u/Historical_Cloud7035

Geografija regiona u brojevima: evo kako izgleda površina Srbije kada se direktno uporedi sa susednim državama.

https://preview.redd.it/011xu76cj4th1.png?width=600&format=png&auto=webp&s=b194961c2e733b0abcc646ef149195f36de1b747

Јунак и Херој у мантији који је жртвовао живот:

Свештеник Бобан Лазаревић убијен је у порти цркве док је сахрањивао друга!

У нападу у Крњићима убијено је још 15 Срба, а село је опљачкано и спаљено заједно са црквом

Оружани сукоби у Босни и Херцеговини оставили су за собом бројне трагичне судбине које ни после више од три деценије нису заборављене. Међу њима је и прича о свештенику Бобану Лазаревићу, који је погинуо у лето 1992. године.

Живот је изгубио у селу Крњићи, а сећање на њега и даље се чува.

Свештеник Бобан Лазаревић рођен је 1964. године у Горњем Локању код Зворника, од оца Спасоја и мајке Боје. Богословију је завршио у Сремским Карловцима.

Прву свештеничку службу је добио у Лончарима код Орашја, а пред рат је као јереј постављен у Скелане у цркву светих апостола Петра и Павла.

Видевши страдање свог народа одлучио је да жртвује своју младост. Имао је 27 година.
Почетак терористичког дивљања исламских катила сребреничких, натерао је свештеника Бобана Лазаревића да се стави на чело свог народа. Брзо је обукао униформу и организовао јединицу која се састојала од 32 борца. За команданта ове јединице постављен је свештеник Лазаревић.

У недељу 5. јула 1992. исламски терористи напали су села Крњиће и Загоне. Два дана раније у заседи су убили Недељка Симића, а Бобан се затекао тај дан у Крњићима ради сахране Неђе. Нажалост том приликом био је без униформе и својих момака, те је убијен у порти цркве у Крњићима.

Поред свештеника Лазаревића у том нападу убијено је још 15 Срба у Крњићима, а село је опљачкано и спаљено заједно са црквом.

Саборци су успели да сакрију тело свештеника Лазаревића у први мах током борбе, те да га извуку након два дана.
Сахрањен је код цркве у Локању. Код цркве у Скеланима и у порти манастира Карно у Сребреници налазе се бисте овог српског мученика и хероја.

https://preview.redd.it/43mfgd04xxnh1.png?width=720&format=png&auto=webp&s=70abdb4187fc11629fd0dda67a1484b8a38ebdcb

https://preview.redd.it/dnogk0p4xxnh1.png?width=720&format=png&auto=webp&s=9b0c98b4c2e227a04c594a29acf97728089479b5

Када се данас говори о рату у Босни и Херцеговини, прича се често своди на последњу годину и јул 1995.

Али рат није почео тада.

Почео је много раније. И већ пре званичног почетка рата српски цивили постали су жртве покоља.

Један од првих, и свакако један од најстрашнијих, догодио се у Сијековцу код Босанског Брода, 26. марта 1992. године.

Било је појединачних жртава и пре тога, али је Сијековац био прво масовно страдање српских цивила у БиХ, и то ПРЕ ПОЧЕТКА оружаног сукоба.

Срби у овом крају су и пре рата живели са страхом који је носио дубоко историјско памћење. Памтили су злочине НДХ, усташке покоље и Јасеновац. Знали су шта је само неколико деценија раније значило бити Србин на простору под контролом хрватских усташких власти.

А онда је у Сијековцу тај страх постао стварност.

У јутарњим часовима 26. марта 1992. године, припадници хрватских и муслиманских оружаних формација ушли су у село.

Српске породице су извођене из својих кућа.

Људи су одвајани од својих најближих.

Малтретирани и пребијани.

Посебно потресна била је судбина породице Зечевић. Јован Зечевић је тог дана изгубио три сина: Милана, Васу и Петра. Сведочења о злочину описују и како је Петар претходно ударен пушком, а затим убијен.

У једном дворишту убијено је најмање осам људи, док је још једна особа убијена у непосредној близини.

Укупно је тог дана убијено најмање девет српских цивила.

А злочин се ту није завршио.

Сијековац је током наредних дана поново био место страдања српског становништва. Куће су паљене, имовина уништавана, а људи одвођени у заточеништво.

