u/WhistlerGlue

The title is conceptualized in way to let people know there are people in much worser position than me. But i still think i'm on way to realize i my young days will be sacrficed for nothing. Just wanted to get out from generational poverty to end up in job market where it will be expected from me to be a superhero just to get a job in a country where unemployement is barely standing at 10% only since most people work in outsorce factories as cheap manual workforce.

I'm was born in Belgrade, Serbia, the capital of most corrupt country in Europe. I live in a very poor family, where only my mother is breadwinner for salary below national average. She used to work 3 and more jobs in past to keep up us month to month. We used to live in run-down house until 2023, so we had to heat on coal because other ways were unaffordable. Been isolated and bullied by friends for whole elementary school, bypassed mostly highschool experiences due to COVID, i started getting new friends at the end of highschool. But i'm still dissatisfied since i have difficulties with socialization, getting relationship, and teamwork.

Because i was fed up with living in poverty with semi-NEET family, since i was 13 i was doing everything in order to maintain my working habits, win prizes on school competitions etc in change for sacrficing emotional and social life. Now, i'm studying finance at University of Belgrade, and i'm member of faculty's case study team. I was twice awarded with 3000$ scholarship for top 3% with GPA.

Since these are my first serious experiences with business problems, i struggle with finding a good team and teamwork. The best ones got into their team and they don't want anyone else in their team. And in the end i ended up with a very bad team for doing qualifications for CFA Research Challenge. Not to mention i fell in love with my teammate before we got into the project. After one date i gave up from doing anything else with her until the CFA preparation is over. She was overbooked everyday so she barely had time to mess around with other people.

And i prioritized CFA over everything. In the end she suddendly stopped responding to me and other teammates, and days later stated she is leaving competition. It seems now everything is over since only me and her have been interested in competition. But in the end, i ended up lonely in this.

And i am guilty for that and i accept that. My life opportunity was broken up because of my wish to be with someone who share same ambitions with me. I don't have a friends who go out and mess up with other girls, only way for my case is to meet someone at faculty.

So, is there any hope for me to continue my studies and to get a good job?

Otkako je počelo leto, osećam se kao da mi se urušilo sve kao kuća od karata. Svaki dan makar jednom mi kroz glavu prođe misao kako ne mogu više da živim ovako, i kao da treba da nestanem doslovno. Pod uticajem borbe sa posledicama okolnosti koje sam proživeo prethodnih godina, počeo sam da srljam iz greške u grešku. Pre ovog talasa, imao sam povremene napade anksioznosti i depresivne epizode, ali ovo mi je najgora koju sam proživeo u poslednjih 10 godina.

Do pre tri godine sam sa toksičnom porodicom živeo u trošnoj kući. Majka i otac se nikada nisu podnosili, samo sam im ja bio jedina uzdanica koja ih je držala. Samo je majka zarađivala (ne pitajte zašto), a zbog nemanja izolacije i besparice grejali smo se na ugalj. Kao posledicu toga, do 15. godine života bolovao sam od težeg oblika asthme. Dvadeset godina smo bukvalno štedeli svaku paru, hranili se često sirotinjski, dolazio ponekad masne kose u školu, ni interneta ljudski nisam imao do pre 9 godina.

Trenutak kada sam zapao u teže probleme bio je početak renoviranja kuće koji je finansijski i psihički iscrpeo moje roditelje. Tokom prvih godinu dana, kada je bilo najteže, stalno sam bio tu ocu na raspolaganju, mešao malter i beton, raznosio šut, moleraj, i šta sve ne... Fizički rad mi uopšte nije bio mrzak, već to da se osećam kao da živim sa zavađenim momkom i devojkom u 50im godinama a ne sa zrelim osobama.

Otac je za sve ovo vreme zamrzeo majku optužujući da ne daje ništa (a čak je uložila više od 50% životne ušteđevine u radove). To je uticalo na to da oni više nisu bili u stanju da o bilo čemu drugom razgovaraju sa mnom. Cele dve godine, dok nisam nakon blokada uspeo da na konto proseka ostvarim stipendiju, bio sam u survival modu. Kada sam pokušao da na konto takmičenja iz istorije učinim isto da bih platio auto-školu, Gangulina gradska džamahirija je ukinula stipendije.

