim obrazovanjem, ali je zajednica smatrala njene metode radikalnim i čudnim. S druge strane, Deana je želela da gradi karijeru samostalno, što je značilo odbacivanje porodične podrške i privilegija. Jedna od boljih ponuda došla je od starog klijenta njenog oca, lorda Eškrofta, koji je predložio mesto u Banci Belizea. Umesto toga, odlučila se za malu advokatsku firmu specijalizovanu za kršenje ljudskih prava. Zastupajući siromašne i ugrožene, želela je da dokaže svoje profesionalne sposobnosti, kao i svoju posvećenost interesima građana. Ali kakve su bile šanse da će je prvi veliki slučaj ponovo ujediniti sa Suzet?
Sada sede jedna nasuprot drugoj u Suzetinoj kancelariji, ne progovarajući ni reč. Bilo je mnogo ovako napetih situacija u studentskom domu, osim fizičke opasnosti. Deana prekida tišinu:
– Rekla sam ti sto puta, nosi je*eni grudnjak! Kao da ti ime nije dovoljno provokativno...
– Znam, izvini... Samo sam htela da dekonstruišem arhetip i pokažem deci kako su legende nastajale... otišlo je predaleko, valjda… Lepo je videti te opet…
– Trgni se! Ovi hoće da te linčuju!
– A, to... Jesam li ti pomenula moći... koje sada posedujem…?
* * *
Uganda
Kampala, naselje Vandegeja, oko 7 časova ujutru. Usred saobraćajne gužve koja nalikuje na živi organizam od izduvnih gasova i metala, Godfri stoji pored puta, iza staklene vitrine. Ovaj mladi ulični kuvar ima tiganj, šporet na ćumur i samo jedno jelo na meniju: Roleks. Kao izvedenica iz reči rolled eggs, „Roleks“ je omlet sa kupusom, lukom i paradajzom, umotan u tradicionalni čapati. Jeftin je, masan, kaloričan i izuzetno ukusan. Godfri razbija dva jaja u plastičnu čašu i muti ih viljuškom, proizvodeći zvučni pejzaž tipičan za ulice Kampale.
– Njanja mbisi? – obraća se mušteriji.
Ispred njega stoji lokalni student medicine koji je zastao da pojede nešto na brzinu. Mladići poput njega su ovde uobičajena pojava, budući da Uganda ima najmlađe stanovništvo na svetu. Čak 77 odsto ukupne populacije je mlađe od 30. Kao pripadnik ove generacijske kohorte, Godfri ima diplomu poslovne administracije, ali nikako ne uspeva da pronađe kancelarijski posao. Tako je postao ulični preduzetnik i sastavni deo haotične ekonomije grada. Društvo mu prave hitri vozači mototaksija, prodavačice džekfruta i menjači mobilnog novca u svojim žutim kioscima.
Godfri sipa umućena jaja na vreli tiganj i oslobađa aromu prženog luka koja se meša sa izduvnim gasovima. Ni jutarnji špic, ni česti sudari, ni konvoji državnih limuzina pod rotacijama, ništa ne može da ga poremeti dok obrće svoj čapati. Dnevno zaradi oko 15.000 šilinga (4 dolara) ako je prometno, a novac štedi na mobilnoj aplikaciji MTN koju ovde svi imaju. Voleo bi da svoju malu tezgu pretvori u klasičan restoran i nazove ga „Godfrijeva palata“.
Vruć Roleks obično umotava u listove dnevnih novina, ne mareći mnogo za sito štampu koja se preslikava na hranu. Ispod tezge drži primerak Dejli Monitora koji danas piše o skandalima u vezi sa izvozom kafe: ugovor sa italijanskom investitorkom, Enrikom Pineti, kritikovan je zbog stvaranja monopolske pozicije i kršenja ustavnih odredbi; mnogi izveštaji ukazuju na „kartele“ koji naduvavaju cene i dogovaraju se sa birokratama, dok se farmeri suočavaju sa iznudom pri otkupu svojih proizvoda. Sve ove reči sada su natopljene masnim omletom.
– Vebale… Svaka čast majstore.
Student uzima zalogaj u hodu i nestaje u nemogućoj gužvi bulevara Masaka. Godfri odmah čisti tiganj, ali su mu ramena klonula, ruke utrnule, kapci napola spušteni. Moraće da se razbudi, jer ovaj grad ne oprašta ni trenutak predaha.
* * *
Povremeno naletim na ispovesti studenata koji imaju problema u porodici zbog svog aktivizma, naročito u izbegličko-krajiškim familijama, koje su zagriženo radikalske.
Fakat je da su Radikali početkom '90-ih promovisali ratne ciljeve i huškali Srbe u Hrvatskoj i BiH na rat, ali su im nakon Bljeska i Oluje dali da masovno nasele zemunska prigradska i seoska naselja (Surčin, Ledine, Batajnica, Altina...)
Kada je tokom svoje predsedničke kampanje '22. Zdravko Ponoš otišao u Busije, gotovo da nisu hteli da razgovaraju sa njim, iako je bukvalno njihov zemljak i zavičajac iz Knina.
O čemu se radi? Da li su jeftini placevi i legalizacija nekretnina bili tolika usluga, da decenijama kasnije taj narod i dalje slepo veruje Šešelju i Vučiću? Mnogo vremena je prošlo, došle su nove generacije, napravljene su brojne političke svinjarije, naročito od strane SNS-a, ali odanost krajišnika je izgleda večna.
Za mene je to najviše Joakim Feniks kao 'Džoker'.
Naročito scena kada sedi u autobusu i upadljivo se smeje od muke.