Према подацима који се наводе за целокупно страдање у Сијековцу током 1992. године, убијено је 46 Срба.

———————————————————————————————————————

Зато се и о овом злочину мора говорити.

Јер пре јула 1995. постојао је март 1992. године. Пре Сребренице постојале су српске жртве и српска села која су већ била изложена злочинима.

Ко жели да говори о Сребреници, мора бити спреман да говори и о ономе што јој је претходило.

Јер историја не почиње последицом.

Да би се разумело оно што се догодило 1995. мора се погледати и оно што се догађало 1992. године.

Субота, 5. септембар, у 12 часова (подне) — комеморација у Дому војске, Улица браће Југовића 19, Београд.

Понедељак, 7. септембар, од 9 до 12.30 часова — испраћај у храму Светог апостола Луке, Улица кнеза Вишеслава, Кошутњак, Београд.

Понедељак, 7. септембар, у 12.35 часова — опело у храму Светог апостола Луке, Улица кнеза Вишеслава, Кошутњак, Београд.

Понедељак, 7. септембар, након опела — поворка од храма до Топчидерског гробља.

Понедељак, 7. септембар — сахрана на Топчидерском гробљу, Београд.

Субота, 5. септембар, у 12 часова (подне) — комеморација у Дому војске, Улица браће Југовића 19, Београд.

Понедељак, 7. септембар, од 9 до 12.30 часова — испраћај у храму Светог апостола Луке, Улица кнеза Вишеслава, Кошутњак, Београд.

Понедељак, 7. септембар, у 12.35 часова — опело у храму Светог апостола Луке, Улица кнеза Вишеслава, Кошутњак, Београд.

Понедељак, 7. септембар, након опела — поворка од храма до Топчидерског гробља.

Понедељак, 7. септембар — сахрана на Топчидерском гробљу, Београд.

ИБРАН МУСТАФИЋ: Све приче о Сребреници су лаж и превара, Алија је саучесник злочина Орићеве мафије

"Мајке Сребренице су пантљичаре, а све приче о Сребреници су лажи и превара", рекао је Ибран Мустафић сведок Тужилаштва БиХ у процесу против Насера ​​Орића, након што је истеран из суднице и пре почетка сведочења.

Мустафић је ово изјавио усред Сарајева пред већином домаћих медија међу којима је био и новинар БН ТВ. "Ја сам дошао на овај суд да браним част невине деце од ових пантљичара које су се овде окупиле, једноставно, од оних који су се представили као хероји Сребренице, а они су уствари хероји обмане Сребренице", рекао је Мустафић.

Он је рекао да Суд БиХ не дозвољава истину и да је очигледно да се ради о монтираном процесу. "Дошао сам у Сарајево да отворим Пандорину кутију и да цела јавност зна да је Сребреница продата.

Хаос је изрежиран у кухињи Међународне заједнице, а Алија Изетбеговић је био саучесник злочина заједно са мафијом из Сребренице на челу са Насером Орићем ", јасан је Мустафић.

Ибран Мустафић је за време рата био председник извршног одбора СО Сребренице и аутор је књиге "Планирани хаос" у којој говори о умешаности политичког врха босанских муслимана са српском традицијом у Сребреници током рата у БиХ, те злоупотреби цивила у ратне сврхе.

Мустафић тврди да је жртвован један народ у циљу задобијања светске пажње, те је Сребреница пројекат Међународне заједнице. Он је навео и да је најмање између 500 и 1.000 босанских муслимана са српском традицијом из Сребренице убијено од стране својих сународника током пробоја ка Тузли, јула 1995. године, зато што су постојали спискови оних који "ни по коју цену не смеју живи да се докопају слободе".

Након овог инцидента у Суду БиХ и његовог покушаја дисквалификовање тезом "психичке неурачуњивост" Мустафић каже да очекује заштиту полиције, али и целокупне јавности.

https://preview.redd.it/nbvjjdvmy4nh1.png?width=600&format=png&auto=webp&s=5e75146feac5c18e0261b84f053158f261a67031

[supprimé]

https://preview.redd.it/0rwsqw1c37mh1.png?width=960&format=png&auto=webp&s=4fb7c66861168487db396ceae3912a41942038e3

Da li je Bozidar Delic ovim bio apsolutno u pravu ?
Da li smo mi srbi zaista toliko medjusobno neslozni?
Kako da se resimo ovakvih "prodanih" sunarodnika ?