Kada smo uspeli kuću da dovedemo u red, trip da mi mladost prolazi pred očima i da sam mnoga iskustva propustio me je bacio na kolena. Gde god da odem, osećao sam se kao potpuni stranac i imao sam utisak kao da mi jako teško ide sticanje prijatelja (iako sam uspeo da ih steknem prilično). Osećao sam na svojoj koži posledice redovne mentalne torture i borbe da sebi obezbedim materijalnu sigurnost.

I ceo taj strah od protoka vremena me je pratio toliko da sam najbitniji ispit za budući posao preneo u sledeći rok (i potom ga na mišiće položio).

Odjednom mi se onda dogodilo da sam se prvi put u sto godina istinski zaljubio u koleginicu koju sam upoznao u toj organizaciji. Iako je dolazila iz imućne porodice, delovala je neiskvareno, jednako ambiciozno kao i ja, sa kim sam bukvalno mogao stalno da pričam o bilo čemu. Činio sam sve da do njene pažnje dođem, a i delovalo mi je u početku da je priča naišla na obostrano zadovoljstvo.

Zbog mnoštva obaveza koje je imala, samo smo jednom stigli da se vidimo nasamo. Od tog momenta počela je sve ređe da se javlja i držala telefon na dnd-u. Tada su me prvi put uhvatile suicidalne misli i mislio sam da nikad neću naći nekog ko bi stvarno razumeo žrtvu koju ulažem.

Kada smo se dogovorili da radimo zajedno ozbiljan međunarodni projekat koji mi je predstavljao priliku života, to sam video kao način da osobu upoznam bolje. Iskreno sam verovao u njenu zagriženost, ali se na kraju dogodilo da je napustila tim pre dva dana. Na kraju, stigli smo na ivicu toga da se sve raspadne.

Od tada mi se danima nije javljala. Bojao sam se da nije provalila moje namere, iako sam bio hladan sve vreme. Shvativši kakvu sam grešku napravio, osećam se da ne bi trebalo da postojim. Željan ljubavi i bega od teškog bremena života, uništio sam nešto što bi mi pomoglo u tome da lakše dobijem posao.

Natovario sam toliko problema sebi, da već danima razmišljam i o samoubistvu. Shvatam da sam pogrešio, ali činjenica da je greška bila kobna me je naterala da razmislim o tome kako da postupam ubuduće i ima li vremena da se popravim.

Pokušavam bezuspešno kroz razne druge stvari da se vratim sebi, sve ono što me je interesovalo do relativno skoro, knjige, muzika, pevanje, video-igrice, ne interesuje me sa istim žarom kao nekada. Samo hoću da prodišem i da ne osećam više pritiske sredine...

I'm a undergraduate student, studying finance in Serbia, Europe (non-EU country) and i'm planning to do masters abroad with intention to, at least, try to settle there with a job in my field. Considering it is very hard, especially for students who don't have EU citizenship, i'm asking here for advice or to read experiences from people who succeeded in same journey.

I'm about to start my senior year in college (in september), so i must decide what to do with my masters as soon as possible. For now, i don't know any language besides english, and still have no idea which language and country would be most worth in the end.

So, the options i think i have at the moment are:

1. Studying double degree masters in quantitative finance organized in cooperation with KU Leven in Belgium.

2. Making a two years gap to earn working in my field at least for tution fee on SDA Bocconi (Msc in Finance), which is, i guess considered as good refference around Europe for finance

3. Same as 2. but i'll use this period to learn new language to B2 level and to study option 1. or any other option. But, as first, i have to decide what and from where to start.

And, in the end, my question is, which path is most viable in your opinion, and what country you reccomend, in general, as best for jobs in finance?

Pitanje za sve koji imaju iskustva, za koje skillove smatrate da su najbitniji i koji bi izdvojili kandidata na tržištu rada?