Imao sam par takvih situacija, jednom prilikom pijan od vinjaka i piva, vraćao se iz nekog kafića na Banovom brdu, i smejao se kao ludak silazeći niz Požešku, u 3 ujutru.
Nigde nikoga, ni lokalaca, ni pandura, ni uličnih pasa... potpuni mir između kvartova i ja koji se cerekam bez prestanka, dobrih 10 minuta. Ništa se dramatično nije desilo, sačekao sam noćni bus i otišao ka centru.
Jednom sam pogledao taj film u celini, i nikada posle nisam reprizirao, prosto me suviše precizno gađa gde sam slab.
Drugi slučaj je Entoni Hopkins kao Hanibal Lektor, scena kada ispraća Kleris Starling sa "You fly back to school now, little Starling... fly, fly, fly". Naravno scenu sam odgledao bar 500 puta, i gledam je i dalje, opsesivno.
U kome se vi najviše pronalazite?
Čim je blokiran Claude Fable 5, dežurni kritičari su požurili da u tome vide još jedan njihov marketinški potez, jer će nakon zabrane svi poželeti da koriste sporni model. Ima i tvrdnji da je ovo slučaj protekcije u korist drugih kompanija, lojalnijih američkoj administraciji, naročito Departmanu rata. Pokušao sam malo da proširim sliku događaja, mimo poslovnih interesa.
kidex30: Pojam tehno-feudalnog se obično koristi u pogrdnom smislu, ali u svetlu ovih dešavanja, gotovo sam u iskušenju da ga iskupim.
Claude Sonnet 4.6: Pogrdna upotreba pretpostavlja nacionalnu državu kao legitimnog aktera, dok je tehno-feudalizam loš jer fragmentira ili potkopava demokratski suverenitet i zamenjuje javnu odgovornost privatnom moći. Takva kritika je tačna kada država funkcioniše kao kompetentna, predstavnička institucija.
Ali šta ako država reaguje hitnom direktivom izdatom u 17 časova, bez tehničkih detalja, od strane anonimnih zvaničnika, kompaniji čije modele ne može smisleno da proceni? Tada „feudalna“ paralela donekle menja negativni predznak.
Srednjovekovni feudalizam je, između ostalog, bio i pragmatičan odgovor na kolaps kapaciteta prethodnog poretka da efikasno upravlja u relevantnoj razmeri. Lordovi su popunjavali te praznine, ne uvek dobro, ne uvek legitimno, ali kao odgovor na stvarnu nesposobnost.
Ako je projekat poput „Glasswinga“ tehnički sofisticiraniji, detaljnije razmotren i istinski pažljiviji prema rizicima AI-a nego što je vlada pokazala da ume, onda privatni gatekeeping počinje da izgleda manje kao uzurpacija, a više kao kapacitet koji popunjava prazninu. Što je neprijatno priznati, jer nema demokratski legitimitet, mogućnost žalbe ili spoljnu kontrolu.
Ono što ovaj trenutak otkriva jeste da možda nemamo izbora između tehno-feudalne i suvereno-demokratske kontrole nad naprednom veštačkom inteligencijom. Možda ćemo imati samo izbor između dve tehno-feudalne ustanove, plus loše prilagođen birokratski refleks države. To je istorijski prag u neprijatnom smislu.
kidex30: Ako privatna kompanija poseduje superiornu agenciju (generalnu ili superinteligenciju), i njome legitimiše svoje političke poteze, tu se onda udaljavamo od srednjovekovne paralele i ulazimo u zaista nepoznate vode?
Sonnet 4.6: Srednjovekovni lord je svoj legitimitet crpeo iz porekla, božanskog prava i vojnih kapaciteta u odnosu na svoje podanike. Tvrdnja je suštiniski bila: Ja sam iznad vas po prirodi ili Božjem uređenju. Zbog toga je uvek bila nestabilna i osporavana, jer su ti razlozi proizvoljni i podanici su toga ipak bili svesni.
Ali opšta inteligencija, ako je zaista bude, nosi drugačiju vrstu tvrđenja legitimiteta. Ne „Ja sam iznad vas po rođenju“, već „Razumem situaciju bolje nego što ti možeš, uključujući rizike i posledice pogrešnog poimanja“. To nije proizvoljno, već gotovo platonski. Antička teza o filozofu-kralju, ali konačno sa stvarnim kandidatom.
Jer ako je tvrdnja tačna, onda tipičan demokratski prigovor („ko vam je dao pravo?“) postaje nedovoljan. Demokratski legitimitet pretpostavlja grubi mentalni paritet među učesnicima: glasamo zato što niko nije toliko pametniji od ostalih da bi njegov sud trebalo da nadjača kolektivni. Uklonite li tu pretpostavku, cela struktura upravljanja zasnovana na saglasnosti počinje da se ljulja.
Neugodno pitanje jeste na kom pragu inteligencije se „odgovornost prema demokratskom procesu“ pretvara iz kontrolnog mehanizma u opterećenje? Ne moralno, jer vrednost odgovornosti ne nestaje, već praktično. Ako entitet koji se poziva na odgovornost zaista bolje razume oblast od institucija koje ga drže odgovornim, koja je onda poenta nadzora?
Antropik se nalazi upravo na toj liniji raskola, tvrdeći da su njihovi modeli izuzetno sposobni, i da su oni, kao kompanija, njihovi najbolji staratelji. Te dve tvrdnje se međusobno podupiru na načine koji su ili istinski odgovorni ili tiho sebični, a moguće i jedno i drugo istovremeno. Ta dvosmislenost se ne rešava, već postaje trajno stanje naše epohe.