Pozdrav svima,

Vozim fiat bravo mtj 2008. 1.6 dizel.

Imam sledeci problem:
Danas sam na parkingu gde zivim, nakon sto je auto prenocio tu, hteo da ga ukljucim i krenem vec gde sam posao. Ubacujem kljuc, auto se startuje, motor radi i ja kako sam smotao pun levi i malo zadrzao, auto se sam od sebe, iznenada, ugasio. Iskljucio se motor i sva struja u autu.
Na ponovni kontakt, nije reagovao, tako da ni kontakt ni pokusaj startovanaj nije uspeo. Naknadno nisam nista pokusavao ukljucivanje na kablove.
Ostavim tako auto jedno 20-30 min, dosao ponovo i upalio ga bez problema.
Ovo mi se desava vec 3. put u prethodnih mesec dana.

Zanima me sta bi moglo da bude ?

Desavalo mi se ranije da u toku voznje kada ukljucim klimu na max (ukljucnen i radio i ostali potrosaci) i zaustavim se sa strane negde, naglo ili ne, okrenem kljuc da ga ugasim i on se normlano ugasi, ali strelice na instrument tabli poigravaju i posle gasenja nekoliko sekundi. Gde konkretno u toj situaciji nije hteo odmah ni da upali auto, kao ni da da kontakt.

Sta bi moglo da bude problem sto se tice struje ako neko ima ideju i jos vaznije pitanje da li moze preporuka DOBROG autoelektricara (nije bitna cena) u Beogradu ?

Hvala

Почетком августа 1941. године, Хрвати упадају у село, постављају барикаде око српске школе која постаје мјесто страшног злочина над локалним српским становништвом. Другог дана напада хрватских снага на Пребиловце 5. августа 1941. године, учитељица Стана Арнаут доведена је у школу коју су Хрвати већ претворили у сабиралиште и мучилиште народа. Након мучења, заклана је пред зградом школе и бачена у оближњу Ждракановића башчу. Учитељица Стана Арнаут није хтјела да се одвоји од својих ученика и заједно са њих 120 убијена је на најсвирепији начин. Унакажено тијело своје учитељице касније су пронашли преживјели мјештани и сахранили у мјесно гробље, у породичној гробници Милана Булута гдје и данас почива.

Kанонизована је од стране Српске православне цркве, заједно са осталим Пребиловачким мученицима.

https://preview.redd.it/jhudhouairhh1.png?width=910&format=png&auto=webp&s=95d485f5be7fb637684deadf58cb2c6ed172f0cd

30. јула 1941, на Огњену Марију, усташе су у Ливну и околини, направиле велики покољ Срба и починиле злочине који по бездушности и свирепости превазилазе сва њихова злодела у Другом светском рату, почињена с благословом католичке цркве и помилованог и рехабилитованог загребачког надбискупа, „блаженог мученика“ Алојзија Степинца.

Усташе су од Огњене Марије до Илиндана 1941. године, током Другом свјетског рата, побиле 1.600 Срба.

Од 1.600 Срба који су страдали на подручју Ливна те страшне 1941. године, млађе од 18 година је било њих 673, а од тога броја 248 тек рођене дјеце и дјеце до шест година

Оригиналан снимак- Усташе код Ливна бацају Србе у јаму крајем јула или почетком августа 1941.

https://preview.redd.it/xn8h7gwwvfgh1.png?width=658&format=png&auto=webp&s=d398e031bf292e83024214fe53de5c1cf7bdc5ea

Погледајте ову слику.

Не очима пролазника.

Него срцем потомака.

Ово су живи мученици.

Сенке које носе целу нацију на плећима.

Ово је темељ свега што смо данас!

Ово је Србија.

Израњавана.

Гладна.

На ивици живота.

Али усправна!

Острво Видо, март 1916.

После албанске голготе.

Без хране.

Без лекова.

Без наде.

Али са вером.

Са чашћу.

Са снагом да издрже оно што је изгледало немогуће.

Они су били последња линија једног народа.

Босоноги, исцрпљени и на ивици живота, али непокорени.

Тела су им била на измаку снаге, али воља није знала за предају.

И зато су победили!

У мору испод ове фотографије почива више од 10.000 српских јунака. У води која више није само море него Плава гробница, Света земља нашег бола и поноса.