Већ месецима имам проблем са људима од којих слушам приче како нећу успети, како ми нема шансе или да су ми планови нереални. И под утицајем свега тога сам стално под стресом и питам се чему све што сам радио до сада, што је утицало једним делом и на моје успехе (срећом, не значајно).

Откако сам на факултету, радим буквално на томе да себи створим услове да наставим на каријеру у иностранству, или макар овде на некој високо плаћеној позицији. Уписао сам исти тик у тренутку када је тржиште за послове са перспективним факултетима генерално свуда почело да се урушава, стога су околности биле такве да сам морао да се ангажујем максимално, што на студијама, што ван њих.

А кап која је прелила чашу била је разговор са мојима око мастера. Када сам им рекао да планирам да годину-две останем док не зарадим за школарину радећи у струци (што понављам, многи и раде) па да тек наставим школовање преко, избила је свађа. Ћале ме упорно убеђује да једном кад се охладим од студија, тешко да ћу моћи да наставим даље. А опет, до сада нисам дозвољавао да ме било шта одвраћа од књиге. Значи, у фазону су, ако радиш радиш, ако си студент студент си. Нема нијанси сиве, само црно или бело.

Имам и још других примера. Десило ми се скоро да сам пао најтежи испит, одмах су неки почели да ми говоре "е видиш сад какав си" и "ко високо лети ниско пада" и да ликују што ми се пад догодио. Оптуживали су ме да сам говорио како ћу лако све да прођем, а то никада нисам ни рекао уопште.

Да ли се и вама дешавало слично? Како сте се ограђивали од свега тога?

Okay, many of redditors here will judge me for embarrasing and judging people who do dead-end jobs or do some other jobs which earn a little money, but i concluded this as consequence of my suffering with a poor family in country where the common income you get is below 1000$ monthly.

I invested too much time in hard working and studying in order to get a job with decent pay just to get out of being trapped in poverty cycle. Done case studies, been on school competitions, managing to have great gpa in order to get a scholarship, and also been an editor of faculty journal... I got an offer for a job in central bank of my country as outstanding student with salary slightly above the national average.

I didn't have that luck to live comfortably and be raised by normal parents. Their marriage had been arranged by my mother's friend. And, guess what? My father didn't loved her, and in reversal. He only used mother's income income to exploit her while being lazy and refusing any help to bring himself a job. We didn't have money to pay even for an electricity bill, with rare heat water. My schoolpals used to bully me since i looked very poorly. I also got a severe health diseases due to heating on coal because in my country that was the cheapest way of heating.

In the end, i ended up with only a few real friends in life, one girl which really likes me as a person and which came from similar bad family situation as me. But i'm frustrated since the only girl i hang out with mostly don't want same thing as me. Even she was a excellent student, she dropped out and decided to work as a cashier for a whole life. Trying to find something better, with equal ambitions as me always ends up tragically, with zero outcome.

And when interest rates are goddamn high, i don't have any proper morgage and wages are small in comparison with property prices how i'm supposed to buy a home for my family? One income, even 2 times above the average won't help me to get out of poverty. I'll been trapped in that cycle for life, and if i have child with someone who don't earn much, they'll suffer from same thing as myself.

Even when i have a job, i'm trapped socially, and it hurts even more than material security.

P.S. I'm living in illegally built house, so i must earn for something else ASAP.

Pozdrav, narode!

Imam 22 godine i studiram perspektivan fakultet. Visok sam 179cm i težak 83kg, prosečne građe, braon očiju i kose. U druženju najbolje funkcionišem u dvoje ili troje najviše. Kada treba da se upoznajem neretko mi se dešavaju napadi socijalne anksioznosti, ali kada vreme prođe i konverzacija ide na obostrano zadovoljstvo, vrlo lako se opustim!

Volim da pevam, te s vremena na vreme odlazim sa drugarima na razne karaoke večeri po gradu. Mogu da uživam u raznim žanrovima muzike, ali prioritet dajem rok-muzici, metalu, panku i srodnim žanrovima. Pored toga, sviram i jedan muzički instrument (neću da otkrivam o kom se radi) a kao prvu svoju "supermoć" izdvojio bih mogućnost da sviram po sluhu.