Кажу да је отаџбина земља предака.

Не!

Отаџбина је оно за шта су они умирали.

И ако не знаш да је браниш онда ниси њен син.

Да ли смо ми њих достојни?

Да ли су ови људи гинули да бисмо ми ћутали, окретали главу и снисходљиво се смешкали кад нам руше веру, језик, име, границе?

Ова лица са фотографије исцрпљена, али узвишена као да питају све нас:

„Шта сте урадили са Србијом коју смо вам оставили?“

Ову слику би требало да види сваки политичар кад уђе у канцеларију.

Сваки министар.

Сваки свештеник.

Сваки учитељ.

Сваки судија.

Сваки родитељ.

Сваки Србин.

Да запамти:

Отаџбина није власт.

Ни функција.

Ни фотеља.

Отаџбина су они!

Отаџбина смо ми!

И ако икада заборавимо ове очи, ове кости, ове сенке, нестаћемо. Не као држава, него као народ!

https://preview.redd.it/0c6kt5xgnlfh1.png?width=684&format=png&auto=webp&s=df3222774131482574b55cba877b02ea88318954

Савка Млађеновић и њени синови Анђелко и Драган убијени су 8. августа 1992. године током напада Муслимана из Сребренице на српско село Јежестица код Братунца. Према свједочењима преживјелих чланова породице, Драган Млађеновић је убијен тако што су му нападачи смрскали лобању, а Анђелку су зликовци одсијекли главу. Његово тијело је касније сахрањено без главе, коју су припадници Армије БиХ однијели у Сребреницу као „ратни трофеј”. Мајка Савка Млађеновић била је присиљена да гледа убиство и мучење својих синова, након чега су нападачи и њој пресудили. Савкини посмртни остаци пронађени су касније у оближњој шуми и шибљу.

Према изјави свједока Нурифа Мемишевића, коју је дао у Братунцу, 1993. године, Анђелку је главу одсјекао Кемал Мехмедовић "Кемо" из Пала. Заточеници логора у Сребреници потврдили су да је Мехмедовић Кемо, заједно са Омеровић Сафетом званим „Миш", донио у затвор одсјечену Анђелкову главу и показивао је затвореницима, пријетећи им да ће проћи исто као убијени.

Тог дана у Јежестици убијено је укупно девет мјештана на њиховим имањима и у кућама, а село је опљачкано и спаљено.

Осим убијене Савке Млађеновић, рођене 1930. године, и њених синова Драгана, рођеног 1960. године и Анђелка, рођеног 1965. године, убијени су и Срећко Ранковић, рођен 1962. године, Милосав Стјепановић, рођен 1923. године, Савка Стјепановић рођена 1949. године, Војин Богичевић, рођен 1929. године и Милан Ранковић, стар више од 60 година. Тешко рањени Србо Ђурић преминуо је у болници.

За ове злочине пред правосудним институцијама Босне и Херцеговине нико није процесуиран ни осуђен.

https://preview.redd.it/igc8uwyslzdh1.png?width=745&format=png&auto=webp&s=f2e9ada9ddf820fc0ee3720a4d8b0129fdd3a1ba

У другој половини јула 1942.године догодио се један од најмонструознијих хрватских злочина над српским православним народом у Другом светском рату.
У току тзв. србокоља под именом "Слуњска жетва" на југу Кордуна у шуми Машвини недалеко од Кордунске Раковице хрватски кољачи су заклану српску децу поређали у виду кола и то тако да су главе закланих дечака биле постављене у гениталије закланих девојчица. Овај монструозни чин је остао упамћен у српском народу под именом "мртво коло у Машвини".

У спомен на српску децу, анђеле, које су хрватске усташе масакрирале на Кордуну 1942. године па потом полегле на траву, у круг, у стравично " дечије мртво коло".
Узалуд поричу крв невиних, читава је Хрватска, где год су крочили, била Јасеновац, Јастребарско, Градишка...

Залуд небо распарате - Господ дечје коло води…

Повело се дечје коло,
коло мртво, босо, голо.
Мртве кике- преплетанке,
мртви ветар уз пропланке…

Мртва деца- „разиграна“,
распорена и преклана.
Мртва граја анђелчића,
мртав над њим’ цвркут птића.