Od knjiga najviše čitam istorijsku literaturu i popularnu psihologiju. Moj smisao za humor često uključuje ironiju, a redovno volim da smišljam i pričam razne viceve bliskim ljudima.

Treniram u teretani od početka godine, počeo sam da radim na poboljšanju svog fizičkog izgleda, a pored toga često tokom proleća i leti vozim bicikl. Voleo bih samo da mogu više da putujem po Evropi, a radim na tome da to i ostvarim (već u oktobru idem na sledeće), a uživanje u prirodi samo da je van Beograda me vrati na fabrička podešavanja.

Tražim nekoga s kim bih voleo da imam nešto više, osobu sa kojom mogu biti na istoj talasnoj dužini, da diskutujem o raznim temama. Bilo bi idealno da se javi neko ko smatra za sebe da ima visoke ciljeve u životu i radi na njima, poput mene, ali o tome možemo više tokom dopisivanja. Nisam izbirljiv što se tiče fizičkog izgleda, važan mi je pre svega intelekt, iskrenost, poverenje i obostrano zadovoljstvo u svakom odnosu.

KOMENTARI: NE

Дословно сваки дан се осећам као да немам више мотивације да настављам било шта у животу. Оптерећујем се сопственом прошлошћу зато што ми у исто време и поткопава и даје снагу да се борим даље.

Много тога сам урадио да променим начин на који гледам свет и размишљам, односе са другим људима, проширим интересовања и остало. Али опет сам незадовољан чак и када је очигледно да сам променио живот за 180 степени.

Један од великих корака који сам направио пре пар месеци је да сам појачао физичку активност и кренуо у теретану. Стално сам буквално у покрету, радим разне пројекте, учим као гмазина и по просеку сам у топ 3% студената, још годину дана имам до краја факса. Од краја основне преко награда са такмичења зарађујем да имам себи за нека мала задовољства, да бих слично на конто просека наставио и данас.

И сваки дан се питам, чему све што радим иако у већини уживам у струци коју студирам. Али сам истовремено и под стресом јер ми од тога зависи и будуће запослење. Живимо у времену када је претешко наћи први посао, чак и у иностранству што ме је натерало да одустанем од намере да бежим из овог Ћацистана.

Премда сам на овакав начин живота навикао од 13. године како су ми родитељи упали у тешке финансијске и здравствене проблеме, сада ме у томе омета мишљење да сам годинама цео живот преозбиљно схватао.

Све што сам радио ми је помогло да проширим круг пријатеља и да се социјално побољшам, али сам многа искуства пропустио управо због борбе за голи живот. Највише ме боли то што сам слабо путовао због недостатка новца и недостатак романтичног искуства. Па мислим, како ћеш хендикепиран тако касније моћи добро да се ожениш јбт?

Превише сам био озбиљан у својим намерама да бих се зајебавао док су неки моји вршњаци правили срања без последица и шта све не и све како бих могао да смањим терет родитељима који напорно раде физичке послове.

Да ли сте се и ви некад осећали слично?

И ово што кажем је тешка истина.

Најезда ботова од јуче, дакле мислим ту на једног истог типа што прво напише да је докторирао у Цириху, па на ЕТФу и био као ученик генерације, само је кап која је прелила чашу у мору песимистичних или трол објава које у већини виђам на овом субу од 2024. па до данас.

Цео суб сте претворили у један тежак таблоид, не можете више да се ослоните на људе одавде за неке конструктивне савете. Свако би вам овде рекао чак и да си ЕТФ завршио да треба да идеш у молере, водоинсталатере блаблатрућ. А нико не зна какав терет то носи, нисте узели шпаклу у руке буквално...

Прошле године када сам питао за искуства везана за data analyst и сличне послове пола вас је по мени испосипало дрвље и камење. "Дркање по екселу" и слични коментари... И виђам све више оних који су доживели слично искуство.

Наравно, и даље има оних са којима можеш нормално да се посаветујеш, али их је све мање и мање... Само AI слопови, doomposting, подјебавање, то је оно на шта се свео суб.

Господо модератори, или проширите свој тим, пооштрите правила или моментално угасите суб јер свако ко жели да се упусти у вашу браншу мора да има на кога да се ослони, да добије подршку, али и конструктивне критике и савете. Угледајте се рецимо на r/finansije, ретко кад сам могао да нађем било какав трол тамо.

Од мене толико.

Иако барем у овом тренутку делује да у октобру готово сигурно избора неће бити, ипак узевши у обзир да је Хуља већ у кампањи (очигледан весник тога су једнократна издвајања за пензионере), морам да се спремим и na ситуацију да ће избори бити одржани док будем боравио у иностранству.

Наиме, преко једне факултетске организације идем крајем октобра у Праг, притом да се оградим сви које знам из исте су против секте, неке знам и са блокада. С обзиром на то да је термин већ предодређен, нема простора за померање.

Тражећи одговор на ово питање, нашао сам да се у неком од дипломатских представништава Србије у иностранству (амбасада, конзулат...) може гласати без обзира на то где живиш под условом да раније затражиш промену адресе гласања чини ми се. Други услов је да се најмање, колико знам, минимум 100 људи пријави за гласање.

Да ли је неко на неким од прошлих избора имао ситуацију да је, иако има пребивалиште у Србији, гласао из друге земље? Како је текла процедура промене података? Било би одлично ако има неког од наших ко живи у Чешкој а да је упућен.

Хвала унапред! И наравно, студенти побеђују!

Before i started questioning my sexual orientation, i hadn't thought about leaving my country forever. During the last year protests there i freezed my idea on leaving the country temporarily with hope at least there will be pro-western government elected here. Even when i still believe in that assumption, after i started doubting i'm demisexual, i realized my mindset was a mistake. I'm under threat of spending my whole life lonely or i will end up with arranged marriage with a person from my mother's village where everyone is closed-minded and stuck up in 19th century.

Not gonna lie, i still have open-minded friends who understand my orientation which surviving here where i live makes it a bit easier. On the other hand, i still have wish to have proper partner and form a well-being family. I'm not afraid of sex, but my attraction form only after being secure she is my type of person and some time spend in at least chatting. And it makes my dating pool even smaller, since girls here majorly find more normal guys than me in sexual orientation sense. Here in Serbia, where i live, people mostly find partners on parties, while i don't prefer that places. That's the second reason why i'm chronically single, in the one hand.

After i had date with person who officially told me she is asexual, but she rejected me after then, i started thinking the only solution is to get out of this fucking country. When i was in Greece twice, i met two girls with i formed similar connection as i described, but in the end we just kept in the contact because online relationship doesn't functioning.

I'm an Economics student at the oldest state-owned university in my country, with outsdaning academic performance (9.1/10 GPA), and i'm seeking the ways how to get hell out of there. But, my worst constraint is knowing no languages besides English. For prestigious unis like HEC, LSE, Bocconi, i don't have money at this moment, because fees are very expensive for underdog living standard here and when my family lives only ON ONE INCOME. Landing job without masters isn't possible because i don't have EU passport and i'm inexperienced.

I don't know is it late to start learning new language, and don't know which country to choose where i will work. And socialisation would be very hard for me because i have to develop new hobbies due to lack of them because of studies and overfocus. I will be in my senior year since october.

All advisable answers are welcome.

Studenti pobeđuju!!!

Before i started questioning my sexual orientation, i hadn't thought about leaving my country forever. During the last year protests there i freezed my idea on leaving the country temporarily with hope at least there will be pro-western government elected here. Even when i still believe in that assumption, after i started doubting i'm demisexual, i realized my mindset was a mistake. I'm under threat of spending my whole life lonely or i will end up with arranged marriage with a person from my mother's village where everyone is closed-minded and stuck up in 19th century.

Not gonna lie, i still have open-minded friends who understand my orientation which surviving here where i live makes it a bit easier. On the other hand, i still have wish to have proper partner and form a well-being family. I'm not afraid of sex, but my attraction form only after being secure she is my type of person and some time spend in at least chatting. And it makes my dating pool even smaller, since girls here majorly find more normal guys than me in sexual orientation sense. Here in Serbia, where i live, people mostly find partners on parties, while i don't prefer that places. That's the second reason why i'm chronically single, in the one hand.