Мртво небо разапето,
повило се мртво лето.
Мртва матер к мртвој граји,
мртва шума коло таји.

Мртво село, мртви пламен,
мртва река, мртав камен.
Мртве звери мртво зборе
крвљу да се разговоре.

Проклете им мртве душе,
мртвилом се мртвим гуше.
Мирисно се зори трава
гдено коло васкрсава.

Збори шумо манастирска
литургијска и псалтирска.
Збори реко благовести,
живог кола ти причести.

Залуду вам црне звери
крвно семе мртвој њиви,
ви животом умирете,
Србин смрћу довек живи.

Где се вију мртва кола
бескрајни су ту тропари,
где сте огњем праг стрвили
свукуд ничу Хиландари.

Крвљу деце занавек вам
свака стопа паклу ходи,
залуд небо распарате
Господ дечје коло води…

Михаило Меденица

Илустративна слика преузета са странице: Злочини над Србима

Стојан Јанковић 🏘️

Pozdrav svima,

Interesuju me iskustva rada u Ananas kompaniji ? (Kao software inženjer)

Hvala

Pozdrav,
Ukoliko dvoje mladih nevencanih nezeljeno zacne trudnocu, na podjednaku i obostranu nemarnost i neodgovornost, iz kog razloga samo zena odlucuje o abortusu, bez da se muskarac ista pita, dok svakako posledice (sudske i moralne) snosi i muskarac ?

Nije li posteno da se muskarac takodje (prd nekom institucijom) pita za abortus, pa ukoliko zena ne abortira, vec odluci da zadrzi dete, muskarac se u nekoj manjoj meri abolira od posledica te odluke ?
Jer abortusom se u poslednjoj instanci sprecavaju celozivotne posledice prethodne nesmotrenosti i neodgovornosti odraslih ljudi, koja se na kraju balade preliva na tako dobijenu decu. Deca u tim situacijama najvise ispastaju.
A kako su sudu deca i prava dece u porodicnim zakonima najvaznija, nije li ovo jedna od perspektiva koja bi mogla da bude uzeta u razmatranje za eventualnu izmenu zakona, cime bi se i zene dovele u situaciju da razmisle o radjanju u situaciji u kojoj muska strana to ne zeli.

Imam jednu situaciju oko koje ne možemo da se složimo pa bih voleo da čujem mišljenja sa strane.

Bivša žena i ja imamo dete, u korektnim smo odnosima i dobro komuniciramo. Dete je kod nje, ali sve bitne odluke donosimo zajedno. Sada je došlo pitanje krštenja i tu smo zapeli.

Ona želi da kum bude njena drugarica (koju ona poznaje četiri pet godina i OK su odnosu), dok ja želim da to bude moj blizak drug (stvarno kvalitetan čovek kome verujem sa kim se družim preko 15 godina).

Moj stav (i argumenti za) je možda malo tradicionalniji , smatram da je izbor kuma nekako više u domenu oca i da kum treba da bude muškarac. Tako sam bar video kroz porodicu i okruženje generalno (iz Bga sam) skoro svi koje znam su kršteni od strane muškog kuma, i gotovo sve je otac imao glavnu reč u izboru, tj donosi odluku. Takođe, gledam i kroz neku religijsku simboliku, jer je Sveti Jovan Krstitelj bio muškog pola.

Sa druge strane, njen glavni argument je da ne želi da kum bude neko “sa moje strane” jer više nismo zajedno. (Da li u nedostatku drugih argumenata ne znam)

Ja smatram da to nema veze s tim što nismo u braku, krstimo naše dete, i kum bi trebalo da bude osoba od poverenja koja će imati ulogu u njegovom životu, nevezano za naš odnos. Generalno smo pričali o potencijalnim kumovima i dao sam joj predlog da ona izabere manastir ili crkvu koju bi želeli da krstimo dete.

Kako vi gledate na ovo? Da li je ovo više stvar tradicije, ličnog izbora, kompromisa ili nešto četvrto?

Da li mislite da je ovo odluka koju otac treba da na kraju donese ? Jer isto tako postoje odluke za dete koje nekako prirodno majke donose, a ne očevi. Kao neka vrsta nepisanih pravila i podela.

EDIT: trenutno neki status je da ukoliko se na mi ne dogovorimo ostavićemo da dete samo odabere kasnije, što je meni opet bezveze malo.