After i had date with person who officially told me she is asexual, but she rejected me after then, i started thinking the only solution is to get out of this fucking country. When i was in Greece twice, i met two girls with i formed similar connection as i described, but in the end we just kept in the contact because online relationship doesn't functioning.

I'm an Economics student at the oldest state-owned university in my country, with outsdaning academic performance (9.1/10 GPA), and i'm seeking the ways how to get hell out of there. But, my worst constraint is knowing no languages besides English. For prestigious unis like HEC, LSE, Bocconi, i don't have money at this moment, because fees are very expensive for underdog living standard here and when my family lives only ON ONE INCOME. Landing job without masters isn't possible because i don't have EU passport and i'm inexperienced.

I don't know is it late to start learning new language, and don't know which country to choose where i will work. And socialisation would be very hard for me because i have to develop new hobbies due to lack of them because of studies and overfocus. I will be in my senior year since october.

All advisable answers are welcome.

Studenti pobeđuju!!!

Имам већ годинама проблеме са нападима панике и забринутошћу, али ми се до недавно тек повремено дешавало и чак када је било неких већих брига, пролазило ме је већ одмах. Међутим, протекла два месеца ми се издогађао низ неких ситуација због којих сам почео практично сваки дан да overthink-ујем и гајим негативне мисли у глави.

Највећи део тих мисли ми произилази из страха од самоће и беспослице. Како ми се ближи крај факултета, сваки дан се питам хоће ли ми сванути некад у животу. У последње време ни оно што ме је до пре само пар месеци интересовало не може да ме смири. Кад у једном тренутку схватиш да су ти бриге реалне и да нема бежања, мисли ти се почну стално враћати као јојо ефекат.

Иако радим на свему што ме може учинити бољом личношћу и без обзира на то што сам напредовао социјално последње 3-4 године и излазим чешће, кад видим да нема онаквих резултата каквим сам тежио сваки пут поклекнем. Свестан сам да су године потребне да бих успео да се изградим у бољу личност, али док дођем до 30, сви формирају свој живот, а ја и даље тек на почетку, где наћи онда прву девојку што је најкасније са 23 требало фзн?

Услед свега тога, пао сам два испита која су ми до краја остала, једва и учим ових дана и покушавам безуспешно да скренем мисли са дугорочних проблема. Размишљао сам чак и са свештеником да попричам, да пробам религији да се окренем.

Немојте само спамовати одговоре узми терапеута, природнији лек ми је потребан.

I'm asking that just to have in mind there are people who consider themselves as demisexual are present in my part of Europe. I rarely hear from people in my country they are asexual, and generally speaking, we are lgbt+ unfriendly.

From my experience, if someone hear you aren't interested normally in finding a girlfriend, they will consider you as gay or mentally unstable. But you are just selective, and feel connection only after maintaining deep connection with female friend. Half of male population, and more, don't believe in male-female friendships, while, for example, i have a few girls in my environment which i consider as close friends, and they do the same in reverse. But, most of them have boyfriends for now, and also i don't have any emotional attraction to them. I just value them in other terms rather than just someone for being in relationship with.

Anyway, 22M from Serbia here. What are your experience with being demisexual in the Balkans and write age and country you are from.

I'm asking that just to have in mind there are people who consider themselves as demisexual are present in my part of Europe. I rarely hear from people in my country they are asexual, and generally speaking, we are lgbt+ unfriendly.

From my experience, if someone hear you aren't interested normally in finding a girlfriend, they will consider you as gay or mentally unstable. But you are just selective, and feel connection only after maintaining deep connection with female friend. Half of male population, and more, don't believe in male-female friendships, while, for example, i have a few girls in my environment which i consider as close friends, and they do the same in reverse. But, most of them have boyfriends for now, and also i don't have any emotional attraction to them. I just value them in other terms rather than just someone for being in relationship with.

Anyway, 22M from Serbia here. What are your experience with being demisexual in the Balkans and write age and country you are from.